Osam godina je proslo...za mene, kao da je juce bilo.

Secam se dobro; tog jutra, brat i ja smo posli na polaganje testova iz voznje. Uzbudjeni, nagomilani znanjem, posle neprospavane noci, nestrpljivi da sve sto pre zavrsimo. Docekalo nas je obavestenje da je test pomeren, usled mogucnosti napada na ansu zemlju. Cega, kako ? Nesvesni smo bili situacije i sveta oko nas, tada. Ususkani u neznanju realnosti zivota u Srbiji.

Uvece je pocelo...i nije prestalo do 31. maja, u Beogradu bar.

svako je taj period drugacije doziveo, prihvatio ili ne. Ja prestala sam da spavam. Od devetog aprila, pa sve do poslednjeg dana maja, treudila sam se da zamenim noc i dan. Svako vece, po otpocinjanju zvuka Sizele, drustvo iz kraja se okupljalo i bivalo zajedno, sve do zvuka Smirele. I tako stalno. Ono malo sna, hvatala sam na momente, preko dana. Kada nisam bila pri opstinskom centru za odbranu sa deckom, pomagala mojima oko kuce, ili sa drustvom.

U noci tog 31. maja, dozvolila sam sebi slabost i, na momenat tek, cini mi se, zaspala. probudilo me je i vise nego snazno drmusanje decka.

"Ustani, brzo !!! Pokreni se, srusice se...", vikao je.

Pogled mi je ostao prikovan za prozor prekoputa kreveta i, tik pod njim, kasetofon. Sve se u delicu sekunde odigralo. Prozor se odjednom otvorio, gurnuvsi kasetofon prema nama; sa plafona se trunilo nesto. Istog momenta, momak me je bacio na patos, nadvivsi sebe preko mene. Kasetofon i delovi stakla razleteli su se po krevetu. Delic sekunde; ja u soku, bez mogucnosti da govorim. Zaglusujuca buka, okruzivala nas je sa svih strana. A braca, mama i tata, drug... Probismo se nekako do druge sobe... Drama je i tamo bila. Otac, koji je uleteo najmladjeg brata iz kreveta da izvuce; stariji i drug su, standardno, budni bili i igrice igrali. Tik uz njih, stakleni luster se obrusio i razbio u paramparcad.

"A mama, gde je mama ???",

vikala sam, ne bi li me culi, iako smo jedni kraj drugih bili. Podjosmo, tacnije, puzasmo do vrata, ne bi li do kuhinje dosli, gde je mama bila. Vrata nisu htela tj. nisu mogla da se otvore, od siline i snage udaraca bombi koje su, tu noc, na Beograd padale.

Decko, tacnije moj Ex, bio je taj koji je uspeo do tamo otici. U pravi cas, hvala mu do neba na tome. U momentu kad je uspeo doci do kuhinje, plafon se krenuo urusavati, a moja mama je, bespomocno, lezala na krevetu. Svaki pokusaj da ustane bio je nemoguc, od iste te siline udara. Ex je poskocio, samo on zna kako i bacio se sa njom pod sto (ocu hvala na fenomenalnom izboru drvenog stola, kojem ni atomska, cini mi se, ne bi mogla nista). Istog trenutka, plafon se srucio po sobi.

Za to vreme, mi ostali smo i dalje bili u sobi, magla i prasina svuda oko nas, nista se videlo nije. A zatim muk, vristuca tisina. Jedno za drugim, ispuzasmo do kuhinje i tu stadosmo. Ono sto je preostalo od nje, bio je sto, prekriven komadima prasine i drveta, mama i Ex pod njim. Zivi i zdravi. Ja sam i dalje bila nema, ukocena. Krenusmo da se osvrcemo oko sebe. Niti jedan prozor, niti jedan komad namestaja, vise nije bio na svom mestu, vec rasut po celoj kuci. Bar smo mi svi ostali zivi i zdravi.

Izasli smo u dvoriste, svuda oko nas bila je sablasno bela prasina, gomile stakla, delova namestaja, tehnike. Na ulicama se odnekud stvorila vojska, naoruzana i pod punom opremom. I jedan jedva uocljivi tracak baterijske lampe. Culi su se i uzvici

"Stoj, nema prolaza !"

Cuj, nema prolaza, kako da ne. Bio je to moj deda, sa sve stapom u jednoj i lampom u drugoj ruci. Morao je doci, na licu mesta se uveriti da smo dobro. Telefoni radili nisu.

Srecom, bili smo i ostali dobro. Fizicki; sve drugo, pod znakom je pitanja, i danas.

Ne ponovilo se...