Sunčano poslepodne. Negde oko 17 časova, po slobodnoj proceni (nikada ne nosim sat). Srkućem neki egzotični čaj, uživam u njegovom ukusu, a miris mi se zavodnički uvlači u nozdrve. S obzirom na situaciju, osećam se prilično udobno i spokojno. Sunčevi zraci me miluju, onako kako samo oni to znaju '- ne očekuju ništa za uzvrat. Retki trenuci mira. Odjednom, iz tog savršenog spokoja, me izvlači muški glas : "I šta ćemo sada?" Drznuo se da pita Gospodin "Ja sam kreten '- celog života važem". O, pa ja zaboravila da smo se okupili nekom prilkom na ovoj čajanci. Posmataram ih indeferentno kako sede. Kao vitezovi okruglog stola (sasvim ispravno rečeno , jer je sto na terasi kafića zaista okrugao). Svi su tu,. Samo nema kralja Artura ( taj se nikada nije ni pojavljivao, tako da imam sasvim dobre osnove da sumnjam da ta ličnost uopšte i postoji). Raspričali su se. Šta će , kada ja i dalje ćutim. Nije mi do priče sa njima. Gospodin "Ja sam kreten '- celog života važem" i Gospodin " Večito zaljubjen u ideal", pričaju nešto oko posla. Gospodin "Najstariji" se maksimalno dosađuje i pita se, rekla bih po mimici, kada će sve ovo da se završi da može da mi priča o Klimtu i njegovoj pasiji prema crvenokosama. Gospodin "Usput - ali mi nije svejedno", gleda na sat, žuri mu se, a i treba da preuzme ulogu showman-a. Više ne poznajem i ne prepoznajem njegove poglede, a i svejedno nam je , izgleda. Gospodin "Najmlađi" se nije pojavio, verovatno zato što sam zaboravila na njega. Prija mi čaj, prija mi da ih vidim na okupu...ali samo na kratko, dok se nije pojavio Gospodin " Zemljotres razarajući" , koji nas je služio. Taj sam pogled prepoznala , te sam rečenice upila, taj osećaj nisam zaboravila. Besna na sebe, rekla sam : "Molim te, da platim..." Opet knedla sa džemom od kajsija u grlu. "Ne, u redu je..." Boja glasa mi se razlila po umu...pre nego što se sve pomračilo...uspela sam zvanično da kažem : "Ova čajanka je završena. Nema potrebe da se više viđamo." Neki su negodovali, neki su se složili sa mnom, ali su prihvatili. On je samo stajao i gledao. Gospodin " Zemljotres..." ...zašto baš danas? Mislila sam da sam te ctrl + shift + delete....Sada tražim esc dugme u panici. Ili ću morati da oborim sistem.
(ovo vam je kada pišete postove copy /paste >>"uticaj nestrpljenja jedne Elfish na kvalitet postova" ) : ))
Trebalo mi je neko rešenje, savet (a teška sam na savetima...u oba pravca), predlog. Razmišljala sam, gde bih mogla da skladištim sve one unikatne trenutke, momente, magnovenja (ne mogu jednostavno da ih strpam u neku kategoriju!). Razmišljala sam gde bih mogla da ih sačuvam, pošto ih ne živim u kontinuitetu.
Gde da spakujem onu predivnu crvenu zoru, kada je ogromno Sunce izranjalo iz reke, a meni se činilo da sam ja bila jedini svedok te lepote ( u stvari sigruna sam, da jesam bila jedini svedok) i ono preplavljuće osećanje da je zaista sve savršeno.
Gde da stavim onu besanu noć, vedro noćno nebo, posuto sjajnim tačkicama, koje mi zemljani zovemo zvezdama i planetama i ogroman blještavi mesec, naizgled samo figura bez ikakvog značaja, hladna stena, a u stvari tako omamljujući i koji budi one duboke, strmoglave lavine iz stomaka.
Gde da ostavim onaj san, u kome lagano klizim po hladnom ledu, a okpupana toplim sunčevim zracima?
Pa, onda šta je sa onim trenutkom, dok sam nemo gledala u reku koja teče "naopako", kada sam osetila da i ona gleda u mene. Pravo u mene. Kada sam se skinula i uronila u nju i stapanjue sa milionima kapljica vode?
Beskrajni razgovori sa Unom, u polusnu, velike misli, bez ikakvog zaključka, jer već spavamo?
Hmm...trenutke mešanja mirisa feromona i testasterona, fluida, znoja, mirisa, dodira, spajanja...ekstaze?
Možda bih mogla da ih ćuvam u teglicama, kao pekmez od kajsija ili slatko od belih višanja, onako kao što je većina baka to radila. Na nekom tamnom mestu, da se ne pokvare. Možda nalepim i neku etiketu, radi orijenatacije (mada možda i nije potrebno) - etiketa "od OVU godinu " ..heh
I tako polako popunjavaš to tamno mesto, špajz...a ti kada ti se srce i stomak poželi nešto slatko ili želiš da osetiš samo miris ...uzmeš mali kašiku ili samo zamočiš prst, lizneš i podsetiš se...mmmm...da, bilo je to tako...nije samo varka.
Znam da me niko ništa nije pitao, ali evo - ništa, isprobavam novo penkalo. Gajim ljubav prema naliv - perima od malena. Ovo što sama sada dobila je savršeno. Neko je napravio ovo penkalo, baš po mojoj ruci - komplikovano u stvari, kada neko posmatra; desnom rukom pišem i držim penkalo (ili neku drugu olovku u nedostatku mastila) kao levak, a kada pišem levom - obratno. Zato me neće penkala. zato mi se uvek razliva mastilo. Ali ovo hoće. Kao dodatak, ćerka mi je kupila novu svesku, ukoričenu, dala mi je uz rečenicu : " E, mama, ovo je prava sveska za tebe!" Nisam imala komentar. Na svesci peščani sat, kraj njega piše DREAMS, pesak, a u dnu piše u kurzivu DARKSIDE. Hmmm, da li treba da se zabrinem? Nee, svesku sam dobila uz osmeh, tako sam je i konzumiram, sa osmehom. Povremeno bacim pogled kroz prozor, baš sada, jer mi je čudna svetlost prolazi kroz poluspuštene roletne. Jedan neverovatan zrak, se odbija baš od pero penkala. Dok pišem, prati me mala tačka sunca.
Mislim, da su ovo oni periodi, koji se stvarno žive. Sve ostalo u linearnom vremenu je sređeno. Idem sada da sednem na zid, zapalim "Black russian 100 s " i.....uživam, a šta drugo?
A ovo je kada ljudi apsolutno razmišljaju muziku, nije bitno koji žanr....
Ne, ozbiljno...bih ja da mogu. Ali dođu tako momenti kada upadneš u gužvu. I jebote, svi idu u jednom pravcu, a ja u mantilu, na nosu crne naočari..i idem u suprotnom pravcu. Znam gde treba da idem, pa valjda znam kuda treba da idem. Ponese te gužva u nekom momentu, misliš možda si pogrešio pravac. Razgledaš lica, pomalo zbunjeno, ali samo na trenutak. Onda shvatim. samo je pitanje percepcije. Znam ja sigurno gde sam krenula, bez obzira na stihiju. Osmeh na lice, novine bacim u prvu kantu, moju svesku i penkalo pod ruku, slušalice u uši, a u ruci foto aparat. Za danas sasvim dovoljno...zadovoljština.
Titani odavno u svojim zapečaćenim tamnicama, bogovi su popili sav nektar i razišli se po kućama da se sećaju onoga što su nekada bili. Sve je isto i b.c. i a.d.(od before christ do anno domini). Ostajemo mi, sada, u linearnom. Nama ostaje uloga heroja. U svojim, na izgled, malim životima. u stvari tako grandioznim, samo kada pogledate drugim očima i opipate drugim rukama. Neminovno se dese sudari tih života. U matematičkim formulama prave kombinatoriku uz pomoć nekih faktorijela (how comfortably) i verovatnoće uz pomoć kombinatorike. U stvari je mnogo jednostavnije. Podelili smo uloge. prvo na dobre likove i na loše. Pozornica je naša. Razmenili smo scenarija ili nismo, svejedno. Neko će se baviti iluzijama, neko će da čeka God-oa do tačke besmisla,neko će se, pak, odlučiti da glumi nekog drugog heroja, nekog starca, koji lovi sabljarke i pokušava da shvati tajne velikih mora. Neko će silno da se zabavlja u kabareu sa polucilindrom i da iz rukava istresa zajedljive šale, koje pokreću svet. Neko će da se razapinje kao mladi kraljević Hamlet i postavljati samom sebi retorička pitanja, a neko će možda nedužan da strada kao Dezdemona (za ljubitelje tragedija). Neko će nekog potajno da voli kao De Beržerak, neko će samo da uživa slušajući 1001 noć...sve dok se svetla ne pogase i zavese se spuste.
Na pozornici mi škripe daske, odavno, izlećem ushićena i čujem samo kako izlazi iz mojih usta:"Eh...sad kada bih ja još znala tekst, bilo bi sve u redu..." To je moj heroizam. Poneki aplauz, uglavnom negodovanje i indeferetnost, ali ja odlazim sa osmehom. Tako je to kada smo "Najgori od sve dece!"
U glavi odzvanjaju horizonti,izmišljeni zvuk iz morske školjke, miris sunca, kiseonika, mora, kiše....i muzika. Vreme u vremenu. I heroji našeg doba. Savršeno.
Udobno je živeti linearno vreme. Baš zgodno razmišljati linearno. Za sve ostalo je potrebna mašta. U nekom linearnom vremenu, koje su spakovali u epohe, milenijume, vekove, decenije, godine, neke januare, februare...sate, minute, sekunde...rodiš se. Niko te ne pita. Jednostavno postojiš u određenom trenutku u određenom delu vremena. Rodiš se zbog sebe samog. Zbog vrste. Linearno odrastaš, uče te da gledaš pravo u perspektivu, u cilj. Ali sa početkom samosvesti, počinje da se rađa i sumnja, crv. Počinješ da se pitaš, na tom pravom putu, od tačke A do tačke B, šta ima sa strane, šta ima gore, šta odzvanja u tebi samom. Počinješ da upotrebljavaš maštu. U mašti dolaziš do neverovatnih i fascinirajućih zaključaka. Onda kreneš polako, kao vešti kulinar, da mešaš lagano, vreme i maštu. Smesa je ukusna, zavisi i od začina i od mere. Valja se držati recepta i pravilne gramaže. Da ne budeš osobenjak, čudak. Iako je aroma mašte primamljivija, trudiš se da suzbiješ bezgraničnu maštu i da opet samo gledaš pravo, od tačke A do tačke B. Nacrtaš na papiru pravu liniju ograničenu sa jedne strane tačkom A, a sa druge tačkom B. Putanja je to. Ali, ako upotrebiš maštu presaviješ papir na pola , tačke se poklope.Poklope se početak i kraj. Tada možeš da u potpunosti uživaš u bezimenoj senzaciji. U trenutnom zbiru takvih senzacija.Živiš linearno, a živiš i maštu. Postoji tu neki prećutni kompromis. Kompromis, beyond our comprehension. Smeta ti taj crv ponekada, kada ga čuješ u tišini, kako gricka drveni ram okna, ali osmehuješ se.U toj senzaciji ne postoje kategorije kao sreća, tuga, melanholija, euforija...Postoji samo osmeh i neki ispunjavajući osećaj zadovoljstva...što krišom, da niko ne zna, vešto podmećeš linearnom vremenu, maštu.
She sells sanctuary
Ona radi to najbolje što ume. Razumeće svaku vašu najtrivijalniju misao do one koja naslućuje dimenzije van svake poznate kategorije. Vidi drugim očima i onim pravim. Po potrebi ili zahtevu. Nekada prva progovori, nekada čeka odobrenje, a nekada i sa odobrenjem progovara tišinu. Ali onu tišinu, koja nešto znači. Silence is grey. Za nju. Za druge je zlato. Upija sve opipljivo i ono neuhvatljivo. Razlaže na komponente i note na osmine i šesnaestine ili slaže po bojama i ritmovima. Boje slaže kao Rubikovu kocku. Idite kod nje sa vašim blagom ili praznih ruku i srca. Dobićete uvek odgovor, koji ne želite da čujete. Sreću će dovesti do mrvice sumnje, a tugu pretvoriti u neku prepoznatljivu melodiju, podnošljivo za uho. Do ravnoteže...od potpunog haosa do apsolutne ekstaze, do momenta ravnoteže. Ako ona to ne uradi urušiće se univerzum, sam u sebe. Opet će postati samo nejasna pulsirajuća lopta. Uzeće tu loptu i jedan sunčan dan i otići na igralište. Čuće se veseli dečiji glasovi i njen pritajeni osmeh u očima...a lopta...lopta će postati predmet jednokratne sreće.
Vratiće loptu, kada joj se vratite i vi i ona će ponovo eksplodirati i težiti kao beskonačnoj ekspanziji. Daće vam ljubav, ali je nećete dugo zadržati. Igraćete igru - šalji dalje. Kada ostane sama, a ti momenti dolaze nenajavljeno, nađe se sama sa sobom u nekom skrivenom i udaljenom uglu, klupku misli, emocija, percepcije...reciklira tuđe i svoje smeće. Vrlo bolan proces, verujem. Ali samo kratak proces. Onda se opet vrati, trgne se. Zaigra joj levo rame, gde ste spuštali svoju umornu glavu.
Rame se smiri, rašire joj se alveole, nozdrve i zenice u kojima se ogleda život. Tada dođe vreme za drugi proces inspirijuma i laganog ekspirijuma. Ta dva kruga sinapsi u kićmenoj moždini imaju jedini pravi smisao. Uzdisaj, izdisaj. Toliko toga može da udahne, a još više da izdahne. Svaki izdisaj je mala smrt u apnei. Ona prodaje utočište. Ali ne za pare. Prodaje ga za sitnice. Sve dok od tih sitnica ne napravi svoje.
Gledam te, posle toliko godina. Da li da ti kažem, da bezobzira na moje mastilo i otrcano penkalo, koje te je toliko nerviralo u našoj školskoj klupi i tvoje precizne rapidografe, koji su me dovodili do ludila, bezobzira na to što si uvek bio ono bitno ‚‚škljoc‚‚ kada me hronično zaboli zglob; da posle toliko godina si prepoznao boje, na mom ličnom kolažu (ne u tvojim), koji sam lepila u sebi tri decenije i tri godine, sa veštinom i preciznošću istovremeno i predatora i plena...i uvek se činio, i bio, formalno za svaku individualnu percepciju, isključivo crno-beli kolaž. Nije lako živeti crno- belo...sada znaš. Sada prepoznaješ boje, sa skoro nemogućom percepcijom...boju mojih misli, izgovorenih i prećutnih i onih neizrecivih, boju moje utrobe, boju moga oka u tvom - boje samo meni poznate, boje koje sam samo mogla da naslućujem. I da, znam da češ prepoznati i ova slova i znaćeš o čemu pišem...a o snovima, kasnije....
Sedi ispred noćnog stočića. Na njemu razne đakonije za ulepšavanje i maskiranje; bespotrebno krajnje; jer je odraz u ogledalu, bez šminke i maske, prelep. Ipak, lagano skuplja svoju,gustu, blago-talasastu, gavran-crnu kosu u perfektnu punđu. Na lepim ušnim školjkama joj vise minđuše od starog srebra sa velikim crvenim rubinima. Tu identičnu boju , stavlja i na pune usne. Balska, crvena haljina, sašivena od pliša i somota, već je na njoj. Dekolte je bezobrazno zavodljiv, baš kao i parfem, koji je nanela na sve pulsirajuće kradio-vaskularne tačke. Još jednom popravlja šminku. Duge, guste crne trepavice, još jednom premazuje, a puderom sakriva podočnjake. Dok se saginje da popravi čarape i haltere, baršunasta haljina šuška u tišini. Namešta te čarape, nežnim pokretima, kao da zavodi nekoga, ko je gleda…a sama je. Čitavog života sama, dama u crvenom, dama herc. Ponovo gleda svoj odraz u ogledalu. Prelepa slika i savršen kostim iznajmljen u pozorištu. Ali u očima sasvim drugi odraz. U očima teška i memljiva tišina i jedna suza, koja nikada nije dozvolila sebi da se spusti niz obraze i vrat. Ne proučava dugo svoj odraz, šta više, vrlo površno, stavlja crnu masku preko očiju i još jednom čita pozivnicu:
“Draga prijateljice,
Voleo bih kada bi mi pružili zadovoljstvo, vašeg prisustva na maskenbalu, koji moja supruga i ja priređujemo u humanitarne svrhe za pomoć obolelima od hepatitisa C. Maskenbal počinje tačno u 20:00 u našoj kući (adresa u zaglavlju).
S poštovanjem Goran Ristić”
Osmehnula se. “Hah… posle samo godinu dana od raskida, drznuo se da me oslovi sa - dra draga prijateljice - ….moja supruga i ja….humanitarne svrhe…” Lagano ustaje. Opet oseća umor i nelagodnost u gornjoj desnoj strani tela. Kakva ironija. Diže pozivnicu sa stočića i ustaje. Na stolu su ostali neki rezultati…pozitivan/na na hepatis C. Dama Herc je saznala još pre 6 meseci. Možda će večeras imati priliku da priča sa njim.
“Pajac”
“Molim te, ali molim te, ne mogu više da se raspravljam !” viknuo je pajac.
“Ideš na taj jebeni maskenbal, a znaš da ja ne mogu. Opet me ostavljaš samu! Ja to tebi nikada ne bih uradila!”, kroz plač, viče pajacova žena.
“Svetlana, molim te smiri se. Jesi li uzela lekove danas? Idem kod Gorana, sećaš se našeg prijatelja, koji nam je toliko pomogao, bar da se pojavim. Maskenbal je u dobrotvorne svrhe.”
“Dobrotvorne svrhe!? Dobrotvorne svrhe! Budu sada ti dobrotvor i ostani sa mnom večeras.”
“Ceco, idem, neću dugo ostati,” govori pajac, sad već tiho, tužno, a mislio je da je već otupeo na njenu histeriju i posesivnost. Apsurdno, uvek joj je bio veran .Pajac, već u svom kostimu, uzima pozivnicu i odlazi. Pravi se da ne čuje Svetlanu kako plače, odlazi neznajući više da li je tužni ili smešni i srećni pajac, kakvim ga svi smatraju.
“Kazanova “
Još mu se umiljava. Ljubi ga dok se oblači. Ni on ne može da odoli njenim golim ramenima, umilnom glasu, sjajnim očima, boje lešnika. Voli je, zaista je voli. Zato će mu i postati žena sledeće subote. Lagano je ljubi.
“Ljubavi, trebalo bi da krenem, ne ide mi se bez tebe, a Goran nas je pozvao oboje. Zašto i ti ne pođeš sa mnom?”
“Srećo moja, idi, provedi se. Umorna sam od posla, hoću malo da se odmorim. Ceo dan smo imali snimanje na raznim lokacijama, smrzla sam se, ” rekla je setno, onda je promenila boju glasa i zavodljivo mu se unela u lice, “Možeš slobodno da me probudiš kada dođeš….”, shaputala je, dok mu je milovala međunožje. Kazanova je osetio kako mu se u stomaku previru, okeani….”A, sada idi, lepi moj Kazanova! Idi, ja sam tu…znaš to, zar ne?” “Znam,” uzdahnuo je. Poljubio ju je u čelo i u levi kapak, uzeo pozivnicu i izašao iz kuće. Kako je Teodora zatvorila vrata za njim, promenila je gimasu. Brzo je počela da kopa po svojoj torbi i izvadila malo ogledalo na rasklapanje. Ispod pufne je izvadila, bočicu sa belim prahom, prosula ga po ogledalcu i veštim pokretima napravila crtu. Kada ju je izvukla, osećala se konačno, istinski srećnom…čekaće njenog Kazanovu.
“Đavolica”
Utrčala je u kuću, bukvalno. Otvorila notebook, dok je sa Boškom pričala preko telefona u vezi nekog ugovora. Proverila svu elektronsku poštu. Obavila još par poslovnih razgovora i brzo krenula da se tušira. Ispod tuša je razmišljala, kako je dobro što je Branko bolestan, pa ona ide na makenbal kod Gorana, jer biće tamo još potencijalnih poslovnih partnera. Uletela je u dnevni boravak i videla Branka kako spava na trosedu sa naocharima. na grudima mu je bila knjiga “Andjeo sa zapadnog prozora”, Gustav Meyrink…”Pobogu, konstantno gubi vreme na te gluposti,” pomislila je. Uspela je brzo da pronađe paket u kome je bio kostim koji je Branko naručio za nju, jer ona nije imala vremena za takve stvari. Izvadila je kostim i pomislila kako će sutra Branku da održi lekciju za ovu glupu šalu. Uzak kostim đavolice, sve sa repom, “Hah..cccc,” pripremala je već govor za sutra, uvlačeći se u kostim. Kada se pogledala u ogledalo, na njeno iznenađenje, svidelo joj se ono što vidi. “A mogla bi ova đavolica malo i da se provede večeras…” Smeškala se zadovoljno. Opet je pogledala u Branka, koji je čvrsto spavao. “Eh, Branko, a nekada nam je bilo zabavno..bio si mlad i ambiciozni hirurg, dok nisi postao bolećiv na svoje pacijente..mogli smo da budemo pravi tim…..” Odmahnula je rukom, uzela pozivnicu i krenula.
“Klovn”
Već na maskenbalu, već pripit i već ga je savršeno bolelo dupe što ga žena s druge strane ogromne prostorije, posmatra. On se gomoglasno smejao priči nekog šeika. Jednio što je mučilo klovna je mobilni telefon, koji mu je konstatno vibrirao u džepu od širokih, šarenih pantalona. “Ma, neće mene ta mala da ucenjuje, ipak sam ja neki ku*** u toj kompaniji, popričaću posle sa Goranom….” i klovn je opet počeo da se smeje i smeška u sebi, dok je razmenjivao šale sa drugom maskom.
“Konobar”
Elegantno je nosio tacnu kroz masu, sa belom maramicom preko desne ruke i svima nudio šampanjac. Bilo mu je zanimljivo to što niko nije primetio da je i on maska, jer se razlikovao od drugih konobara. Toliko se uživeo u ulogu, da je zaboravio šta ga čeka sutra. Još jedna, mučna, brakorazvodna parnica, za koje je on bio stručnjak. Ali ovo je bio sasvim drugi slučaj, sutra je on jedan od klijenata, a ne advokat. Mora posle da pronaše Gorana da uzme od njega malu novčanu pozajmicu, jer mu je Jelena sve odnela…ali sve je to konobar zaboravio dok je glumio svoju masku.
* * *
Svi su na okupu, maske sa maskama pričaju, smeju se. Lažu svoje male i velike laži. Indijanci, Vojnici, Mornari, Vile, Age, Egzotične plesačice…ali nigde nema Gorana. Dama herc i Pajac igraju čitavo veče, smeju se…šampanjac je dobar. Đavolica se divi sama sebi, jer je i na maskenbalu ugovorila nekoliko poslova i to sa norveškom frimom Novonordisk, koji će lično njoj doneti mnogo para. Setila se Branka i njegove knjige. “Koliko već sutra..ne, ne mogu sutra, ove nedelje nikako, …ma , videću u rasporedu, obratiću se Konobaru i podneti zahtev za razvod braka.
Goranova žena je manervisala u gužvi maski, obučena kao Knjeginja Milica. Volela je narodni folklor i tradiciju, “Za razliku od Gorana,” pomislila je Dama Herc, koju je Pajac zaintrigirao samo jednim pitanjem. “Damo, ja se zaista izvinjavam unapred, ali moram da vam postavim jedno pitanje. Zašto neko tako lep ima tišinu u očima?”
Kazanova je sedeo vrlo kratko, kad je video da nema Gorana, otišao je kući. Ubrzo zatim Teodoru je hitna pomoć odvezla u Urgentni centar. U kolima hitne pomoći, Kazanova je gledao u njen nos, iz koga je liptila krv, plakao i pitao se ….ZAŠTO?
Svako zašto nema svoje zato, ali ima svog vlasnika.
Noć je već uveliko nadvladala gradom…a svi su čekali Gorana.
Odjednom se pojavi maska Duh. Bio je to Goran.
“Moje cenjene maske, zaista mi je žao što se nisam ranije pojavio kao domaćin. Imam zdravstvenih problema (Dami Herc je krenula kapljica znoja niz obraz i vrat, umesto one suze) , ali ovo mi je jedinstvena prilika da vam kažem da i sam bolujem od ove bolesti .”
Muk. Goran se držao za ogradu na stepeništu i našao pogled Dame Herc. Bio je to pogled, pokušaja izvinjenja. “Pozvao sam vas ovde da vas pitam nešto lično, nešto vrlo jednostavno , ovako pod maskama - Da li ste sigurni da ste živi? Živite li onako kako vam vaše biće zahteva?” Đavolica je osetila nešto u grudima kako kuca…da li je moguće , srce?
“Sve svoje poslove predajem Pajacu, jer je samo on to zaslužio, više od mene svakako, a više i od vas moje drage maske, koje radite sa nama , ” Goran je zadihano govorio. Klovn se brecnuo na ovo, pogledao u svoju ženu, setio se one klinke i shvatio da i nije neki ku***. Pomislio je da bi bilo mnogo bolje da je večeras umesto maske klovna, bio kondom.
“Na kraju dragi moji, jedino što mogu da vam kažem je da smo svi maske,” Konobar je skinuo sako i bacio tacnu, “a ja sam duh, koga će proganjati sopstveni duhovi u ovom životu što mi sve brže protiče i skraćuje se kao preduga kosa. Zato vam kažem, skinite maske i živite ono što zaista jeste, dobri i loši, loši i dobri, razlike nema .Maskenabal se završava.”
“Šta je to duh? Tragedija osuđena na ponavljanje u vremenu? Trenutak bola, možda. Nešto mrtvo koje i dalje želi da živi? Emocija zarobljena u vremenu kao mutna fotografija, kao insekt zarobljen u ćilibaru. DUH! To sam ja.” - Kičma đavola
Sklopio je oči i dozvolio da mu sunčevi zraci umivaju
lice. Zaboravio je da se umije ujutro, ili je zaboravio da se umio, nešto od te dve varijente, ali nije ni bilo bitno. Uživao je. Sedeo je na klupi, u praku i lagano, sa zadovoljstvom uvlačio dim cigarete. Ostala mu je još ta jedna. Poslednja. Celim bićem je uživao u tom magnovenju. Interakciji njegovog mira, Sunca, dima, vešto smešanog sa kiseonikom, koji je padao sa visokih topola. Poluotovrenih očiju, bacio je pogled na
klupu, preko puta njega. Neki ljudi, njemu poznati, a možda i ne, možda mu se samo činilo da ih poznaje…moguće da je i to zaboravio,su se jurili i igrali kao deca po parku. Ponovo je zatvorio oči. “Bože,
prelep si dan danas islikao,” pomislio je. “Nadam se da će me mama pustiti kasnije da igram košarku sa drugovima,” osmehnuo se, “Ma, hoće sigurno.” “A. što se ti smeješ?” prišao mu je jedan od onih što su se glupirali. “Idem posle da igram košarku,” odgovorio mu je, ne skudajući osmeh sa lica.
Okrenuo se prema ogradi u parku. Uvek mu je bilo žao onih ljudi što su tuda prolazili. “Jadni. Gledam ih skoro svaki dan. Izgledaju tako, tako tužno…Prolaze, odlaze, dolaze i onda nestaju…”
Nestaju…Ova misao je počela da mu odzvanja negde u podsvesti i počela da mu mir vezuje u čvor. Odlučio je da izvadi svoju plavu svesku i da pokuša da nacrta taj čvor. Veštim pokretima prstiju, počeo je da crta grafitnom olovkom HB (nisu imali HB2 u knjižari) i ostavlja obrise na papiru. Nestaju… Glagol mu je sada već odzvanjao u glavi i sve je jače vezivao čvor razgovetnih misli. Neki čudan osećaj je počeo da mu se penje kao puzavica uz stopala do stomaka i tamo počeo da se pretvara u čvor, koji ga je sve više stezao. Kolena su mu klecala. Pokreti ruku su postajali sve nervozniji. Krajičkom oko ugledao je jednu crvenokosu kako prolazi kraj ograde, polako, mrmljajući nešto za sebe. “Kako joj se boja kose preliva na Suncu,” bio je zadivljen. Odjednom je skočio. Sveska i olovka su pale na zemlju. Pritrčao je ogradi i viknuo za crvenokosom, koja mu je već skoro nestala iz videokruga. “Hej! Imaš jednu cigaretu?” Crvenokosa je zastala, pomalo nesigurno se okrenula. Primetio je to, ali mu nije bilo jasno zašto je tako odreagovala. Kolena su mi dalje klecala. Nešto nije bilo u redu. “Imam, samo momenat,” rekla je crvenokosa i počela da traži po torbi, osmehnula se i pružila mu nekoliko cigareta. Počeo je nekontrolisano da trepće.
Ograde više nije bilo. Crvenokosa je stajala isped njega sa ispruženim dlanom na kome je bio osmeh. Pogledao je u njen dlan i uzeo je osmeh i cigarete.
"Hvala,” rekao je tiho. “Nema na čemu,” opet se osmehnula i nestala…
Osetio je kako mu se vrti u glavi, sve je postalo mutno…i Sunce. Nema ograde. Kako će sada bez ograde. Osetio je miris trešnje iz svog dvorišta. Miris je postajao sve jači i jači, kao i sunčevi zraci, koji su se probijali kroz krošnje visokih topola. Pao je na zemlju. Mrak. Potpuni mrak. Nestaju…
* * *
” Ne brinite, doktore, vezali smo ga. Dobio je duplu dozu - I.V. lamotrigina i 20 mg diazapama. Sada je sve pod kontrolom. Biće miran.”
“Koliko puta moram da kažem,” doktor je govorio oštrim glasom, “da ga ne puštate napolje kada je jako Sunce, pogotovo ne tamo gde se prelamaju zraci kroz krošnje. Ispalio je dva grand mal-a , ne znam kako je ostao živ. Sutra opet mora na elektro-šokove.” Sestra je gledala u pod. Doktor je držao plavu svesku u ruci i gledao u crtež. Izvežbanim pokretima na listu je bio nacrtan neki čvor u ogradi. Komplikovan čvor. Kao Gordijev. I žena…ali nedovršenih obrisa.
“Ostavite moju svesku,” rekao je tiho, dok su mu se suze slivale niz obraze, “ostavite mi svesku. To je sve što imam. Izgubio sam ženu i ćerku u saobraćajnoj nesreći. Nemam ni oca ni majku,” jedva je govorio, gušio se u suzama, “samo sam ja ostao živ, ni moje slike nisu više žive, nemam više ni svoje dvorište, ni svoju trešnju, ostavite svesku…ja sam običan ludak.”
” Mihailo, plači, to je dobro. Ti i dalje imaš nešto. Imaš dar. I nisi ludak…znaš da taj termin ne koristimo ovde.”
“Baš me briga što ne koristite taj izraz. Ja sam lud. Ostajem ovde, dok svi vi negde nestajete, kao ona crvenokosa, kao moja porodica…Ja nemam gde da nestanem.” Doktor ga je pogledao, pogledom izvežbanog saosećanja.
“Šta si ovo nacrtao Mihailo?” “Čvor i crvenokosu s one strane života,” rekao je Mihailo. Gorka suza mu je još jednom skliznula niz lepo lice. Imao je samo 33 godine…dok je upadao u neprirodni san, kroz glavu mu je prošla slika Aleksandra Makedonskog i nekog mača. Možda i njega poznaje, a možda i ne. Sada više ništa ne zna. Kada se probudi, pitaće mamu, ko je bila ona crvenokosa, koja je stajala kraj njihove ograde i crtala trešnju iz njihovog dvorišta..ali u njegovoj glavi,
polako su nestajali svi obrisi…sem čvora.
Ko sam uopšte ja,
da se usudim,
da skočim u grotlo vulkana,
i dokažem da sam
vatra
da sam zemlja,
da sam prah.
Ko sam da sebi sudim
Kada ima toliko
zbirova i skupova,
da algebra dokaže,
da sam zemlja,
da sam prah.
Ko sam da pomislim,
da Sunce zaista sija na nebu,
ne u meni,
da Mesec noću nemo gleda na sve,
ne u meni,
Da nebo posuto zvezdama,
koje odavno već ne postoje,
zaista gledam,
ali ne u meni...
U meni je grotlo vulkana
i uzburkana magma.
Ja sam zemlja,
ja sam prah,
ja sam vazduh
i samo jedan, kratki dah.
Još jednom je pogledala na ručni sat, dok se trolejbus tromo probijao kroz gradski saobraćaj. Urbanom logikom i praksom, shvatila je da će zakasniti na posao, bar 15 minuta. Pogledala je kroz prozor, koji je bio orošen kapljicama kiše. I dalje je padala. Ljudi su se kretali u svim pravcima, naizgled kao da znaju gde idu po toj kiši, a u stvari vrlo neartikulisano. Neki su u žurbi gackali po baricamau nekom nepoznatom pravcu, a neki kao da nisu primećivali kišu i hladnoću, zavučenih glava u svoje jakne, kapuljache i svoje misli. Nesanica, neka nedefinisana tuga i čežnja su se komešale u njoj i borile se za tron. Odustala je. U čeonom režnju, jasno je videla njegov lik. Pokušaće danas da ga izbegne na poslu. Bilo je već vreme za pokušaj rehabilitacije. Posle 6 meseci indiskretnog flertovanja do kraja radnog vremena, a posle direktnog i iskrenog razgovora preko interneta ili telefona. Sve one reči…Sve te neprospavane noći u zanosu i potpunom odsustvu potrebe za snom. Reči su bile iskrene. Znala je to. Nikada nije bila napadna, baš kao i on. Igor je uvek u firmi bio pomalo introvertan i predan poslu. Samo po neka škakljiva, interna upadica, između njih dvoje, poneki pogled….i obavezno persiranje. Noću ga je terala da ide da spava, ali on je hteo da provodi vreme sa njom u beskonačnim razgovorima. U tim razgovorima ju je oslovljavao imenom. Una. Voleo je da joj izgovara ime. Una. una je odmahnula rukom u sebi, ne bi li odganula misli, jer je bila umorna od razmišljanja i rešavanja zagonetki. Posle njegove hladne izjave pre par meseci, “Konačno sam našao devojku ženu svog života.” U tom momentu htela je da ugasi kompjuter, da ugasi prethodni trenutak. “A ja? Ja?…Šta je sa mnom?” Umesto tog suvušnog pitanja, napisala mu je :”Pa, kolega…kako izgleda ta žena Vašeg života?”Ugrizla se za prst i tastaturu. “Ne znam. Samo je slušao…kako priča i šta priča i shvatio da je to ONA. Vi koleginice ste i dalje moja omiljena osoba.” Krah, lom…haos. prestala je da se dopisuje sa njim i počela da pati, onako pritajano, kako je samo ona znala. Baš kada nije mogla da izdrži, odlazila je u njegovu kancelariju po šat heroina, kao narkoman, koji krizira. Samo da ga vidi na trenutak i sebe još više navuče.
Izašla je iz trolejbusa i ugazila u prvu baru. “Naravno,” pomislila je i ravnodušno gledala u svoju odvezanu pertlu i mokru cipelu. Dok je čekala da pređe ulicu, neki neotesani vozač joj isprskao kaput, uletevši kolima i nekom svojom pričom, u baru. “Pa, da…naravno,” uzdahnula je. Već je kasnila. Uletela je kroz klizeća vrata ( ali nije se desilo, kao u onom glupom filmu, da su se priče razdvojile, svaka na svoju stranu…ne razdvajaju se ni priče ni životi), dotrčala je do lifta, spoticajući se o onu glupu mokru pertlu. Dok je čekala lift, pokušala je da veže pertlu, da drži kišobran, tašnu, knjigu “Microsoft Certified Database Administrator”, svoj život, svoja osećanja. “Koleginice, mogu li da Vam pomognem?” čula je Igorov glas. I on je kasnio, prvi put od kada ga poznaje. “Verovatno ga je zadržala devojka, pričom…” pomislila je zajedljivo i odmah se ugrizla za usnu. Ipak, svako ima pravo na svoju srećui na svoju nesreću…bila je to jedina floskula, koju je u tom trentuku mogla da baci na kartaški sto kao adut, umesto samoutehe. “Možeš. Pridrži mi stvari, dok vežem pertlu,” nešto je puklo u njoj, dok mu je hladnom bojom izgovarala ove reči. Kada je dobro zavezala čvor i podigla pogled u njenim umornim očima se video neki drugi čvor. Gordijev čvor. “Hvala ti.” Uzela je svoje stvari, ušla u lift, kao da Igor nije pored nje. Hvala Igoru na Gordijevom čvoru. Nikada neće biti ista kao pre, proletela joj je ova misao kao eho kroz glavu i sve čvorove života. Setila se Aleksandra Makedonskog.
Sedi i cheka. Sedi u sopstvenom mraku. Sama ga je oblikovala, izvajala. Ostali…ostali su pomogli. Sada u ovom trenutku, ne mozhe da dopre do same sebe, do srzhi svog bica. Obasja je trun svetslosti, na trenutke, na atome trenutaka. Manje od treptaja, tako da ne zna, da li je zaista videla svetlo ili se priseca nechega. Vreme neumitno protiche, gleda pesak koji protiche kroz klepsidru, vidi svako zrno, koje prolazi kroz onaj uzan prostor klepsidre. Pokusava da uspori taj chin, da zaustavi makar jedno zrno, ali samo chuje zvuk sipljenja peska i spajanje zrna u vreme, sekund, minut, sat, godina…godine…neizreciva teskoba. Zheli da vrisne I da njen vrisak ima znachaja…
Ne. Smeshi se u sebi…
“Jesu li zar danas moje misli toliko I tako chesto drugachije od misli drugih? Mozhda i nisu. Ali, u tom sluchaju, zashto govoriti poluglasno, ono shto toliki odlichno vichu? Chim se ne razlikujem, cutim. A to je zato shto sam pouzdano svestan samo svojih razlika, dok nisam vishe ni u shta siguran, chim s drugima ponavljam u horu.”
Samo je potrebno da se okrenete, samo malo, ne zahteva mnogo truda….okrenete glavu levo, pa desno..onda koliko god vam vid dozvoljava pogledate ispred sebe…chak mozhda ni to. Ono shto vam obuhvata periferni vid, i pogledate ono sa strane, dok gledate pravo..i tamo neshto ima. Pocheli smo da uzhivamo u svojoj iskljuchivosti, negujemo je iz dana u dan, nadogradjujemo je, dajemo joj razna i lazhna imena…veshtachki nadogradjuemo karakter pomocu nje. Kada na kraju pogledamo shta smo sve iskljuchili, od potpunih trivijalnosti do nekih kardinalinih stvari, sve uz parolu “ja najbolje znam shta treba da sasechem iz korena”, ostanemo u mraku. Mada, i taj mrak nije losh za svodjenje rachuna sa zhivotom i id-om, egom i super egom. I tako i mraku 1:4 upisuju cifre u neku izmishljenu book of rules , u samom epicentru, konstatno raspadajuce materije, tela. Iskljuchivo pijem vodu, iskljuchivo chitam poeziju, iskljuchivo jedem laku hranu, iskljuchivo se drzhim svog rasporeda, iskljuciva sam..nikad ne lazhem, ne obecavam (kada obecam to je kraj)…i tako…sve dok te neshto ne pomeri iz mesta, tako jako, kao supernova…jebesh iskljuchivost. Svakog dana se neshto drugo rodi. Od supernove do kvarka.
“Believe nothing, no matter where you read it, or who said it, no matter if I have said it, unless it agrees with your own reason and your own common sense.” Vrlo je diskutabilan ovaj common sense …
Okruzhen ljudima, konstantno se osecash usamljeno. Kada si sam, samoca je prijatnija, ali si i dalje usamljen. Osecam kao da sam davno izgubila vezu sa nechim davno zaboravljenim, izgubljenim u vremenu, prostoru u n-toj dimenziji.
Nije to tuga. Tuga ja situacija..tuga je razumljiva rech za ono shta sam zaboravila i nikako ne mogu da pronadjem…a ovaj osecaj nema ime. Bezimeni osecaj…dok gledash u oblake kako prolaze, dok gledash u reku, koja neumitno teche, prolazish kroz guzhvu u slepoj ulici, u suprotnom pravcu, kada sanjash da zhelish da se probudish, a ne mozhesh da otvorish ochi, kada hocesh da vrisnesh iz dubina svog bica, kojih nisi ni svestan, a ne mozhesh, jer nije prikladno…..bezimeni osecaj…..
A: neko mi je pricao prosle nedelje da vreme zapravo ne postoji
A: da je tu fizicku kategoriju izmislio covek da bi opisao svoju prolaznost
M: pa i ne psotoji
A: 3 decenije da stavim na papir izgleda puuno
M: a ustvari si tamo gde si i krenuo
M: ili gde si zastao.
M: ili je vec kraj.
M: a ti se ne dash
A: a u stvarnosti ispada samo jedan treptaj oka, trenutak u koji stane malo ostvarenih i gomila neostvarenih zelja, nekolicina nezaboravnih trenutaka, po koja kap neizmerne srece i shaka razocarenja
M: jer…nije ti “vreme”
A: i to je sve
A: dok se osvrnes proslo je
A: i tako…——-i tako….sve nas obuzima bezimeni osecaj, kojem uporno hocemo da damo ime…a nema ga.
Okruzhen ljudima, konstantno se osecash usamljeno. Kada si sam, samoca je prijatnija, ali si i dalje usamljen. Osecam kao da sam davno izgubila vezu sa nechim davno zaboravljenim, izgubljenim u vremenu, prostoru u n-toj dimenziji. 