Ima jedan film... sasvim solidan... holivudski... o ubistvu najpoznatijeg američkog predsednika. ne sećaš se više imena (imena se uvek retko setiš...) Nije čak bitan ... film... ni glumac... ni predsednik... nikada se nisi palila na autoritete. na glumce još manje.
Ali ima jedna scena... u kojoj se vidi gde je vest o atentatu zatekla... neke ljude... junake filma ... i neke još... uzete iz prostog uzorka američkog naroda. svedene na grozomornu statističku generalizaciju... domaćice. radnika. advokata. i njihovog poimanja iznenadnog događaja.
Nisi nikada volela generalizacije. Generalno smaraju.
Ali ima ta scena neku poentu. kako svi pamtimo... generalno. neke trenutke... zauvek. neke retke trenutke za koje smo mislili da se nikada neće desiti. nepojmljive. nestvarne. ili suviše strašne da bismo ih zaboravili. ili prihvatili.
Došli ste te R i ti te subote kod tvojih...Mama se vratila iz jedinog grada u kome te niko ne dočekuje. Sedeli ste na terasi u velikim pletenim stolicama sa crvenim jastucima.... Svi. Kompletno. Poslužila je sladoled. Koji najviše voliš. Sedeli ste i ličili na sasvim prosečnu porodicu. sa reklame. imali ste snežno bele osmehe i odeću bez fleka. Da vas je neko posmatrao bio bi siguran da će vaša veš mašina živeti duže. Mrljavila si sladoled. Pričala gluposti. Smejala se.
Onda je mama zaćutala. Spustila je tanjirić sa suviše lepo serviranim sladoledom. Rekla je da mora nešto da vam kaže. Svima. Da se nešto strašno desilo. U jedinom gradu koji još ima epitet tvoj. Rekla je da je M. umrla.
Ništa. Onda nije bilo ništa.
Pogledala si u sladoled. Rekla da je baš mogla da sačeka da pojedeš. I ništa. Neke reči čovek nikada ne može da shvati.
Mama je nastavila. Kako je to strašna tragedija. A ona tako mlada. Kako još ne znaju ništa. Kako nisu sigurni od čega. Ni kako. Kako su u haosu svi. Kako se to desilo pre 5 dana. Nije mogla da ti kaže telefonom. To nije za telefon. Traži lični pristup. I sladoled valjda. Da bude lakše. Znao je i tata. I baka. I R. ali nisu smeli da ti kažu. Ni bratu. Pa su čekali da se svi skupite. Da bude lakše. Uz scenografiju kao sa reklame i smrt bolje zvuči.
Ništa. Nisi plakala. Nisi shvatila. Trenutak u kome misli idu brže od mogućnosti da ih spojih... u celinu... u bol... u suze. Znala si da se ubila. Da si đubre što joj se godinu dana nisi javila. Da nema popravnog ispita. Ni druge šanse. Da život nikada ne možeš nadmudriti.
I da više nemaš ni jednu jedinu prijateljicu... U gradu na severu.
Kasnije... nije bitno kasnije.
Oduvek znaš da, generalno, svima ponekad ostane samo neprihvatanje.I onaj filmski trenutak koji nažalost zauvek pamtiš.