Neki crveni oblaci su zauzeli nebo. Bilo je modro - plavo. A sada crveno. Ni mesec nije mogao da se vidi, od silnog blještavog crvenila. Nije se uplašila, kao ostali, od ove nagle promene kulisa i scenografije na nebu. Počeo je da duva, prvo slab vetar, onda jači. Bio je mek i zavodljiv, šaputao je. U ljude se uvuke nemir. Mogla je da vidi na njihovim licima strah. Ko zna o čemu su razmišljali , dok su žurno bežali kućama ili negde već, gde su se osećali bezbedno. Ona je i dalje sedela na klupi i uživala i kompletnom doživljaju. Sama. Boje su počele da se mešaju. Kao sa su se menjale Salvadorove slike. Počela je opšta panika. Ona je samo isključila ton i posmatrala. Crveno nebo, vetar koji je počeo da nosi prvo lakše predmete i poigravao sa njima, na oko veoma opasno. Najavili su juče smak sveta. "To i nije neka šteta, pomislila je. "Možda je bilo krajnje vreme.Uostalom, šta ima u tome toliko katastrofično? Sve što ima početak ima i kraj, bar u ljudskoj percepciji." Zašto ljudi toliko ne vole krajeve? Uvek iza kraja, potojano žele i nadaju se nekom nastavku. Čemu? U čemu je smisao. Možda je baš dobra strana svega, biti svedok kraja, a nikada nemati priliku prepričati ga. Pa, svako je imao neku svoju kataklizmu, katastrofu i svoj kraj. Taj sopsteni kraj za nekoga je bio baš kao ovaj dan.Ali samo za njega. Ostali su ga propustili. Čemu panika. Čemu strah. "Uživajte u poslednjem danu...prelep je." Razmišljala je dok je sedela na steni, tamo negde, na kraju sveta...koji je postajao ravan, a Atlas je podrhtavao već pod njegovim teretom...a kako i ne bi?
ako ti je zivot "bogat" katastrofama naviknes se vremenom.
naucis da manipulises krajevima, kataklizmama i ostalim strahotama.
i sta je u odnosu na to jedan "sudnji dan"?
sitnica.
:*
