Prvi maj…medjunarodni praznik rada ili nesto sasvim drugo ?

Uceni smo da je ovaj dan zajednicki praznik svih zemalja, takozvani podsetnik na zrtve pale u Hejmarketovskim demonstracijama, nakon sto je 1. maja 1886.-te godine, vise stotina hiljada americkih radnika otpocelo protest, zahtevajuci jednako osmocasovno radon vreme za sve. Medjutim…

Prvog maja 1776.-te godine, na dan svog rodjendana, u zemlji Bavarskoj, izvesni Adam Vajshaupt - jezuita, profesor kanonskog prava i “obozavalac Lucifera”, osniva red Iluminati u prevodu sa latinskog – prosvetljeni; tajno drustvo iliti organizaciju, sa ciljem svetske dominacije vladavinom iz senke, uticanje i kreiranje svetskog poretka. Ideja im je bila da udju u sve kontrolisuce strukture covecanstva, odakle bi, svojim sveznanjem i svemoci, uticali na daljji tok istog, u meri i na nacin, koji im odgovara.

Zasto je bas prvi maj, pored Vajshauptovog rodjendana, izabran za datum osnivanja ? Buduci da su Iluminati povezivani i sa egipatskim ucenjem (postoji prica da je samo ime reda uzeto od rasturenog egipatskog reda “prosvetljeni bog Ra”), “praznik je bio u cast Sunca” – po recima  Alberta Pajka, generala Juzne konfederacije, masona i  pisca knjige “Morali i dogma”.

Dalje, “surfujuci netom”, naisla sam i na listu planova Iluminata:

1. ukidanje monarhije i svih vidova vlasti
2. ukidanje privatne svojine
3. ukidanje prava nasledjivanja
4. ukidanje patriotizma
5. ukidanje porodice
6. ukidanje svih religija
7. stvori svetska vlada – nalik danasnjoj Evropskoj uniji, pod kontrolom skrivenih satanista

Adam Vajshaupt je propagirao ideju da su clanovi Iluminata jedini clanovi ljudske rase koji su “istinski prosvetljeni”, “plave krvi”, “krem inteligencije” i jedini kompetentni da svetu donesu mir. Uz finansijsku podrsku, tada, najmocnije bankarske porodice Rotsild, red Iluminata vrlo brzo postaje  vrlo snazna tvorevina. Uspesno se infiltriraju u politicki zivot Evrope, uzimaju ucesce u izbijanju Francuske revolucije, stvaranju komunizma, kao i u osnivanju tzv. Novog carstva – Amerike.

I sam Karl Marks, poznat kao osnivac komunizma, istice  kako je njegov manifest delimicno zasnovan na idejama samog Adama Vajshaupta i kako nema istinske slobode za coveka, dok se ne odrekne 4 glavna okova: drzave, nacije, porodice i vere.

Samo, Iluminate ne treba mesati sa Masonima.

Vajshaupt se, doduse, povezao sa njima, u cilju daljeg jacanja i ucvrscivanja pozicija na svetskoj sceni, samih Iluminata.

Danas, postoje razne teorije o ovom intrigantnom redu. Teoreticari zavere, poput Dejvida Ajka ili Rajana Burka, isticu kako red i dalje postoji, objasnjavajuci na taj nacin i postojanje Evropske unije, kao primer ujedinjenja celog sveta u jednu drzavu kojom bi gospodarili sami Iluminati.

Sa druge strane, pisac Den Braun je prilicno eksploatisao postojanje Iluminata u svom delu Andjeli i demoni, kao i Da Vincijev kod; Andjelina Dzoli kao Lara Kroft, u filmu Tomb Rider, otkriva da joj otac pripada redu Iluminata; u kopjuterskoj akcionoj igri Deus Ex, Iluminati su prikazani grupa imucnih ljudi sa ciljem vladanja celim svetom. Prica o ovom intrigantnom redu, protkana je svuda.

Pecenje se lagano u rerni krcka, ofarbana jaja polozena cekaju jos samo na finis glancanje, Zlato trckara oko stola, izbegavajuci u krevet da krene. Mmm, praznici pred nama.

Ovoga puta, moram priznati, nemirna sam. I to nema veze s’ praznovanjem. Bogu hvala, pa sa roditeljima zivim, ne znam kako bih sa sobom na kraj izasla, inace.

Dala sam otkaz. Kako to…u stvari, ne znam, zaista, kako to zvuci. Gordo ? Ponosito ? Zajedljivo ? Srecno ? Olaksavajuce ? Uplaseno ? Prestravljeno ?

Bice da je sve to pomesano. Tri puna dana mi fizicki lose od haosa i nametnutog stresa oko posla.

“Meni je drago sto si dala otkaz, bilo mi je muka od tvog posla”, Zlato mi kaze.

“A sto, sta fali poslu ?”, pitao je moj mali brat od ujaka, njegov vrsnjak, inace.

“Pa tamo su joj svi naredjivali, a meni to smeta, ne dozvoljavam da joj neko naredjuje”
”Hahhaha”, smejao mu bata, “pa to i jeste posao, tamo ti svi naredjuju. Tako i mojoj mami, ona nije htela, a morala je do tri u noc da ostane na poslu”.

“E pa, na novom poslu, mojoj mami niko nece smeti da naredjuje, ja ne dam !”

Huh…kako sve jednostavno u njihovim glavama izgleda, nesvesni su zivota odraslih…

Elem, posle praznika me jos dva dana za, uskoro, bivsu firmu, vezu i…pocinjem iz pocetka. Nova firma, novo, bolje radno mesto…nova ja ?

Videcemo…

Hristos voskrese i Srecan Uskrs

photo made by

Ovih dana, cesto sa drugaricama i koleginica pricam o deci. Kako prebrzo odrastu, kako i koliko svakodnevno napreduju, uce i razvijaju se… Dok trepnemo, postanu neki novi, drugi ljudi. Prestanu da nam pricaju i poveravaju se. Za sada, jos uvek, nemam tu vrstu “problema”.

Sa vrata me je juce docekao sa ozbiljnim izrazom lica, uhvatio za ruku i dovukao na sprat, do nase sobe.

“Moram nesto vazno da ti kazem”, rece i predade mi neki papir u ruke.

“Procitaj.”

Kad ono…pismo. Ljubavno. Ni manje ni vise, od njegove simpatije, devojcice u koju je, od prvog dana skole, zaljubljen. Zbog koje, svakodnevno, ostaje u boravku do samog kraja. Zbog koje nista drugo ne radi, vec razmislja i smeje se, cak i dok spava. Pismo u kojem mu govori da je zaljubljena u njega i da ne bude tuzan, uz pitanje da li je i on u nju.

“Pa, lepo…”, kazem ja.

“I sta ces sad ?”

“Napisao sam i ja njoj nesto, evo ti, vidi.”

Nasuprot par recenica od strane te slatke male, moje Zlato napisalo je roman. Ne na papiru. Iskoristio je korice bloka 3, isekao ih u obliku srca i na poledjini napisao, pa…nisam bila svesna jacine osecanja (ako tako mogu reci), koje se u njemu nakupilo.

Ne samo da joj je napisao da jeste zaljubljen u nju, vec i zasto je i sta je sve ona njemu.

I sve bi to bilo slatko, zanimljivo, nevino i bezazleno, da…pismo nije zavrsio pitanjem:

“Da li zelis da me poljubis u usta ?”

Umalo nisam pala sa stolice !!!

Naravno da to pismo nikada nece stici do svog odredista. Dobro sam promislila, pre nego sam ga pozvala na ozbiljniji razgovor u kojem sam mu objasnila zasto se tako ne moze pisati, a ni prilaziti devojcicama; kako jeste u redu sto je zaljubljen i sto mu je uzvraceno i sto su zajedno i igraju se, ali da sve ima svoje vreme i svoje granice. Dogovorili smo se da ce napisati drugo pismo, drugacije sadrzine i da na takve “izlive emocija” saceka jos neko vreme. Da se ja pitam, nekih pet do deset godina.

Preplasena sam cinjenicom kako vreme vrtoglavo leti i kako danasnja deca prebrzo i prerano odrastaju.

Skoro potpuno nespremna, krenula sam na to zakazano polaganje. U skolu stigla pre devet, opremljena doruckom, koka – kolom i cigaretama; sve u cilju ublazavanja nervoze usled neozbiljnosti. Ranijih godina, ne bih se usudila izaci tako nespremna. Ah, godine…

Odmoglo mi je dosta cinjenica da sam na profesora cekala puna dva i po sata; svi ostali se izredjase, ispolagase sta su imali…a ja cekicah. Ostadoh sama sa predsednikom komisije, u iscekivanju.

Kako bi prekratili vreme, upustismo se u konvencionalni (raz)govor, ubrzo je i profan, sa koleginicom, stigao.

Nije bilo izvlacenja ceduljice, iz glave mi izdiktira tri pitanja i pisi. Povuci – potegni, iz ono malo naucenog znanja, izvukla sam sve cega se setih i povukoh obarac.

Polozila, sa najvisom ocenom, uz cestitke, kao i uz predlog da bas taj predmet uzmem za specijalisticki. Uz to, dobila i mentora, da mi pomogne u svemu gde zapnem ili, makar, potrebnu literaturu za preostale ispite da mi dostavi; komplimente na izlaganju, kao i konstataciju da sam previse zrela za svoje godine i da znanje koje imam, se ne stice iz knjiga…

Sretna, vesela, ponesena…milo mi i neopisivo drago.  Ceo vikend mi takav protekao; skoro.

Za resenje svake muke, problema, poteskoce, nedace…ljubavi, volje i strpljenja treba imati, mnogo. Za sve je potrebno vreme i nista preko noci ne dolazi.

I pored svega, moje srce je puno. Tu i tamo ugruvano, pos
eceno, ali tvrdoglavo odlucno. Raste se.

Dan polaganja se polagano, lenjo priblizava, u subotu tek. Uciti sam pocela vec juce, ima se kad.

Dete podmirila i, taman se nakanila nastaviti gde sam stala sa upijanjem znanja, kad… Sedmorica Velicanstvenih na scenu stupa. Otac, braca i njihovo veselo drustvance. A i ja, nasla nad knjigom se nadviti, u vreme utakmice Liverpul - Arsenal. Vika, urlanje, navijanje…mama na vreme pobegla na vecernju kafu kod sestre, ostavivsi me kao jedino zensko u kuci prepunoj testosterona; pa ti, Ariel, plivaj…

I posle se koleginice na poslu cude kad pricam o slobodnim udarcima, driblinzima, ofsajdima, penalima, autu…i rangiranju pojedinih igraca na svetskoj listi :-)

Sta je bilo koji minut, sat, dan…; spram vecnosti cele ? Zrnce tek, u nepreglednom pesku…kap u okeanu…vremena.

Robi Vilijams je jednu zavisnost zamenio drugom. Ja nisam. Zavisna, mislim; prevazisla davno taj stadijum i stupanj.

Moze li se biti zavistan od hrane, pica, treptaja oka, krvi u venama, vazduha u plucima…? I tako lepo, nisam. Zavisna, mislim.

Zasto li se, na pragu trideset i prve, pokatkad ponasam kao da mi je dvanaest; pitanje je na koje odgovora nemam. Ponekad, cini mi se, Zlato deluje odraslije od mene same; iznenadi me. A opet…

Zivot je u malim, svakodnevnim stvarima – ma koliko otrcano i kliseirano zvucalo, ma koliko da se izraz taj “izandjao” od upotrebe – zaista je tako. Sreca, pomesana sa strahom…adrenalinsko pumpanje, nema sta.

Bridim, trnem, kozim se i apneiram u budnom stanju…raspolucena i rasuta na desetine strana, tako se osecam. Poput Rubikove kocke, trebalo bi sloziti me…

…bez uputstva, samo po osecaju…

Minuti, jedan za drugim, isticu i cure, priblizavajuci me novom jutru i, u njemu, novom danu. Umorna, svlacim odecu sa sebe, unapred, radujuci se kapima vode koje padace po meni. Kap, kap, kap…jedna za drugom nizace se, prateci vec napravljene putanje prethodnih slapova. Zatvoricu oci i prepustiti se njihovom zavodjenju. Mmmmm…

…jedu mi se gumi bombone...

Velika/mala, znacajna/beznacajna, platonska/konkretna…svejedno je. Prevara ni u kom slucaju, ne moze biti i nije dobra. Niti je za oprost. Ma koliko da se covek, hriscanin, dobro, preporodjeno i osvezeno nakon oprosta oseca… Jedan je koji prasta; svi ostali smo smrtnici, ljudi.

Sta uopste znaci “vrsta prevare”, kakvog inteziteta, koliko je trajala ? Slabost, nerazmisljanje, pijanstvo, ponesenost, izbijanje iz glave, znatizelja, svima se moze desiti… Gluposti. Izgovori. Patetika.

Ili, pak, tvrdnja kako prevara ucvrscuje postojeci zajednicki zivot, jaca samopouzdanje, osvezava seksualni zivot… Jel volis osobu sa kojom si ? Lepo vam je, zadovoljavate jedno drugo… Koji i kakav klik u glavi treba da se jednom ljudskom bicu desi, da se odluci na korak prevare ? Koliko govno treba da je takva osoba, praveci i od druge strane, a i od trece, govno takodje ?

“Nek’ me i vara, ali da ja to ne saznam”; tek je to zabluda nad zabludama, mehanizam odbrane, opravdanje; kakogod.

Je li ljubav nestala, postovanje; uvukla se monotonija u vezu ? Treba biti Covek i pricati o tome, pa i prekinuti ako ne ide. Prevara je opsena, varka; bedan izgovor za bezosecajnost, sebicnost, kukavicluk, manipulaciju, egoizam. Ne postoji nista pozitivno i dobro u prevari; sama cinjenica da vas izdaje i povredjuje osoba kojoj predajete srce i dusu na dlanu, svu svoju ljubav i poverenje…na taj nacin, nanete rane, tesko da ikada zarastaju.

* Ne moze se reci prolecu:"Daj Boze da stignes sto ranije i trajes sto duze". Moze samo da se kaze:"Dodji, blagoslovi me tvojom nadom, i ostani koliko god mozes". *

Koeljo P. "Jedanaest minuta"

Zivot je, ipak, samo iscekivanje neceg drugog, a ne ono sto stvarno cinimo; cak je i sam Vladika Nikolaj rekao:”…protiv svake nase srece na zemlji, kuje se neka nevidljiva zavera.”

Seez every given moment…

Strah. U nacelu, dobra i pozitivna emocija, nagoni nas da budemo oprezni i nepoverljivi prema nepoznatom. Unutrasnji strah…onaj potmuli, naizgled, bez ikakve najave ii povoda…lupanje srca, povisen pritisak, otezano disanje…

Takav strah sputava i koci. Unazadjuje. Jos je Teodor Ruzvelt rekao – “Ne trebamo se plasiti nicega do nas samih”. I bi covek u pravu.

Nekada, i ne slutimo koliko nas taj sopstveni unutrasnji strah blokira, razdvaja od svega onoga sto bismo mogli biti, uraditi, reci.

Zivot u strahu, poput zivota u cauri. Napeto, stresno, lazno. Od nas samih zavisi, hocemo li se njemu prepustiti ili pokusati i uspeti se otrgnuti.

Do pre par godina i sama sam, svesno ili ne, u cauri zivela. A onda…uz pomoc je odlucila razbiti. U pocetku, bilo je to sicuno, ranjivo bice; ucilo prve bebi korake, potom i one sigurnije, jace. I sve, polako, postade drugacije. Kad postanemo svesni uzroka tom unutrasnjem nemiru i strahu, iskristalise se, nekako, sve. Boli, pakleno, al’ bol prodje. Ne svaka, naravno, ali ova o kojoj pricam, da.

Prisutan je strah i danas, samo, onaj prepoznatljivi, realni. Dan za danom, onaj drugi bledi i nestaje. I da se vrati, nekada, drugacije sve je. Pronadjeni, utemeljeni uzroci – olaksava se otklanjanje istog.

Fear of the unknown is what makes me behind,

Fear of tomorrow is what makes me blind.

Fear of the darkness is what makes me seek the light,

Fear of losing is what makes me fight.

Fear of pain is what makes me insane,

Fear of getting crushed is what makes me struggle in vain…

Just Amr

Out to make over the world…Petorica Velicanstvenih; svakim radnim danom, u udarnom terminu – 19h. Veliki, mali (pogotovo mali, pretpostavljam), pravo vreme za okupljanje kraj TV ekrana. Stize britka, vrcava, originalna, inspirisuca serija, iliti reality show “Queer Eye” ! Samo na Fox Life !

Sitkom, nastao 15. jula 2003-ce, okupio je petoricu gay momaka, kao Gurue u svetu mode, kuhinje, unutrasnjeg enterijera. Pod pretpostavkom – iliti predrasudom da su gay momci superiorni u modi, stilu, kulturi, nacinu zivota…od straight ones, jel.

Iz episode u epizodu, biraju jednog od tih (no-no, fuj) straight momaka i prave od njega metro muskarca, ideala danasnjice. Sve ono sto necijoj devojci, zeni, mami smeta, oni ispravljaju. Ulaze u domove nesvesnih, zabludelih muskaraca; virkaju pod krevetom, ceprkaju po kuhinji/kupatilu/ormaru…i okrenu im zivot za 180 stepeni. Nabolje. Jer, oni su Gurui modnog i svakog drugog stila.

Postoji i online prijava za ovaj show, ali…sitkom je ukinut 30. oktobra prosle godine – pad gledanosti i popularnosti. Passe, sto neko rece. Ali, ostali su saveti iza njih; pravi 100%-tni pogotci u metu zenskih srca. Ne verujete mi ? Procitajte sami…

Mozda sam i sama u zabludi ili glupa (ima ih koji ce zdusno potvrditi da jesam :P), ali… Smeta mi popularisanje necega sto ni u kom slucaju, ni u kojoj varijanti ne moze biti…pa, prirodno. Nek’ sam i zatucana, homofobicna, prilepite koje god etikete…a NISAM – vec sam REALNA; servirati deci takve “stupidarije” (citirah Ministra nam odbrane) kao nesto prirodno i normalno, pozeljno i sasvim O.K., nemam reci.

Potenciranje kliseiranih obrazaca ponasanja “gay by the book”, vise odmaze tim ljudima nego sto im dobro cini. Ako je poenta serije tolerancija (u sta cisto sumnjam), potpuno je pogresna.

U pitanju je nista drugo do malicioznog trovanja umova neduznih bica. Sa kojim ciljem ?

Osvrt na South Park i epizodu 708.

Mislite o tome…

Pocelo je tako sto su se moji razboleli. Mama i tata. Nedelju dana obijali pragove raznih lekara i dijagnosticara - virus. Sreda na cetvrtak noc, primetila sam kod malog pojacan kasalj. Samo sto sam stigla na posao, zove me i govori kako ne moze u skolu, neprestano kaslje i povraca. Isto poslepodne, vodim ga kod doktorke, koja mu ovlas prepisuje Sinacilin, uz savet da ga sutradan prepodne odvedem i kod njegove lekarke, sto i cinim.

“Virus neki”, doktorka veli. Ipak, salje nas i u laboratoriju, ne bi li joj nalazi nesto konkretnije rekli. Nalazi sasvim u redu, nista pojacano, nigde zarista.

“Da, kao sto rekoh…virus. Nek’ nastavi sa tim Sinacilinom, mada i nije od neke pomoci i inhalirajte ga 2x dnevno…”

Od petka do danas, temperature mu varira od 37.3 do 38.6/8. Uvela i sirup za kasalj, vitaminske tablete koje se zvacu… Od petka traje to neko polusvesno stanje. Puskom ga teram da bilo sta okusi, slab, kenjkav, malaksao…tuga mi da ga gledam takvog. Boli ga kad kaslje, boli ga kad dise, oci jedva otvorene drzi. Kad se zakaslje, meni se pluca razdiru; kako li je njemu samom...

Juce mi i oba brata virus zahvati; ja sama, preventivno Andol i vitamine neke pijem. Kuca poput karantina; svako malo, rodbina nas i prijatelji zivkaju, ispituju kako su svi. Spavam na kasicicu nocu; preko dana se malo zaboravim.

Pobegnem tako malo u svoju sobu, da me mali ne vidi kako placem; glumim veselost – ma, glumim budalu pred njim. Izmisljam svakojake price, ne bih li ga malo razveselila, naterala da se i on sam malo pokrene.

I bas malopre, mucno mu i da prica, trazi mi papir i olovku.

“Kako da uradim domaci iz skole ?”, na blokcetu pise.

O cemu on, mukica mala, samo razmislja… I ne znam sta da radim, dam u olaksam, odagnam to sto ga snaslo; prosto sam nemocna.

Muko moja, predji malo na drugoga…kazu stari.

Docekah vece, da se zavucem i osamim medju zidovima svoje sobe, malo da opustim tenziju. Srce mi…ne znam ni kud mi se dede.

Zlato skace poput ping – pong loptice, ne skida osmeh s’ lica, ne drzi ga mesto.

Taman sto sam malo prilegla, telefon. Zlato se javlja, ne cujem sta i kome govori; ulazi u sobu, recima:

“Mama, ja ne znam ko je ovo bio…traze me i nesto govore, ali nepoznat mi glas i ja sam spustio.”

“Samo polako, ako opet zovnu, ja cu se javiti.”

Zvr…zvr…

“Halo ?”

Spustanje slusalice. I tako par puta. Prodje koji minut, telefon se ponovo oglasi. S’ prizemlja, cujem brata kako govori da ce ga iskljuciti, vec pocinje da ga nervira.

“Ja cuuuuuuu !”, vicem sa sprata.

“Slusajte, nema zezanja vise, ako se ne smirite, zovem vam roditelje…”, pocnem.

“A…a…a to sam ja, ne, nisam ja, to moja drugarica…a evo vam moja mama…”

Epilog: dobi mi dete obozavateljke. Malo se zaljubile, nasle broj i resile da cuju simpatijin glas. Bas lepo.

Datum rodjenja ume biti dugorocni pokazatelj osobenosti, karaktera, jedinstvenosti jedne osobe. Nije nuzno, ne veruju ni svi u to, ali moze biti.

Moje Zlato puni osam ili, tacnije, dve godine za koji minut, sat.

Sela na kratko sa mamom i tetkom – beskrajno im hvala na pravljenju torte; i slusam ih kako se prisecaju dana kada sam se porodila. Utrkivali se u tome ko ga vise voli, bez da su ga i videli.

Za okruglim stolom, sedela je citava moja porodica, velika i mala – pozoriste u kuci. Pevalo se, veselilo, pucalo i pilo. Dolazili i Plavci – ne da bi prijave pisali, vec i oni da se slavlju pridruze.

Svi su se na telefonu smenjivali; svako je zeleo bar na kratko da me cuje – a to sto sam se nakon silnih razgovora, u sred hodnika onesvestila, sto umalo batine ne dobih od babice – nikom nista. Rodilo se cudo malo, posebno na svaki nacin, pa i datumom rodjenja.

“Mama, ja sam Djavo, i Demijan, znas ?”

“Zasto to kazes, to nije lepo, sine…”

“Ali, jesam…vidi kad sam rodjen…to moze samo Djavo. I zivecu 200 godina…”, uz osmeh mi rece.

Deda je citavu kucu ukrasio raznobojnim balonima i lampionima; muzika je jos danas pocela duz ulice da se cuje; slavilo se, veselilo i pilo celi dan.

Ja se pobrinula za maske, drustvene igre, muziku, igrice...za, nadam se, korisno utroseno vreme. A prava festa otpocinje sutra, jer…

“Mama, sutra je moj praznik, sutra je moj praznik, sutra je moj praznik…

I uvek cu te voleti i nikad te necu menjati ni zaboraviti…ni kad budem star… Ljubav mene za tebe ce me uvek na tebe podsecati…”

Ne moze se reci – Volim cvece, a ne pozeleti da ga imas kraj sebe i uzivati u mirisu koji pruza.

Ne moze se reci – Volim zivotinje, a ne poigrati se nikada ni sa jednom.

Ne moze se reci – Volim fudbal, a ne otici nikada ni na jednu utakmicu.

Ne moze se reci – Volim Kosovo, a koristiti losu situaciju kao povod za vandalizam i unistenje.

Ne moze se reci – Volim ljude, a ne potruditi se da upoznas nikada nijedno bice u potpunosti.

Biti iskren prema sebi, da bi se moglo biti iskren prema drugima i oni prema tebi.

Kosovo je Srbija, iz nekog drugacijeg ugla.

OVO nije svet u kojem obitavam, ali je OVO je kako nas SVET vidi.

Citava pometnja se napravi. Osnovne skole u obustavi, drzavne institucije skratile radon vreme do maksimalnih 14h, butici masovno danas zatvorise svoja vrata; rulja samo sto nije.

Disa juce iz Londona doleteo, neobavesten. Ne interesuje ga da se mrdne iz grada, kamo li da ikoga od nas ranije malo pusti. “Gledacemo sve s’ prozora”, kaze.

A onda od starije koleginice cujem, da je cak i za vreme bombardovanja normalno radio.

“Dokle vise istu stvar iznova da gubim ?”, retoricki se pita. Politika kao takva ga ne zanima; Biznismen, bitno je lova da se vrti – posla ima i raditi se mora.

“Moze peske iz grada da se izadje”.

A masa se vec okuplja, direktno ukljucenje s’ prozora zgrade u kojoj radim.

E, Srbijo, Srbijo…kakvo li ces s*anje danas napraviti…

Bumbar. Nadaleko poznat po svojoj jedinstvenoj osobenosti, nepremostivim – u svemu – razlikama od ostalih, svoje vrste.

Pcelice, osice, razlike nije bilo. Svaka je htela u svoj cvet namamiti ga. A on…ponosan, a tako…ne, bolje da cutim.

Imao je sve i nista imao nije. Od jedne do druge, u krug, u krug…praznina je ostajala nepopunjena. A onda…

U sred najlepse baste grimizne boje, koju su njegove bumbarske oci ikada videle, ugledao je…cvet. Kakav nikada pre video nije. Neobicnog oblika, mirisa, boje. Osamucen, leteo je oko njega, bojeci se da mu pridje, strahujuci da nije privid.

Svaki dan, dolazio je u tu bastu, iznova diveci se tom cudnovatom cvetu. Svakim danom, opijenost cvetom je rasla, obuzimala ga sve vise, privlacila sebi. Sve pcelice i osice sveta, nisu ga mogle odvuci od tog cveta.

Dugo se i raspitivao za poreklo tog uzroka nemira; i kad je saznao, nista lakse mu nije bilo.

Asparas, tako je bilo ime cveta, nastalog ukrstanjem, naizgled, nespojivih vrsta: amarilisa, frezije, gladiole, narcisa i orhideje. Neobicno privlacnog mirisa i boje poput zalaska Sunca. Jaka po karakteru, ponosna i gorda, tek malo mozda i sujetna,zracece lepote, egzoticna, opojna i zavodljiva, cestita i nevina, nezna i jaka u isti mah, dubokih osecanja…sve je to nas bumbar shvatio, otkrivsi tajnu njenog postojanja. Jer, koji se bumbar nije razumeo u poznavanje i istoriju cveca ?

Dani su se nizali, jedan za drugim, pruzajuci im oboma priliku za upoznavanjem i neminovnim zblizavanjem. Desavalo im se ono sto ni u najludjim snovima nisu mogli docarati – desavala im se ljubav.

Dva potpuno razlicita sveta, dve tako dijametralne nespojive suprotnosti, prkosile su prirodi i postanju i razvijale, produbljivale svoju ljubav.

Godisnja doba redjala su se jedno za drugim, smenjivali se leto i zima; njihova ljubav jacala je i prkosila svim zivim i nezivim silama.

Poznala sam te kad sneg se topi,

Topi, i duva vetar mlak

Blizina proleca dusu mi opi,

Opi, pa zudno udisah zraki.

S neznoscu gledah stopa ti trag,

Trag po snegu belom,

i znadoh da ces biti mi drag

Drag u zivotu celom.

Poznala sam te u zvonak dan

Dan pijan, svez i mek,

Cini mi se vec davno znan,

Znan kad e poznadoh tek.

S neznoscu gledah ti stopa trag,

Trag na snegu belom

i znadoh da ces biti mi drag

Drag u zivotu celom.

Poznala sam te kad kopni led

Led, dok se budi proletnji dah

Kad je dan cas rumen, cas setan, bled,

Kad sretno se i tuzno u isti mah.

S neznoscu gledah stopa ti trag,

Trag po snegu belom

i znadoh da ces biti mi drag,

Drag u zivotu celom.