Kako vreme prolazi, sve mi teze polazi za rukom da i dalje verujem u slucajnosti; sve vise vidim sebe kako se priklanjam tezi da za sve postoji i odredjen razlog, samo ne uvek znan.

Sinoc pomenuh i tu pesmu...oci boje duge...i decka za koju me ta pesma veze. Vesele devedesete i andjeo plavi.

Oduvek smo imali tu neku neobjasnjivu nit, povezanost medju sobom. Komunicirali smo pogledima, govorom tela, mimikom; reci su suvisne bile. I uvek, tako blizu, a tako daleko jedno od drugog. Ne malo puta, desavalo se da ne mozemo blizinu onog drugog podneti na duze. Neobjasnjivo. Ukrsten pogled, govorio nam je sve. Pogled koji je prepoznavao. I znali smo sve.

Vezuju nas i lepe i ne tako lepe stvari i uspomene. I uprkos tim manje lepim, ostali smo do danas u kontaktu. Uvek su nas okolnosti zivota spajale na najneobicnije nacine; uvek je pronalazio nacina da se pojavi, da bude tu. Nesto redje u poslednjih par godina, ali jos uvek tu.

Danas sam, na potpuno Marfijevski nacin, saznala da se zeni. Na jesen; osmeh sa lica nisam mogla skinuti, poruke su usledile nedugo potom. Kao i mnogo puta pre, i sada je bio iznenadjen nacinom na koji sam otkrivala, saznavala i dobijala informacije. I prijatno ga iznenadih; jos jedan upotpunjen krug, sa ocima boje duge u njima.