Dok sam pripremala da popijem veliku roze- crvenu pilulu, objašnjavala sam Viktoriji, prednosti crvene deteline i prirodnog estrogena. Naravno, iako je bila znatiželjna,nije baš imala sluha za ono što sam počela da trabunjam kao objašnjenje. Što je sasvim, negde i normalno. I tako, pomislim...pročitavši u jednoj dobroj knjizi, rečenicu koja počinje ...i kada se srušen Berlinski zid....pomislim,, jebote...kada je to bilo...davno. I zid, i Tito, Jugoslavija, ratovi, raspad, bombardovanje...I moj prvi kaput, braon boje ( već ovde moram da kažem da nijedna reč nije napisana ni sa primesom nostalgije ili samosažaljenja - mada sam imala par takvih trenutaka pre nekoliko nedelja- kada sam čula ovu pesmu:, moja majka je slušala tu pesmu, jedno popodne 1979-te godine.)..ah, da ,kaput, i odvratan osećaj, da nije bilo vreme za kaput, jer mi je bilo stravično vrućina, a nisam smela ništa da kažem..jer jbg ipak je novi kaput - čak imam i sliku sa polaroida, sa crvenim obrazom (od šamara. jer sam previše negodovala u toku slikanja...e tako, sada ćeš da se slikaš da imaš uspomenu na kaput i kako si lepa) I onda sam imala osećaj da nećemo živeti ono o čemu sanjamo ili sanjarimo. U principu mogu da kažem da nije fer, ali osećaj me nije varao, nikada, Možda sam ja varala njega...u stvari pokušala..ne vredi to...I ništa se nije mnogo izmenilo od tog kaputa. I dalje ne volim kaputa, ne volim vrućinu i fotografisanje. Nema polaroida i ne dobijam šamare što neću da se slikam. Jedino su boje bile drugačije..ali i to je dobro.
Ako se i desi neka budućnosti, ni ona neće biti mnogo drugačija od ovoga. Sem možda crvene deteline. Ako bude bilo neke budućnosti. Generalno ili subjektivno. To sve što je sutra - možda i nije.
U sebi sam valjala ogromne vrtloge. Bura se stišala..već duže vreme. Ponekada podigne po neki talas..ništa bitno. To sada zaista znam...u snu sam sedela na obali modro- crvenog mora, glatkog i mirnog kao vakuum, u ogormnoj kamenoj kući gledala kako je sunce zaronilo u horiznot, znajući da će tako večno i ostati. Dok sam se sa lakoćom, neverovatnom lakoćom tela i duše oslonjala na topli kamen oblika puževe kućice. Osećaj nezamenjiv, neponovljiv, neizgovorljiv...
I koliko god bila uglavnom mizantrop, ne mogu a da se ne sažalim...isto ponekada i saosetim (ako postoji ovakav oblik glagola uopšte)...
i kako žena može da od crvene deteline ode u pičku materinu ...pa vidi se. :)
Nemoj da mi prodaješ muda preko telefona,
Nemoj da mi čistiš kuću kribijem, neću bre.
Neću ni tvoje nagradno putovanje.
Nemoj da mi nudiš 1999 evra.
Nemoj da mi prodaješ filtere za vodu.
Nemooooj da mi zvoniš na vrata i da tražiš boga za mene.
Molim te nemoj,
Nemoj da me pitaš ni kako sam i da mi prodaješ zdrav način života.
Mene si našao da pitaš da li želim da idem u wellness centar?
Meni pričaš da treba da jedem zdravu hranu dok čekam gradski prevoz?
E.
Mrš svi.
Kako sam se samo obradovala noćas u snu. Kada sam vas videla kroz špujunku- mlade i vesele. Pričali smo celu noć…pre neku noć u posetu mi je došao i tvoj brat. Popio kafu i svašta mi je pričao, kako to već biva u snovima, u nekom nelineranom vremenu. Bio je raspoložen, a ja srećna što ga opet vidim. Volim kada mi tako dolazite…ali kratko traje. Probudim se..i živim drugu stvarnost. Iskreno mislim, tamo negde gde se gubi moja biološka ženstvenost, jača strah od gubitka vas. Jača strah od njihovog odrastanja…a u stvari je prelepo. Život je komplkovano – jednostavan trenutak. Negde u dubinama osetim tu jednostavnost u složenim osećanjima, koje doživljavam svaki dan, još od odrastanja. Nije se mnogo promenilo,u stvari ništa se nije promenilo, sem okolnosti i mladosti.
Nekada sam za tebe bila najbolje dete, najpametnije i mogla sam da budem najbolja…nisam postala najbolja, ali si mi ti ostao sve ono što si mi bio. Još uvek imam 4 godine i jedva čekam da se vratiš s puta, da nas upotpuniš. Stalno…I sve do onog momenta, kada sam shvatila da su njene ruke, postale ruke starice. To me je pogodilo kao neko saznanje davno dato, ali zaboravljeno.
Bićemo tu još zajedno malo..ne znam kako dalje i šta dalje. Stvarno je život čudna stvarčica. Čini se da nekako van mog shvatanja sve se..raspada…i slaže. Praiskonski oksimoron – nesatjanje i stvaranje…
"Danas sam opet zakasnila na voz. Zakasnila sam i na avion. Posmatrala sam kroz veliko staklo kako se već gubi u oblacima. Zaksnila sam ,opet, po ko zna koji put i na trajket...a most još ne postoji. Svaki dan kasnim. A ti uvek stižeš na vreme. Uvek si na pravom mestu u pravo vreme. Ja, ne. Nikako da se sretnemo. Očajavala sam možda tren ili dva zbog te tvoje neverovatne moći i moje, izgleda, potpune nesnalažljivosti- ne budim se na vreme, kasnim, ili mi nije opet do jurnjave. A, ti - ti uvek možeš i hoćeš, juriš sa neverovatno očigledno lažnom i nadobudnom željom . Sada više ni ne razmišljam o svojim nedostacima i tvom kvazi-savršenstvu. Odustala sam i od naših susreta. Nikada se neće desiti, dok ja pokušavam da te stignem. Vrlo jednostavno, ću ti okrenuti leđa i čekaću, tebe, pokvarenjaka, izdajnika i sadistu, da dođeš. Ako nećeš, tvoj izbor. Ja sam svoj izbor izgradila - da, izgradila, pažljivo, ciglu po ciglu, prvo nevešto, a onda sam se odvažila i izgradila tu kulu. Ćuteći,slušajući, osmehujući se.Sa senkom ili bez nje.
Sedim u stolici za ljuljanje, gledam u kapljice kiše koje grčevito pokušavaju da ostanu na staklu, i čekam. Znam, pojavićeš se na kraju kao najveći klošar, odrpan i umoran. Osmehnuću ti se i reći : "Zakasnio si." Ustaću i otići sa njom. Tebi, tebi ću možda da uputim prezriv pogled, ili ću te samo žaliti što me nikada nisi stigao i nisi skapirao da ne treba ja da idem za tobom. Glup si i uobražen. Najgora moguća kombinatorika i najveća greška vasione."
(kuckano by asterion, story by alister - uslovi: asterion boli zub, vežba kuckanje, alister pokušava da odvrati pažnju od bola:) i ispadne ovako nešto; objavljeno na nagovor capslock:))
Bio jednom jedan car i imao je tri sina. Pa ti....Hahahhaha. Dalje, ovaj.....jednog lepog dana izašli oni na pecanje i upecaju zlatnog velikog usnog grgeča, odnosno američkog basa. I, što da ne i ovako je glupa priča...svrbi me nos da kinem i sleteće mi naočare u lap-top...pa ne znam ne pada mi nešto na pamet sada ,, uf, gadana je kafa...i kaženjima grgeč ,ako me vratita u vodu nejebanu ispuniću vam dve želje. Naravno pošto je njih bilo četvoro, a naravno svi, alavi, baciše oni ribu na travu i pobišese do letnji dan u podne i pobedio je namlađio sin, pošto je dokusurio oca pecaljkom po glavi, koja je bila od javorovog drveta, znači teška batina, i pošto je pobedio okrene se on ka ribi da uzme te dve želje, kad ono riba riknula pošto je bila na suncu. On se strašno razočara, ode nazad u dvorac, pokupi stvari, otputuje lepo za NjuJork da postane modni dizajner, što je oduvek želeo i živeo je do kraja života, srećno sa svojim ljubavnik, dok obojica nisu riknula od side, za dve godine.
Guraš se kroz vrućinu, kao kroz lepljivu, nevidljivu masu, kao kroz kritičnu masu opasnih molekula, koji prete da te progutaju ili te uvuku kroz beton u zemlju. Na stotinu lepeza i duplo toliko nezadovoljnih ili umornih lica. Pokušavaš da pređeš ulicu, zagljavljen između dva auta - razmak - prohodnost skoro 0 ( do 1). Osetiš odjenom neko te huška po nozi, ono tvoj komšija, pas lutalica iz kraja - hajde zajedno da pređemo, ne možemo ovako ceo dan, vrućina je! - važi, kažeš naglas, poslušno. Rastajemo se, kao što smo se i sastali. U susret ti ide, novopečena mama sa malim stvorenjem u naručju, peške u društvu starije žene, obe smrknute. Širok osmeh i zlatan zub ide za njima, razvlači harmoniku i peva o veselju; njima nije do toga. Dođe ti da ga ćušneš u glavu - ej, bre! Vidiš da ne treba za njima da ideš, s druge strane su ti srećni parovi! - ne možeš ni flaširanu vodu da kupiš za gvozdenjake, jer, jel' mladić ne voli da broji sitniš, popizdiš totalno, a još nisi ni stigao na posao. Ne pomažu ni zatamljena stakla na očima. Klima već zaudara, uostalom, kao i posao. Ljudi, ljudi, ljudi....razmišljaš o svom procentu - danas i nije neki dan i onda opet se posle mnogo sati vraćaš po istoj vrućini, ali već u kasne sate, kada su, sasvim sigurno sve "institucije" otključane.Dođe ti da sledeći put, raspališ onog tvog "šefa" po nosu, za sve izjave tipa, "loše se živi" , "nema se para" (sa sve preplanulim tenom, skockanom ženkom, bredniranim stvarima...)...i odšampaj ono što sam ti rekao, pa jeR ti i to teško? Jeste, JER me nisi ni zamolio. Ništa, nema veze. Nema veze ni da iznenada pukne asteroid o Zemlju...jer ti iz slušalica izbijaju milozvučni tonovi, koje slušaš već mesecima. Bleneš kroz prozor, ni o čemu ne razmišljaš, ali baš ni o čemu, a o svemu. Strahovito ogroman osećaj. Tup, a širok kao svemir...i još uvek se širi...i tako...kao pokvarena ploča...škripi vinil.
Umoran sam od plivanja. Danima plivam...ne brojim ih više. Čini mi se da je i ovaj sanduk od drveta, na koji se oslanjam isto toliko umoran. Što se više prijanjam uz njega, on sve više tone. Usta su mi suva, u sred ovolike vode. Plutam već dugo posle brodoloma. Posle šoka, bio sam srećan što sam preživeo, što sam se snašao i zgrabio ovaj sanduk. Onda sam razmišljao šta je najpametnije da uradim...dok me ne pronađu. Odlučno sam krenuo kroz vodeno prostranstvo, čekajući da me neko spazi i spase. Nadajući se, možda, nekom ostrvu ili obali. Sada..sada ne znam. Pre dva dana (bar mislim da je bilo pre dva dana) sam video kopno, krenuo ka njemu. Nisam stigao. Kopno se udaljilo ili me je neka struja odnela. Ne znam, a sada me više i ne zanima. Prvih dana, dok sam plivao i plutao, prolazile su mi razne slike i misli kroz glavu. Moj život. Moja kuća. Moja porodica. Sve što sam naučio i stekao i zavoleo tokom života. Svi moji padovi i usponi...sada, sada nema slika, nema misli. Samo ovo što trenutno izgovaram naglas. Više ne zamišljam ni kopno ni brod. Okolo je samo beskrajna modra voda, sanduk i ja. Samo, sada. Možda bih mogao da se pitam...gde dalje? Koliko dugo, još? Hoću li izdržati? Ali, ne. Pitanja sa naznakom nade, samom sebi više ne postavljam, jer ne znam odgovor. Nemoćan sam pred ogromnim Suncem, mrklom noći, milijardu i milijardu zvezda i pred Mesecom sa čovečijim licem. Nemoćan sam... u molekulima vode. Ona je savršeno mirna i ravnodušna. Nema nikakvih emocija prema meni ili je ja možda ne razumem, čim smo se našli ovde gde jesmo. Sanduk, voda i ja. Sada već bez prošlosti, bez budućnosti, bez ikakvih životnih kategorija...ičega. Imanja, nemanja, snage, volje, izdržljivosti, mudrosti, motiva...nema ničeg ovde. I sada, dok shvatam ovo, shvatam to potpuno prazno, šuplje, bez ikakvog trzaja ili trnca. Sada...i da naiđe brod, da nastavim da živim, opet neće biti ničega nego te spoznaje...sanduka i mene, jednog običnog molekula u beskraju. nasloniću malo glavu na moj sanduk, dok plutam, dok mi Sunce suši lice i dok me napušta sve ono što sam ikada mislio, znao, osećao..da znam, da umem, mogu, hoću...Do sledećeg brodoloma..ili možda ne.
