18.3.2008 - Čvor II
Sklopio je oči i dozvolio da mu sunčevi zraci umivaju
lice. Zaboravio je da se umije ujutro, ili je zaboravio da se umio, nešto od te dve varijente, ali nije ni bilo bitno. Uživao je. Sedeo je na klupi, u praku i lagano, sa zadovoljstvom uvlačio dim cigarete. Ostala mu je još ta jedna. Poslednja. Celim bićem je uživao u tom magnovenju. Interakciji njegovog mira, Sunca, dima, vešto smešanog sa kiseonikom, koji je padao sa visokih topola. Poluotovrenih očiju, bacio je pogled na
klupu, preko puta njega. Neki ljudi, njemu poznati, a možda i ne, možda mu se samo činilo da ih poznaje…moguće da je i to zaboravio,su se jurili i igrali kao deca po parku. Ponovo je zatvorio oči. “Bože,
prelep si dan danas islikao,” pomislio je. “Nadam se da će me mama pustiti kasnije da igram košarku sa drugovima,” osmehnuo se, “Ma, hoće sigurno.” “A. što se ti smeješ?” prišao mu je jedan od onih što su se glupirali. “Idem posle da igram košarku,” odgovorio mu je, ne skudajući osmeh sa lica.
Okrenuo se prema ogradi u parku. Uvek mu je bilo žao onih ljudi što su tuda prolazili. “Jadni. Gledam ih skoro svaki dan. Izgledaju tako, tako tužno…Prolaze, odlaze, dolaze i onda nestaju…”
Nestaju…Ova misao je počela da mu odzvanja negde u podsvesti i počela da mu mir vezuje u čvor. Odlučio je da izvadi svoju plavu svesku i da pokuša da nacrta taj čvor. Veštim pokretima prstiju, počeo je da crta grafitnom olovkom HB (nisu imali HB2 u knjižari) i ostavlja obrise na papiru. Nestaju… Glagol mu je sada već odzvanjao u glavi i sve je jače vezivao čvor razgovetnih misli. Neki čudan osećaj je počeo da mu se penje kao puzavica uz stopala do stomaka i tamo počeo da se pretvara u čvor, koji ga je sve više stezao. Kolena su mu klecala. Pokreti ruku su postajali sve nervozniji. Krajičkom oko ugledao je jednu crvenokosu kako prolazi kraj ograde, polako, mrmljajući nešto za sebe. “Kako joj se boja kose preliva na Suncu,” bio je zadivljen. Odjednom je skočio. Sveska i olovka su pale na zemlju. Pritrčao je ogradi i viknuo za crvenokosom, koja mu je već skoro nestala iz videokruga. “Hej! Imaš jednu cigaretu?” Crvenokosa je zastala, pomalo nesigurno se okrenula. Primetio je to, ali mu nije bilo jasno zašto je tako odreagovala. Kolena su mi dalje klecala. Nešto nije bilo u redu. “Imam, samo momenat,” rekla je crvenokosa i počela da traži po torbi, osmehnula se i pružila mu nekoliko cigareta. Počeo je nekontrolisano da trepće.
Ograde više nije bilo. Crvenokosa je stajala isped njega sa ispruženim dlanom na kome je bio osmeh. Pogledao je u njen dlan i uzeo je osmeh i cigarete.
"Hvala,” rekao je tiho. “Nema na čemu,” opet se osmehnula i nestala…
Osetio je kako mu se vrti u glavi, sve je postalo mutno…i Sunce. Nema ograde. Kako će sada bez ograde. Osetio je miris trešnje iz svog dvorišta. Miris je postajao sve jači i jači, kao i sunčevi zraci, koji su se probijali kroz krošnje visokih topola. Pao je na zemlju. Mrak. Potpuni mrak. Nestaju…
* * *
” Ne brinite, doktore, vezali smo ga. Dobio je duplu dozu - I.V. lamotrigina i 20 mg diazapama. Sada je sve pod kontrolom. Biće miran.”
“Koliko puta moram da kažem,” doktor je govorio oštrim glasom, “da ga ne puštate napolje kada je jako Sunce, pogotovo ne tamo gde se prelamaju zraci kroz krošnje. Ispalio je dva grand mal-a , ne znam kako je ostao živ. Sutra opet mora na elektro-šokove.” Sestra je gledala u pod. Doktor je držao plavu svesku u ruci i gledao u crtež. Izvežbanim pokretima na listu je bio nacrtan neki čvor u ogradi. Komplikovan čvor. Kao Gordijev. I žena…ali nedovršenih obrisa.
“Ostavite moju svesku,” rekao je tiho, dok su mu se suze slivale niz obraze, “ostavite mi svesku. To je sve što imam. Izgubio sam ženu i ćerku u saobraćajnoj nesreći. Nemam ni oca ni majku,” jedva je govorio, gušio se u suzama, “samo sam ja ostao živ, ni moje slike nisu više žive, nemam više ni svoje dvorište, ni svoju trešnju, ostavite svesku…ja sam običan ludak.”
” Mihailo, plači, to je dobro. Ti i dalje imaš nešto. Imaš dar. I nisi ludak…znaš da taj termin ne koristimo ovde.”
“Baš me briga što ne koristite taj izraz. Ja sam lud. Ostajem ovde, dok svi vi negde nestajete, kao ona crvenokosa, kao moja porodica…Ja nemam gde da nestanem.” Doktor ga je pogledao, pogledom izvežbanog saosećanja.
“Šta si ovo nacrtao Mihailo?” “Čvor i crvenokosu s one strane života,” rekao je Mihailo. Gorka suza mu je još jednom skliznula niz lepo lice. Imao je samo 33 godine…dok je upadao u neprirodni san, kroz glavu mu je prošla slika Aleksandra Makedonskog i nekog mača. Možda i njega poznaje, a možda i ne. Sada više ništa ne zna. Kada se probudi, pitaće mamu, ko je bila ona crvenokosa, koja je stajala kraj njihove ograde i crtala trešnju iz njihovog dvorišta..ali u njegovoj glavi,
polako su nestajali svi obrisi…sem čvora.
|
