Ceo dan mi nekako, pa…drugaciji. Dvodimenzionalan, recimo. Ne mogu se ukljuciti, odreagovati, delovati pravovremeno i kako treba. U nenormalnim kolicinama konzumirala vodu i slatko. Na momente, usporena. Izgovorene reci, poprimale neke sasvim druge konotacije i smisao. Otkaceno. Smesno.

Dosla kuci, malog otpremila za izlazak u grad i stropostala se u krevet, nesto za mene nezamislivo. Budim se u neko doba, iz nekog nepoznatog mi razloga, rascesanih ruku i nogu i da… Pun mesec, drugar stari.

Ima nas, par zenskih sa mamine strane, na koje ova pojava redovno i bez izuzetka utice da bas tih noci odstupimo od uobicajenog. I ne, ne zavijamo na mesec, kako nas neki muski clanovi znaju zadirkivati, ne jasemo metle, niti pijemo tudju krv (ovo je vec novijeg datuma). Jednostavno, poremete nam se ti neki “human parameters”, jel, i svet poprimi neke druge dimenzije, oblike i boje.