Pocelo je tako sto su se moji razboleli. Mama i tata. Nedelju dana obijali pragove raznih lekara i dijagnosticara - virus. Sreda na cetvrtak noc, primetila sam kod malog pojacan kasalj. Samo sto sam stigla na posao, zove me i govori kako ne moze u skolu, neprestano kaslje i povraca. Isto poslepodne, vodim ga kod doktorke, koja mu ovlas prepisuje Sinacilin, uz savet da ga sutradan prepodne odvedem i kod njegove lekarke, sto i cinim.
“Virus neki”, doktorka veli. Ipak, salje nas i u laboratoriju, ne bi li joj nalazi nesto konkretnije rekli. Nalazi sasvim u redu, nista pojacano, nigde zarista.
“Da, kao sto rekoh…virus. Nek’ nastavi sa tim Sinacilinom, mada i nije od neke pomoci i inhalirajte ga 2x dnevno…”
Od petka do danas, temperature mu varira od 37.3 do 38.6/8. Uvela i sirup za kasalj, vitaminske tablete koje se zvacu… Od petka traje to neko polusvesno stanje. Puskom ga teram da bilo sta okusi, slab, kenjkav, malaksao…tuga mi da ga gledam takvog. Boli ga kad kaslje, boli ga kad dise, oci jedva otvorene drzi. Kad se zakaslje, meni se pluca razdiru; kako li je njemu samom...
Juce mi i oba brata virus zahvati; ja sama, preventivno Andol i vitamine neke pijem. Kuca poput karantina; svako malo, rodbina nas i prijatelji zivkaju, ispituju kako su svi. Spavam na kasicicu nocu; preko dana se malo zaboravim.
Pobegnem tako malo u svoju sobu, da me mali ne vidi kako placem; glumim veselost – ma, glumim budalu pred njim. Izmisljam svakojake price, ne bih li ga malo razveselila, naterala da se i on sam malo pokrene.
I bas malopre, mucno mu i da prica, trazi mi papir i olovku.
“Kako da uradim domaci iz skole ?”, na blokcetu pise.
O cemu on, mukica mala, samo razmislja… I ne znam sta da radim, dam u olaksam, odagnam to sto ga snaslo; prosto sam nemocna.
