Uspavah se jutros, ponovo. U trenu se spremih, spakovah malog, pa i mamu pod ruke i pravac dispanzer.

Pikanterije i necu prepricavati, izgubih volju bas. Umalo ga ne primise, pod izgovorom da sam ga kod one koja ga je i primila, trebala odvesti. Da li bi tako i da je nesto ozbiljno bilo, pitam se... Bitno da je on meni dobro, cio i nasmejan, klipan mali...

Za cudo divno, na poslu mi ne pravise problem zbog dvodnevnog kasnjenja, tehnicki. Osvrtah se oko sebe, u potrazi za skrivenom kamerom, pa se ukorih - polako, paranoju prikoci.

Mali se zaneo malo...sve bi iz peska da istrci, klizeci da krene... No - no, bebo, cucla tebi treba. Gumena neka. Nije mu bas 'ladan tus prijao, al' na duze staze, dobro je svima. Naucice, jos je mali.

Porukice me i danas raznezise, osmeh mi, ponovo, prizvase. A volim ih mnogo, primati i slati. Taman ne jela nista, al' kredit pun mi uvek treba biti...

"Mnogo bi ti radio.Najvise voleo do neba.Radovao se sto disemo isti vazduh.Cuvao da te ista ili iko povredi,a najvise ljubio dok ne zaspis."

Koliko god trezvena i ravnodusna, pa i hladna nekad bila, poruke ovog tipa ne mogu me ne dotaci. Hvala je malo.

Tome dodati italijanske kancone, u pozadini, dok ovo pisem i susret jedan predstojeci... Male stvari, ponavljam se; hvala onom ciki gore. Ko god da je...