Bile su to davne devedesete. Sedele su kod Ursule kuci i slusale radio program. Iskra je pobegla iz skole, sam pocetak godine je bio, bunt u njoj tek se zahuktavao. U jednom momentu, dodjose na ideju i da odu do radio stanice. Receno – ucinjeno; nije im dugo trebalo. Pozvonise na kapiju i vrata im otvori jedan ridjo/zuti muski Stvor. Rece im da sacekaju i ode nazad u “office”.  

“Kakve su ?”, upita dezurni Tonac.

“Jedna grob, druga moze da prodje…”, odgovori mu Stvor.

“Pusti ih unutra…”

I ne pretpostavljajuci, tako je sve otpocelo. Krajem iste te godine, Iskra i Tonac zapocese svoju pricu, Neverending story, cinilo im se tada. Svasta pretumbase za cetiri i po godine, koliko u vezi su bili. Zajednicko odrastanje, adolescentske krize, probleme sa roditeljima, skolom, zivotom… A onda resise da se igraju i porodice, uzese se; isti onaj Stvor, kum im na vencanju bi.Napravise i dete… 

…koje ni cetiri meseca imalo nije, kad “tata” u vojsku ode. U drugu republiku, daleko. Dete, koje je odrastalo misleci da mu je deda, u stvari, tata. Muke to bile su nauciti ga ko mu je ko; oca je, mozda 3-4 puta za godinu dana video. Do dana danasnjeg, naucili nisu jedan na drugog, potpuno. 

2003., Iskra je, konacno, tacku na sve stavila. Na samom pocetku godine iste, skoro pa traumaticno iskustvo, snage joj je dalo da presece. “Nikada vise”, rekla je sebi. Ne ponovilo se, ikada vise. Ipak, izvukla se lako nije. Cak, naprotiv. Tri godine borba je vodjena, razvod da dobije. Bitka dobijena, al'...rat, na zalost, jos uvek traje...