...I SAKRIH SE U

BESKRAJ,

U POTPUNI MRAK

I SRAM OD ONOG

ŠTO POSTAH.

Stojim. Sama. Brojim. Ili sam to radila prošlog dana? Ne znam; ništa. Želim; nešto. Valjda...Tonem. Sada. Znam! Želim. Mrak. Spokoj. Pokoj. Puzim. Ne vidim. Osećam. Senke. Vrištim: Prihvatite me!!!

               ............      .............        ..............       ...............      ...............      ...........

Kopam po blatu, tražim tatu. Koga tražim?

 Hitam nekome sa bolom blažim. Spas! Ili fras?

 Nemam kuda!

 Kažu da sam luda!

 Ne znaju.

 I oni kopaju.Svi kopaju.

 Gomila krtica, gladnih lica, slepih lica.

 Budi ptica!

 Ne, ne leti; mrežu pleti, tudjim se srcima hrani, kad nikoga nema da ih brani.

 Pleti mrežu, da oni tebe u čvor ne svežu.

 Život je borba, život je rat.

 Lešinar ili pećinar?

 Svi su lešinari, leš ne želiš biti.

 Veruj mi, ili nemoj, probaj sam, pokušaj, možda ćeš imati više sreće nego ja.

Stvarno sam od uvek mrzela domaće zadatke. I ne želim da učestvujem u njima. Nisam bila tu par dana a sačeka me tagovanje! E, pa neću!

Možda ne umem da se igram, možda ne znam zašto nešto radim, a zašto ne; ne bitno;

U svakom slučaju ne bih volela da ovo neko doživi lično; jer sam ovo jednostavno ja.

Moj omiljeni sport je streličarstvo, ali nikad na nišanu nisam imala, niti htela da imam živo biće.

Ljudi mi nisu meta. Tačka.

Smešno okovani zglobovi mi otiču i cimam, ledjima, ramenima, preteške lance nečije gluposti i bolesnog opterećenja.

Još mi samo vrhovi prstiju pipaju po tami, i iskrzali nokti grebu površinu običnog života. A ispod noktiju se skupila samo prljavština; crnilo izmišljenog problema.

I šta sad? Ostaje mi samo jedan dobar manikir- da se očistim od tudjih gluposti, i jednostavno, čistih ruku, uzmem sebi to što tražim. Zgrabim i uživam.

Ostalima? Pa... mogu da im nacrtam, ali im to neće pomoći, jer će se svaka tanka linija izgubiti u  bljesku zlovolje.

BREME RAZLIČITOSTI

Imam pokvaren komp; prazan dzep;
lošu frizuru i užasnu glavobolju.

Nemam posao; normalnu porodicu;
sredjen stan i strpljenje.

I naravno, imam ukočen osmeh
za sve gluposti mog sveta.

Urlici u noći mi se prikradaju;

Kao magla.

Penju se sve više uz moja stopala,

a hladna koža mi  čeka tvoje vrele

dodire.

Znam da si daleko, ali osećam tvoj dah

na  ramenu.

Mesečina remeti vreme, i doziva me!

Nesigurnim korakom izlazim iz senke

i upijam bledu svetlost.

Pokorno puzeći poklanjam sebe Luni.

na ivici

  Nemoć

…Sve je već vidjeno ili je dosadno. Ljudi se raduju, ljudi su tužni, zabrinuti su, siromašni, bogati, euforični... Cigareta u ruci, lagano se spuštam i nežno me okružuje belo.

Otvaram oči, promiče belo drveće, na staklu razmazani odsjaj šarenih lampica se upija u mene. Lakše je belo.

Otvaram oči, bele mi ruke mirno leže kraj tela. Pokušavam da ostanem budna i pažljivo posmatram bela odškrinuta vrata. Čekam.

Januar je zavejao ulice, iza sebe brojim jasne bele tragove, ispred mene se mladi sneg hvali svojim sjajem.

Teškim koracima se penjem uz stepenice. Ostavljajući mokre otiske grlim svoju toplinu.

Sklapam oči, ušuškana, bez straha, sanjam belo…