pesme

ZLOČIN I KAZNA

Na prvoj većoj školskoj ekskurziji desio se ozbiljan incident.

Pred sam odlazak sa jezera, bili smo, bezmalo, zatočeni usred jedne poslastičarnice. Vozač autobusa se izgubio u nepoznatom pravcu, osoblje poslastičarnice je blokiralo vrata, a šef se, vidno uzbuđen, žučno objašnjavao sa našim profesorom, vođom puta.

Profesor nas je okupio i sa strogim izrazom lica, saopštio da odmah predamo ukradene kašičice, inventar poslastičarnice. Inače, šef preti dolaskom lokalne milicije, sa svim posledicama koje nadalje slede.

Niko se nije javljao da preda ukradeno. Vreme je odmicalo, a mi smo se međusobno, prećutno, saglasili da ćutnjom ne odgovorimo na naredbu.

Muk je presekao profesor. Naredio nam da uđemo u autobus i da predsednici odelenjskih zajednica pokupe ukradeno. Uz to je obećao da će kradljivci biti poznati samo nama, da neće biti kazni i da će on, lično, jedini snositi posledice.

Kao predstavnik svog odelenja, imala sam tu neprijatnu dužnost da se suočim sa svakim školskim drugom ponaosob i da od prekršioca pokupim ukradeno. Moj zadatak je bio neprijatan, a za ostale drugove krajnje mučan.

Trebalo je da se pogledamo u oči.   

Zadatak smo obavili brzo. Ali, trenutak kada smo predali ukradene stvari

nikada neću zaboraviti! Ni krutu, nadmenu pozu šefa poslastičarnice. Prekrštene ruke, raširene noge, položaj egzekutora. A pogled, tek! Osuđujući, nemilosrdno šibajući, a uz sve to - likujući!

Sigurna sam da bi bilo koju kaznu neuporedivo lakše prihvatila, nego taj pogled. Bez ijedne reči.

***

Kao studenti često smo iz kafana kući ili u domove donosili male suvenire: piksle, čaše.... Neko ih je uzimao iz čisto praktičnih razloga – da dopuni polomljeni domski inventar, ali za većinu je to bio neki mali ćef, zezanje. Mislim da su tada kafane i računale na to kao na predviđeni, uračunajući trošak. Teško da se to moglo nazvati prestupom ili krađom. Barem ja to tako shvatam.

Ali, priča o jednom mom drugaru možda će izgledati malo drugačije. On se, naime, nije bakćao pikslama i drugim kafanskim drangulijama. Njegova pasija je bilo „sakupljanje“ knjiga. Nije bilo knjižare u koju je ušao, a da iz iste ne izađe sa „suvenirom“. Počelo je sa neophodnim knjigama za učenje, pa je sve kasnije preraslo u mnogo ozbiljnije poduhvate. Na kraju školovanja, njegova studentska soba je bila bukvalno zatrpana. Kad smo ga već ozbiljno zabrinuti, naročito za njegovo mentalno zdravlje, pitali zašto to čini, njegov je odgovor bio:

„Knjiga je najbolji drug! A za prijateljstvo se ne plaća! Dakle...“.

Nismo odgovarali protiv-argumentima.

Kad je, pravo iz studentske sobice krenuo u vojsku, problem su bile te silne knjige. Šta sa njima učiniti, gde ih smestiti? Njegova tadašnja devojka se ponudila da ih prihvati i odloži u njenoj, nešto konfornijoj sobi.

Naš drugar se sa odsluženja vojnog roka nije vratio sam.

Ne, nisu to bile knjige! Sa sobom je doveo novu devojku.  E, sad je bio problem – kako od bivše, ostavljene devojke izvući „biblioteku“? Ona se, naravno uz durenje, vratila natrag u rodno mesto. Ali je, i pored sve muke pakovanja i transporta, sa sobom odnela svoj „ratni plen“.

I niko je nije mogao ubediti, da nije bila u pravu.

Drugar je bio nervozan, po nama joj je slao poruke da mu vrati knjige, ali uzalud. Ona je bila neumoljiva – neka sam dođe po njih.

Završilo se tako da je on ostao sa devojkom iz daljine, ali  bez „svojih“ knjiga koje je tako besomučno, godinama skupljao, bolje reći - krao.

Нешто ме вуче ка теби...

И то је тако.

********************

Само ми реци, молим те, колико отрежњења је потребно да бих одрасла? Не схватам... није то као да једеш сладолед.... не не, то уме да те пукне по сред челенке. Да не знаш одакле сад слете та кофа пуна гована, право на твоју главу? Ничим изазвана.

Шта јој би?

Није ни то најстрашније, да знаш... очистиш се темељно. То се зове отрежњење, научих.

*************************

Обе, кунем се, обе Пијавице су направиле чудесно тужне фаце схвативши да имам права на Надокнаду од Државе. Као да ми дају из свог џепа. Није то тако страшно, осим што сте ме три до 4 пута враћале по највећем Сунцу са све клинцем у колицима да се враћам по "пар папира који ће доказати...".

Јебите се, мислим се, ал мислим и на Клинца. Каква год да је - Надоканда је. Платиће вртић на неколико месеци и грејање. Нове ципелице код Тодора. Неко рече - нисам довољно богат да купим јевтино. Плаћа Држава. Не ја.

Тражим посао.
Тражим ново парче неба.
Тражим Право да се Надам.
Тражим да ми помогнеш око отрежњења...

Хало?

EmpireV

Priča o savremenom natčoveku

 Ljudski um uvek podleže trima različitim uticajima. To su glamur, diskurs i takozvane novosti. Kada čoveka dugo hrane reklamom, ekspertizom i vestima dana, kod njega se pojavljuje želja da i sam postane brend, ekspert i novost. Eto, zato i postoje nužnici duha, tojest internet-blogovi. Vođenje bloga – to je zaštitni refleks poremećene psihe, koja beskrajno bljuje glamur i diskurs.

Glamur – to je seks izražen kroz novac, ili, ako hoćeš, novac   izražen kroz seks. A diskurs – to je sublimacija glamura...

Diskurs je seks kojeg nema dovoljno izražen kroz novac kojeg nema.

Diskurs – to je treperava igra besadržajnih smislova koji se dobijaju od glamura pri njegovom dugotrajnom krčkanju na vatri crne zavisti. A glamur je treperava igra bespredmetnih slika koje se dobijaju od diskursa pri njegovom isparavanju na vatri seksualnog uzbuđenja.

Glamur i diskurs se odnose kao jin i jang.

Diskurs uokviruje glamur i služi mu nekakvom vrstom prefinjene futrole. A glamur unosi u diskurs životnu snagu i ne dozvoljava mu da uvene.

Glamur je diskurs tela, a diskurs – to je glamur duha.

Na spoju ovih pojmova nastaje čitava savremena kultura.

Čitati umesto novina blogove eksperata, to je isto kao da ne jedeš meso nego se umesto njega hraniš izmetom mesara...

A smajli je vizuelni dezodorans. Obično ga stavljaju kada se juzeru čini da se od njega oseća loš miris. I on hoće garantovano da miriše dobro...

Knjiga:              EmpireV

Autor:               Viktor Peljevin

Izdavač:            Plato

NOĆ PRED JUTRO KOJE ĆE PROMENITI SVE

     Može li samo jedna mala, malecka grudva njegove gorčine da pokrene takvu i toliku lavinu besa koju je Ž. sručila na njega?

     Sutra će sve biti drugačije. Mora taj teret skinuti s pleća. Krenuti dalje. Ž. ima pravo na svoje parče sreće. A da li će on, misli se, ovakav kakav je, pritisnut godinama kao vrelim žaračem, znati da to parče zajedno sa njom i kusa? Još oseća težinu Ž.-inih malih pesnica i njenu jučerašnju histeriju, bes i plač. Razmrljana šminka s njenih očiju još mu se ispod noktiju nazire. Mora biti oprezniji.

    Čemu, trže se, pa sutra je kraj! I početak!

    Ali, kako, kako otići, a ne pogledati njih tri u oči?

    Zna. Sad je siguran. Sutra će reći.     

    Bulji kraj otvorenog prozora u mrak grada, u samo srce tame. Svetla solitera unaokolo su uglavnom odavno pogašena, i tek kroz neki udaljeni, slabim svetlom osvetljeni prozor, naslućuje titranje upaljenog ekrana – ostavljenog, zaboravljenog ili možda nesanicom zauzetog.

     Cigareta mu prlji prste. Jekne poluglasno i brzo otrese čik kroz prozor. Širokim lukom svitac neugašenog opuška strmoglavljuje se u šiblje. Odlazi sporo, skoro se teturajući, u kupatilo. Prijaće  hladna voda. Oseća mučninu i gorka tečnost silovito mu puni usta.

     Strošen i zabezeknut tim lošim znakom sopstvene nemoći, seda, grčevito stežući vlažan peškir. Slabost mu mlitavi noge, ali se diže i kreće prozoru: zraka, zraka treba.

     I opet pali cigaretu. Gorak, bljutav okus prlji nepca i usne. Ne odustaje, sad  treba potporu. Lakše misli pakuje dok uvlači neprijatni, skoro odurni miris.

     Prolazi tiho kroz ostatak stana zapitan da li je, kojim slučajem, svojim šumnim boravkom u kupatilu, probudio nekog. Snove im nije pomerio. Devojčice su, duboko zaronjene u perjane snove, obgrlile jastuke. Zajahale oblake. Lepe su, misli, ali im ne prilazi, plašeći se da ga vrtlog emocija ne uvuče. Njima u jastuke.

    Žurno hita iz dečje sobe.

    Čuje V-no neujednačeno, šumno, disanje. Leži na leđima. Ruke drži prekrštene na grudima, anđeoski čedno. Spušta polako glavu ka njenom obrazu. Šišteći, topli nosni izdisaj mu okrznu vlažnu bradu. U trenutku je, mahinalno, po dobro znanom ljubavnom scenariju, krenuo rukom ka njenoj rasutoj kosi. Trgao se, kao oparen.

    Rutina.

    Srdit na sebe, okreće se. Izlazi sporo, korak mu težak.   

    Umor koji oseća u svakom damaru, uz svaki novi udah i pokret, stvara utisak poraza. Skrhan je do same granice osećaja. Seda na ležaj, glava mu pada na grudi.

     A napolju, jutro se svilenim korakom prikrada i krade odlučnost noći, sigurnost tame u kojoj se krio. Jutro mu nije saveznik. Jutro koje je trebalo da promeni sve. Ne oseća više ništa, jer ničega i nema.

    Ostaje samo bezuslovna predaja.

    San je stigao iznenađujuće lako i brzo, ne mareći za njegovu skoru besanost, njegove teške more.

    Jutro nije uspelo da promeni ništa.

    Hvala tom jutru, 25.08.1996.

J u t r o i T e b i

BITI ČLAN

Gledam jednu fotografiju. Pažljivo. Važan mi svaki detalj.

To je lepa fotografija.

Sviđa mi se autorov ugao gledanja.

U prvom planu je otvorena knjiga.

Deluje da je korišćena. Često otvarana. I zatvarana. Čitana i pročitavana.

Zavidim čitaču.

Jednom rečenicom, on daje preporuku za knjigu. I gde je kupiti.

Nisam čitala ovu knjigu.

Mnoge knjige nisam pročitala.

Doduše, neki sam svoj raspored čitanja napravila, ali ne držim ga se.

Ne žalim se na činjenicu da su knjige skupe. Ponekad, i apsolutno nedostupne.

Jer, kad ne mogu da ih kupim, mogu da odem u biblioteku.

Ja sam član biblioteke.

Avaj, biti član i nije nešto!

To što je stvarno nešto je pristupačna godišnja članarina. Kad se ja učlanim, za isti novac učlanjuju još jednog člana porodice.

Desetka za marketing!

Ali ono što me stvarno muči, i što nije nešto, je to što nikad nisam našla knjigu koju tražim.

                   Nema je u popisu biblioteke.

                   Ima je u popisu, ali nema na broju. Nestala.

                   Trenutno na čitanju.

                   U očajnom je stanju, pa se ne daje na čitanje.

                   Bibliotekar na odmoru ili pauzi.

                   Radno vreme prilagođeno samo deci.

Biti član je vraški dobra stvar!

FLEŠ & FREŠ

Ponekad mi, kao fleš, mozgom proleti neka slika. Istom brzinom i nestane. Ali trag koji ostane za njim, legne negde duboko u mene. I tu čuči. Čeka. Mislim da bi svi ti otisci čamili još dugo, zaprti i učaureni, da nisam otkrila način da ih pustim na slobodu.

Tako slobodni, nesputani i razigrani lutaju po nepreglednim, belim prostranstvima. Samo jedan, jedini pastir - gonič je dovoljan da ih, s vremena na vreme, uteruje u omeđeni prostor. Gonič je strog. I veoma krutih nazora. Kad se naljuti, zna da „okrene drugi list“ i neposlušne kazni. Surovo. Jednostavno ih izbriše.

Ja se ne bunim. Jesu moji, ali red se mora poštovati.

Ponekad, priznajem, ja ih sama pustim da divljaju. Pa čak da se i na drum spuste. Tu je opasno: gust saobraćaj, bez ikakvog reda i smisla. Neki se dobro snađu, neki su smotani i pogubljeni.

Pa sad, oko pitate što to radim, neću da krijem. Oni su za mene osveženje, freš. Gimnastika ostarelog, utrnolog mozga.

Samo, ne znam na koji način da naslovu dodam još jednu reč:

& KEŠ.

Pa da od ove gimnastike bude i neke vajde.

BATINE

Onaj, svima nama dobro znani biser „Batina je iz raja izašla“ uvek me zbunjivao. Prvo, šta uopšte batina, takva kakva je, traži u raju? Otkud ona tamo? A već kad je tamo, imajući još od mladih dana svoju predstavu raja ( raj = blaženstvo, uživanje, lepota ) zašto bi, pa tek onda , iz njega izašla?

Kako bilo, batine su oduvek bile vrlo glupa stvar.

Mama je imala običaj da me „šicka“ često i, onako, usput. Uglavnom rukom. Ali, nikad po glavi i šakama. To je bilo njeno pravilo. Ali, obzirom na moje dobre prirodne omotače i „pojaseve za spašavanje“ koji su amortizovali te kratke, odsečne pokrete, uglavnom su nju bolele ruke. Mene je više bolelo što su, uz batine, išle razno-razne grdnje i pridike. Dosadno! I nije za pominjati. A tata? E, to se pamti! On nije ništa govorio, ali su zato batine bile nešto!

Od tate sam dobila batine tri puta. Ne, nije po onoj „prvi put, sad i nikad više“. To su bile prave batine, baš za priču.

Prve sam zaradila još sa pet-šest godina. Imali smo tada, za grejanje i kuvanje, onu čuvenu, popularnu peć na drva, zvanu „Kraljica peći“. Mala, okruglasta, sa srebrnim čunkovima i, obavezno, drvenim, vojničkim sandukom pored. Za odlaganje drva i sitnine za potpalu.

Zimsko doba, peć pucketa, na njoj ogroman lonac gde mama greje vodu za kupanje. Ja dokona sedim i nogom gurkam vratašca pepeljare: gore- dole, levo – desno mičem nogu. Otvaram, pa zatvaram. Tata me strogo gleda i naređuje: „Prestani,J.! Pašće lonac!“ Ignorišem. I to, čak dva puta naređuje, naravno, uz moje baš-me-briga ponašanje. I, tata je tada poludeo! Zgrabio me, podigao sa sanduka, oslobodio jednu ruku, a drugom me držao ispod grudi. Ona slobodna je deljala. I deljala. I deljala. Čini mi se da je trajalo čitavu večnost i sve dok u sobu nisu uleteli mama, baba, deda... nije me puštao.

Ja se ne sećam, ali rekoše mi da glasa nisam pustila.

Druge sam dobila kad sam imala nekih 15-tak godina. To nisu bile batine, već jedan doooobar šamar. Šamar od koga sam sela na, znate već, gore spomenute jastučiće. Nije boleo šamar, pa ni spust. Bolelo je što sam šamar „popila“, umesto boze, usred poslastičarnice, pred celim društvom. A razlog? Zakasnila sam celih 3 ( i slovima: tri ) minuta. Tata je rekao da se iz šetnje sa društvom vratim u 8h. U pomenutu sam poslastičarnicu ušla 15 minuta ranije, zajedno sa društvom. Poslastičarnica je bila vrata do vrata naše kuće, a tata i mama su stajali na prozoru i videli naš ulazak. Mama mi je priznala, mnogo godina kasnije, da joj je on rekao tada: „Pazi, kad zakasni! Videla nas na prozoru. Misli da joj je samim tim vreme produženo. Ako sad ne nauči, nikad neće“. I nije čekao više od 3 minuta: on je ušao u lokal, bez reči prišao i odvalio šamar. Mamino priznanje mi je zvučalo kao da se radi o tajnoj opkladi. To je bio gadan test. Ćutanjem, mamu sam smatrala saučesnikom jedne mračne igre. I nisam joj oprostila.

Tati nisam imala šta opraštati. On je bio u pravu. Bar što se se pravila tiče.

A treće? Opet je kašnjenje bilo u pitanju. Ili ne, možda je to bilo nešto drugo? Ovaj put, imala sam tada 17 godina, bila sam na slavi kod najbolje drugarice, koju su roditelji odlično poznavali. Naravno, i njene roditelje, jer smo bile nerazdvojne. Trebala sam se vratiti u određeno vreme ili obavezno javiti telefonski, ukoliko ima razloga za kašnjenje. Niti sam došla na vreme, niti se javila. Ali sam dolazeći kući, smislila kao opravdanje neku dobru, masnu priču. Dakle, laž je bila toliko glupa i naivna, da je se i ne sećam, sem da je bila vezana za drugaričine roditelje.Tata me, širom otvorenih (lepih, plavih) očiju saslušao. Ništa nije rekao. Ali, sutradan... Batine sa zadrškom. Bez reči. Lupanjem gde se stigne. K’o po bubnju. Pojasevi i jastučići nisu bili od vajde. Drekala sam i zapomagala, kao nikad do tada. Ne zbog batina, naravno.

Lekcije sam naučila naizust.

Poštuj naredbe i autoritet roditelja.

Poštuj vreme, svoje i tuđe.

Poštuj istinu, izbegavaj laž.

Ostale sam učila uz manje bola. Sa ili bez raznoraznih “ćuškanja” i “šickanja”.

T o S m o M i . . .

RINGIŠPIL

Vašar je bio kruna naših letnjih raspusta. Uzbudljiva završnica dugih, žarkih leta. Krešendo naših nestašluka i pustolovina.

Količina nestrpljivosti u iščekivanju tog dana mogla se meriti samo količinom tuge što raspustu vidimo kraj.

Dečaci iz donjeg dela Grada su brzinom svetlosti puštali glas o dolasku cirkusa. Iako se kolona cirkuskih šatri na pretrpanim teretnim kolima još nije ni videla na horizontu, Gradom je već kružio stari automobil oblepljen reklamama za cirkus iz koga su dopirali neprijatno kreštavi pozivi na popodnevne i večernje predstave. Ista trupa je dolazila godinama i repertoar smo znali napamet: Zid  smrti sa ludim motociklistom koji je izvodio po život opasne akrobacije; Tunel straha sa čudnim, zastrašujućim lutkama koje su skakale na nas iza svakog ćoška, puštajući neprijatne zvuke; Poni konjići za jahanje; Žena – patuljak koja je negovala dugu, dugu bradu i Mađioničar u crnom plaštu i sa velikim, kartonskim cilindrom na kome su bile nacrtane srebrne zvezde i mlad mesec. Tačke programa smo prošli nebrojeno puta i svaki put smo želeli još, ali iz limitirajućih faktora kao što su debljine tatinih novčanika i naši skromni džeparci, pažnju smo usmeravali na najbolju moguću zabavu: ringišpil.

Mlađa deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima-korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je čas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas uhvati za korpu. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda  jako, jako gurne. I, konačno - pusti! A ti se onda otisneš u visine: visoko, visoko do prvog oblaka! Do kasnih večernjih sati, neumorno i neustrašivo smo uskakali u korpe i vrteli se, vrteli.

Sam vašar je bio priča za sebe.

Oko crkve, izvan porte, u širokom luku, po pravilnom, unapred određenom rasporedu, bile su postavljane šatre. Velike, bučne kafane radile su do u sitne, jutarnje sate. Mi, deca, mogli smo im prići samo u pratnji roditelja. I bili smo, ako kojim slučajem provirimo u njih, žestoko proganjani kao dosadne, navalentne muve. Ako su se tu i videla deca, mogli su biti samo cigančići u prošnji, sa ili bez roditelja. Kafane su , nama deci, bile interesantne samo iz jednog, jedinog razloga: mogli smo gledati cirkusnu predstavu, bolju i zabavniju nego li onu koju je izvodila putujuća trupa. I to besplatno.

Pre podne su pod šatre, gde je muzika treštala sve vreme, sa gramofona kod skromnijih ili uživo sa pevačima ( najčešće pevaljkama  kako su ih odrasli zvali ) kod raskošnijih, dolazili uglavnom seljaci koji su, završivši svoje poslove u gradu, po prodavnicama, ili samo smoreni šetnjom među nepreglednim tezgama i uskim ulicama Grada, rešili da se okrepe. Dolazili su ili u grupama ili porodično. Jelo se pečenje sa ražnja, sečeno na panju. A pilo se svašta. I neumereno. Popodne su gosti šatri bili, uglavnom, stanovnici Grada. Dolazile su porodice na ručak i vesele družine, već smočene negde usput, u hodu među tezgama. Neretko se mogao videti i poneki obeznanjeni, usamljeni jahač , uglavom gradski luzer - osvedočeni, svima znani lokalni pijanac. Svašta se tu moglo i čuti i videti, zaista.

O šarenilu ponuda po uličnim, na brzinu sklepanim, inprovizovanim tezgama, nema se bogzna-šta reći: sve je isto k'o i današnja ulična vašarišta.

VAŠAR

Tog dana svi u gradu polude. Malo, uspavano mesto tog jutra ustaje rano: još u cik zore nesvakidašnja živost i žamor slivaju se niz glavnu ulicu – žilu kucavicu grada.

U novim haljinama, sa besprekorno belim keceljama, žene iz okolnih sela žurno hitaju na pijac, da brže-bolje pozavršavaju uobičajene poslove.

Tog dana seljanke povezuju nove marame.

Tog dana, pored korpi punih zrelog voća i povrća, pored kantica i činija sa sirom i kajmakom, u žuljavim rukama svaka stiska još po jednu kesu. Kesu, u kojoj je zgurano celo njeno bogatstvo.

Tu je, pre svega, maleno ogledalo, ono vojničko, sa metalnom drškom-stalkom, kako bi se, po potrebi moglo nakačiti na granu ili nasloniti na sims. I obavezno sa slikom raskošne lepotice pozadi      ( Rita Hejvort ili Džudi Garland, napr. )!

Tu je plastični češalj da se, kad je neophodno, ukroti nestašni pramen ako proviri ispod nove marame.

Tu je, već prema ukusu i mogućnostima, flašica od sirupa za kašalj, sa mirisom „ Ružine vodice „ ili „ Pokošenog sena „  kupljenih  „ na meru „ još na predhodnom vašaru.

A kao posebna relikvija, tu su skoro glanc nove, gradske cipele, kojim će, čim se ukaže zgodna prilika, hitro zameniti prašnjave, gumene curule, proizvodnja „ Tigar „- Pirot. To su cipele koje se nose samo za kućnu slavu ili kad se, ne-daj-bože, ide kod lekara. I, naravno, na vašar! One nove, tvrde i neudobne cipele koje ne znaju za modne hirove i sezone! Zbog kojih se danima posle previjaju obloge i maže po ispucalim, bolnim žuljevima domaća, ručno pravljena, univerzalna mast od nevena.

A posle će, ako imaju sreće u brzoj pijačnoj prodaji, užurbane hitati u tek otvorene kolonijal-radnje, da deo pazara pretope u kućne potrepštine: šećer i kafu, ulje i so.

I, vidno srećne i zadovoljne svojim delanjem, otići će, jer je vreme, u posetu gradskoj rodbini. Da se pitaju za zdravlje, popiju kafu uz ratluk ili slatko od šljiva. I da, na kraju, domaćici pruže činijicu „ nisi-morala „ kajmaka ili „ što-si-donosila“ kriški „ onog-mog „ sira.

A ako se, kojom zgodom, probude deca, one će im, onako u prolazu, bunovnoj i krmeljivoj, ćušnuti u šake,  uz „ al’ su porasli “ komentar divljenja , par oraha ili veliku, sočnu krušku.

Osvežene kafom i ćaskanjem, ostavivši  korpe u najdalje ćoškove da ne smetaju domaćinima, krenuće dalje.

Na vašar.

Da se  vide i da vide.

I da danima posle pričaju svojima u kući slikovite, sjajne priče iz zbirke „ K'o na vašaru „.

PROZOR

Godinama sam, još od tinejdžerskih dana, jednim uglom svesti bila uverena da iza zavese na prozoru moje sobe, gotovo svake večeri, u mene zuri nepoznato lice. Muškarac. Sećam se, jako živo, odakle sam i kako prvi put došla na ovu misao. Zapravo, mogu se sa svim detaljima, setiti onog trenutka kada se ta ideja, ta igra nerava, taj strah prvi put pojavio, da bi kao užasna fantazija, obitavao nepodnošljivo dugi niz godina.

Sve je počelo proslavom mog 15-og rođendana.

Prvi put, u čast okruglog broja, roditelji su mi odobrili da napravim proslavu rođendana samo za svoje društvo. Znači, bez baka i deka, tetki, stričeva i, naravno, njihove sitne dece. Nešto što sada zovemo „žurka“.

Tata mi je, kao rođendanski poklon, sa jednog od svojih nebrojenih službenih putovanja, čini mi se iz Slovenije, doneo veliki gramofon u kutiji od veštačke kože, jarko narandžaste boje, sa ručkom. Pravi hit! Brat je, ponosan i gotovo sa ushićenjem, u nasleđe preuzeo moj stari, raubovani gramofon. Oboje smo, na taj veliki dan, očigledno, baš dobro profitirali. I bili oboje veoma, veoma srećni. Ploča nije manjkalo: Ivo Robić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Zdenka Vučković, poneka grupna sa Opatijskog pa i Sanremskog festivala, i ostali iz plejade popularnih faca domaće muzičke scene. Ploče su, naravno, kupovali roditelji. Sa svojih 15-tak godina nisam se smela mešati u njihov izbor. Mesečni džeparac je bio skroman i mogla sam tek ponekad, odričući se na sopstvenu veliku žalost svih ostalih budalaština koje smo s velikim žarom tada kupovali, sebi omogućiti jednog Nat King Cole-a, Wilson Pickett-a, ili Pat Boone-a. Ni neprekidna nagovaranja, ucene i pretnje mlađem bratu da se odrekne svog džeparca u korist ploča, nisu mnogo pomagale.

Tada sam već počela, uz svesrdnu pomoć druga Mece da u predvečernje sate slušam, besomučno okrećući dugme na radiju, Radio Luksemburg ili BBC. Meca je bio veoma napredan i snalažljiv i zahvaljujući njemu dva puta sam, direktno iz Londona, u žutoj papirnoj vrećici-pismu, dobila dve male, savitljive ploče. I privezak za ključeve sa znakom BBC-ja. Uh, kako sam se pravila važnom, premeštajući taj ogromni, nepraktični privezak iz džepa u džep, usput cepajući postavu garderobe!

Na rođendansko slavlje došlo je 20-tak zvanica. I to svi odjednom, kao da su se iza ćoška, po dogovoru, sastali i izvećali grupni nastup. U jeku žurke doživljavam pravo, pravcijato iznenađenje: na vratima se pojavljuje nepozvan gost. I to kakav! Od mene stariji par godina, Žika Muzika, gradska faca, frajeeer, gitarista lokalnog benda. Uh, kakav je to bio lik! I kako sam ja tada bila važna u očima ostalih zvanica, naravno! I kako je, do tada mlaka žurka, dobila na živosti! Pun pogodak! A tek poklon od njega! Zamislite: Percy Sledge, sa čuvenom pesmom   „ When a Man Loves a Woman „! To je za mene trebao da bude neki znak? Bum!

I onda, jedan prigušeni „ bum-tras „ začuh, i pored bučne muzike. Sa mog prozora. Bacih brz pogled i skamenih se. U mraku, iza prozora u nas bulji bleda faca mog školskog druga. Druga, koji me mesecima proganjao, pratio i slao ceduljice sa stupidnim porukama. Druga, koga ni u ludilu nisam imala nameru zvati na rođendansko slavlje. U sekundi se Žika i ja pogledasmo. Samo je on primetio. Lagano je krenuo prozoru i naglo ga otvorio. Bledoliki obožavalac je, naravno, već utekao. Ali ostale su uz zid naslonjene merdevine. Kao dokaz o prisustvu nepoželjnog gosta. Žika ih hladnokrvno gurnu i one s treskom padoše. Ali, na sreću, niko od gostiju ne odreagova. Žika polako zatvori prozor, uhvati me za ruku i vrati međ’ društvo. Otvorenih usta, kao omađijana, držala sam ga za ruku, bacajući s vremena na vreme pogled na prozor. Žika me jednog trenutka uhvati za vrh brade, sagnuvši se tako da mi je skoro dodirnuo lice: „ Tata ti je, izgleda, zaboravio lotre da skloni u šupu. Reci mu sutra da ih vrati na mesto „

Ni reči o fantomu.

Evo, i do danas nisam sigurna – da li je to, uistinu, bio moj obožavalac ili se hladni, novembarski vetar igrao roletnama.

Dugi niz godina sam prozor svoje devojačke sobe zatvarala i roletne spuštala već u rane sumrake.

Dugi niz godina sam u svakom nezamračenom prozoru tražila lice svog nemog, uvređenog školskog druga.

A Žika? Možda se pitate šta bi s njim? Već u decembru je, nenajavljen i nepozvan, došao na rođendan moje najbolje školske drugarice.

IDEMO DA KRADEMO KONJE

Oduvek su me fascinirali Skandinavci! I njihovo shvatanje i prihvatanje života. I njihova ledena pokorica ispod koje se “kuvaju” tako prefinjene emocije. I njihova štedljivost i promišljenost, u svačemu. Baš zato sam i izabrala narednu knjigu za čitanje u vrelim, julskim danima. Kao pravo, divno osveženje.

Pred nama je knjiga norveškog pisca Peta Petešuna, a roman je u izboru Njujork tajmsa  za knjigu 2007.godine zauzeo odlično drugo mesto. Pisac je, inače, dobitnik i mnogih drugih prestižnih književnih nagrada.

Intimna priča junaka romana ima tri gusto isprepletena vremenska toka i svaki od njih jednako vas jako, a i bolno, dojmi. Naš junak, uslovno rečeno kao neki usamljenik, samotnjak, počinje svoje penzionerske dane daleko od vreve velegrada, u seoskoj kući koju je izabrao po sećanju na jedno davno, dečačko leto provedeno samo tu i tada, i nikad više, sa svojim ocem. Susedi - seljani čije društvo ni ne traži, samo ga svojim prisustvom vraćaju na to davno leto kada sa vršnjakom Junom ide u krađu konja. A pričom mu pomažu da otkrije tajne očevog izbora baš ovog seoceta na granici sa Švedskom, kao mesta gde će prvi i zadnji put dovesti sina na nezaboravno letovanje. I uputiti ga u tajne odrastanja.

Malo odlomaka:

Ljudi vole da im pričaš stvari u pristojnim količinama, u skromnom i poverljivom tonu, i čini im se da te znaju, ali to nije tačno, oni te samo upoznaju , jer ono čime se bave jesu činjenice, ne osećanja, ne šta ti misliš o bilo čemu, ne kako te je to što ti se dogodilo i kako su te odluke koje si doneo načinile onim što si danas. Ono što oni rade, jeste da tu priču ispune sopstvenim osećanjima i mislima i pretpostavkama, i da iskomponuju novi život koji ima malo toga zajedničkog s tobom, I na taj način si miran. Niko ne može da te dotakne, ako to sam ne želiš. Treba samo da budeš ljubazan i da se smeješ i da se čuvaš paranoičnih misli, jer oni će pričati o tebi bez obzira koliko se ti vrpoljio, to se ne može izbeći, a i ti sam bi to uradio…..

Stavio sam joj ruku oko ramena i privukao je k sebi, a jedina osoba s kojom sam to pre uradio bila je moja majka, ali osoba pored mene nije bila moja majka. Bila je Junova majka koja je mirisala na sunce i smolu kao što sam sigurno i ja mirisao, ali bilo je tu nečega zbog čega mi se zavrtelo u glavi, kao što mi se od šume vrtelo u glavi i bio sam na ivici plača, i nisam želeo da ona bude ičija majka, bio on živ ili mrtav. A čudno je bilo to što se ona nije pomerila, već je ostavila da joj ruka stoji gde je bila i ranije i blago se naslonila na moje rame, a ja nisam shvatao šta ona želi, ni šta ja sam želim, ali držao sam je još čvršće, na smrt uplašen, ali i srećan, i možda je to bilo zato što sam bio najbliži s rukom koja joj je bila potrebna, ili zato što sam bio nečiji sin, i prvi put u životu poželeo sam da ne budem ničiji sin…..

Knjiga:         IDEMO DA KRADEMO KONJE

Autor:          PER PETEŠUN

Izdavač:       GEOPOETIKA

KOJU IGRU IGRAŠ? – odlomak

ŠTA POSLE IGARA?

Tmurna slika prikazana u I i II delu ove knjige – po kojoj je ljudski život svodljiv na popunjavanje vremena do dolaska smrti ili Deda Mraza, sa vrlo malo ili nimalo izbora onoga što će čovek razmenjivati sa drugima tokom dugog čekanja – jeste opštepoznata, ali ne predstavlja konačan odgovor. Za izvesne ljude obdarene srećom postoji nešto što prevazilazi sva razvrstavanja ponašanja, a to je svesnost; nešto što se uzdiže iznad programiranja prošlosti, a to je spontanost; i nešto što mnogo bogatije nagrađuje od igara, a to je bliskost. Ali svaka od ovih stvari može da bude zastrašujuća, pa čak i stvarno opasna, za nespremne. Za njih je možda bolje da ostanu ono što su i da, popularnim metodama društvenog ponašanja, kakva je npr. „zajedništvo“, traže rešenja. Ovo može da znači da nema nade za ljudsku rasu ali da je ima za poneke njene pripadnike.

I na kraju, još jedan biser iz zbirke stihova Vaska Pope.

TRULE KOBILE

Jedan drugom budu kamen na srcu

Kamen ko kuća

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome

Da bar prst podignu

Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu

Ili da bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome

I umore i od umora zaspe

I tek u snu kosa im se digne na glavi

( Ova igra dugo traje )

VASKO POPA  „ Daleko u nama „

Knjiga:                 KOJU IGRU IGRAŠ?

                             Biblioteka PSIHO

Autor:                  ERIK BERN

Izdavač:               NE&BO, 1999

KOJU IGRU IGRAS? - o knjizi

SVADBE

Svako svuče svoju kožu

Svako otkrije svoje sazvežđe

Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni

Svako sa njom zaigra

Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane

Ko ne trepne ne tresne

Taj zaradi svoju kožu

( Ova se igra retko igra )

VASKO POPA  „ Daleko u nama „

Naredni tekst , pripremljen kao šturi prikaz osnovnih definicija , sasvim je dovoljan za početak čitanja izabrane knjige „ Koju igru igraš?“. I opet Vasko Popa, naravno, jer on tako lepo ume da igra. Rečima.

Osnova Transakcione analize ( TA ) su ego-stanja :

1. koja podsećaju na stanja roditeljskih likova (u TA nazvani Roditelj)
2. koja su autonomno usmerena na objektivnu procenu realnosti (u TA nazvani Odrasli) i
3. koja predstavljaju arhaične ostatke, tj. još uvek aktivna ego-stanja učvršćena već u ranom detinjstvu (u TA nazvani Dete)

Ličnost se sastoji od roditeljskih, odraslih i dečjih ego-stanja, koja se zajedno predstavljaju strukturnim dijagramom i sve tri strane ličnosti imaju visoku vrednost za opstanak i življenje. U Detetu počiva intuicija, kreativnost, nagon spontanosti i uživanje. Odrasli je potreban da bi se preživelo; on obrađuje podatke i „kompjuteriše“ verovatnoće raznih kombinacija i mogućnosti; on doživljava uspone i padove; ima zadatak da usmerava aktivnosti Roditelja i Deteta i nepristasno posreduje među njima. Roditelj ima dve glavne funkcije: omogućuje čoveku da bude uspešan kao stvarni roditelj svojoj deci, čime pospešuje opstanak ljudske vrste i drugo, mnoge reakcije on automatizuje i štedi čoveku vreme i energiju.

Jedinica društvenog opštenja je transakcija. Kad su dvoje ili više ljudi na okupu, pre ili kasnije neko će progovoriti ili na drugi način pokazati da „prima k znanju“ prisustvo drugog. To je transakciona draž, a neko će drugi zatim nešto reći ili nešto učiniti što je u vezi sa tom draži i to je transakcioni odgovor. TA-om se određuje koje ego-stanje ( R/O/D ) je izbacilo draž, a koje dalo odgovor. Najjednostavnije transakcije su one u kojima i draž i odgovor nastaju iz Odraslih obeju zainteresovanih strana. Razlikuju se razne vrste transakcija: komplementarne ili ukrštene, jednostavne ili skrivene, a skrivene dalje na ugaone i dvostruke.

Najjednostavniji oblici društvenog delanja su veštine i rituali. Veština je serija jednostavnih komplementarnih Odraslih transakcija usmerenih ka ovladavanju stvarnošću. Ritual je kliširana serija jednostavnih komplementarnih transakcija koje su programirale društvene snage izvan jedinki. Suštinsko svojstvo koje je slično kod veština i rituala je to što su kliširani. Čim se pojavi prva transakcija, moguće je predvideti i sve ostale u seriji. Razlika je što veštine programira Odrasli, a rituale Roditelj. Ljudi koji se ne snalaze u ritualima uspevaju ponekad da ih izbegnu i zamene veštinama. Njih srećemo, na primer, među onima koji vole kad dođu u goste da pomažu domaćici u pripremanju ili serviranju hrane i pića. Razonode se mogu definisati kao niz poluritualnih, jednostavnih, komplementarnih transakcija sa glavnim ciljem da struktuišu određeni vremenski interval.

Igra predstavlja niz komplementarnih skrivenih transakcija koje se približavaju vrlo određenom, predvidljivom ishodu.To je skup transakcija koje se obnavljaju, često na identičan način, sa serijom poteza koje kriju u sebi zamku ili „štos“. One su jasno odeljene od veština, rituala i razonoda po dveme glavnim odlikama:

1. u njima se folira i
2. neko uvek ućari

Veštine mogu biti uspešne, rituali efektni, a razonode isplative, ali su to po definiciji sve poštene transakcije. One mogu sadržati elemenat nadmetanja, ali ne i sukoba; završnica kod njih može biti senzacionalna, ali nikad dramatična. Nasuprot tome, svaka igra je u osnovi nepoštena, a njen ishod, ne samo uzbudljiv, nego i dramatičan.

Knjiga:                 KOJU IGRU IGRAŠ?

                             Biblioteka PSIHO

Autor:                  ERIK BERN

Izdavač:               NE&BO, 1999

KOJU IGRU IGRAŠ? - uvod

     Ovaj i naredni post posvećujem jednom vrsnom blogeru koji, naravno, prepoznaje mnoge igre. Sigurna sam, definitivno, da on voli i da se igra. Ali ono sto ne voli je reč “igra”. Ili da je neko drugi koristi, jer istu vezuje samo za detinjstvo.

     On će se, možda, prepoznati, a mi ćemo čitajući knjigu “ Koju igru igraš? ”  sigurno saznati šta je , ustvari, igra; ko se i kada igra; zašto se igramo i, naposletku, zašto je važno da igru prepoznamo, pošto je važan deo naših života.

      Knjigu sam pazarila na nekom od Oktobarskih sajmova , kao prirodan sled tj. nastavak knjige-poklona drage mi prijateljice “ Šta kažeš posle Zdravo? “, od istog autora, inače rodonačelnika Transakcione analize.

     Verujte mi na reč, iako nije iz beletristike, knjigu sam pročitala u jednom dahu i često joj se vraćam ( pa mi to potvrđuje da nije tek-tako postigla svetski uspeh bestselera ).

      A kako ne bi delovalo baš sasvim “suho”, kao podlogu ( ne baš muzičku! ) biram predivne stihove Vaska Pope. Obožavam Vaska Popu i njegove mi pesme zvuče kao muzika. Sve odabrane pesme su iz grupe IGRA.

PRE IGRE

Vasko Popa “ Daleko u nama “

Zažmuri se na jedno oko

Zaviri se u sebe u svaki ugao

Pogleda se da nema eksera da nema lopova

Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko

Čučne se pa se skoči

Skoči se visoko visoko visoko

Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom

Danima se pada duboko duboko duboko

Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad

Ko ostane čitav i čitav ustane

Taj igra

Knjiga:                           KOJU IGRU IGRAŠ?

                                        Biblioteka PSIHO

Autor:                            ERIK BERN

Izdavač:                        NE&BO,1999

P r k o s