Pocetak dana, k'o stvoren za uzivanje bio, da ne bi odlaska na posao. Pregrmeh nekako, sa sve detetom uz sebe, nije mi se dalo kod kuce ga ostaviti.
Setnja nakon posla umorila nas oboje, dosta se pesacilo i usput razgledalo...na sta unapred potrositi te "silne" novce...
i dosli kuci, momentalno me dosada neka obuzela, resih malo da napravim cistku, kako na mob-u, tako i na net-u. I ugledah:
"NEDIZEM RUKE OD TEBE!!! Jel sad dobro?"
Desetog februara napisano, rani popodnevni casovi...ujelo me, zabolelo. Krenuh da pisem mail i stadoh. Obrisala, ponistila postupak; suza mi jedna niz obraz kliznu, izdajnica slabosti moje. Poruku nisam izbrisala, podsetnik nek' ostane...ko zna...mozda se Andjeo i vrati da stane iza onog sto izrece...pece, koliko nedostaje.
Inbox kao nov, posle nemilosrdne inspekcije...kao da se spam detektor malo ulenjio, toliko mi kojecega pristizalo bilo... A bice da sam se i sama, u poslednje vreme malo opustila...sa dobrim razlogom.
Razlogom, koji mi je uspeo ruzne misli porukicom oterati, iako je daleko... Razlogom, zbog kojeg sam sve planove za veceras, u ad acta stavila, odbacila... Razlogom, zbog kojeg mi je osmeh, od jutra ranog, na licu vidan...onaj iskreni i pravi, bez maski, bez facijalnih grceva. Razlogom, koji me neku noc pita...da se nisi ti malo zaljubiska...?
Hm...jesam li ?... Djavo bi ga znao...jer ja, svakako, ne znam...
