Nasa vera
Passover

Nema vise suza..nema vise tuge.Otupela sam..Jos uvek boli ovo secanje sto nosim u sebi ali vise ne placem i ne saosecam! Ko je sa mnom saosecao dok sam uplakana i ocajna odlazila odande?
   Secam se..scucurena u uglu svoje sobe ucim i tresem se! Da li sam se tresla od straha ili je soba podrhtavala od siline udara granata pa sam i ja podrhtavala i poistovecivala se sa zidovima svoje sobe,vise se i ne secam...Secam se samo osecaja i zvuka..avioni,udari,pucnjava! Krv mi se ledila u zilama i znam da sam sa svakim novim udarom sve vise primicala glavu knjizi,bezuspesno pokusavajuci da pohvatam niti i sustinu onoga sto sam citala! Ispit se blizi...Koja budala jos uci u situaciji kao sto je ova? Samo ja..luda glava ili zelja da pobegnem u neki drugi svet,lepsi,idilicniji,mirniji...Istorija umetnosti..jos samo jedan,jos samo taj..i kraj. Da li je? nesto se zavrsava a nesto tek pocinje.Agonija..da,da...agonija..
  Prolaze dani..Druzim se sa njom sve vise! Postale smo najbolje drugarice..ja i moja agonija! Mama place...Kaze,odlazi nam vojska..ko ce nas sad cuvati? Ne boji se za sebe...ili se boji..Koji normalan covek ne bi mogao da oseca strah u ovo trenutku? Takav se jos nije rodio..ili je neki fanatik ili je masina,programirana i istrenirana...
  Vojska je otisla i siptari se polako vracaju. Sve ih je vise i vise. Nas sve manje! Sedam u autobus za Pristinu jer je dosao dan ispita. Gledam kroz prozor i place mi se...Ne poznajem ljude..Zadovoljno se smeskaju,rukuju i ljube..Polako ali sigurno nicu crvene zastave..U autobusu svi cute.Oseca se neka jeziva napetost i neizvesnost...neka zebnja,strah. Sta ce sada biti?
  Silazim iz autobusa..O Boze,da sam mogla tako bi zviznula po faci neke persone sto su me podlo gledale i zadovoljno se smeskale,sepureci se i podsmevajuci se mom ocaju! Da,setali su gradom kao da je ceo svet njihov.Licili su mi na zute mrave...gde li im je matica da je smlatim pa da pocrkaju! Oprosti mi Boze,ali to osecanje prezira bilo je jace od mene! I nije me napustilo..ne,samo sam ga potisnula,da bih mogla da zivim,disem...
 Profesor se naravno nije pojavio! Ne krivim ga! Uplasio se covek..Ko ne bi? Ta napetost u vazduhu,taj osecaj da ste ziva meta i da vas,svo vreme dok hodate,drze na nisanu..taj osecaj ne zelim nikome i nikada!
  Tuzna i ocajna vracam se kuci.Opet gledam kroz prozor.Ljudi se uzurbano pakuju.Ostavljaju svoja ognjista.Spasavaju glave...spasavaju decu..Oni stari i nemocni nece..Kazu,ovde su nasa srca i ako umre Kosovo i mi cemomo sa njim! Divim se njihovoj hrabrosti ali ih i razumem. Tesko je to...tu rodjen,tu ziveo,za drugo ne znas, za drugo nemas snage..Kako da krenes iz pocetka kad si dosao do kraja? I svi smo se nekako nadali da ce sve biti dobro. Ziveli smo i ranije u zajednici..valjda cemo moci opet!
 Ali,nismo...Bilo je nemoguce...Do guse u krvi,nepravdi i mrznji niko od nas vise nije bio isti!
 Ali to je neka druga prica...mozda cu je ispricati..ako budem mogla...
 

 Kada covek zivi u uverenju da sve moze sam,da sam najbolje zna i da mu je ispod casti da trazi pomoc...Sta se tada desava? Ako dozivite uspeh,sami sebi cestitate i osetite neverovatno ushicenje i ponos sto ste do uspeha dosli sami ,ali ako Vam nesto zavisi od pomoci drugih,kako i kome je traziti? E to je ljudi moji vecita dilema...
      Ljudi od akcije,pouzdani,pribrani i svesni...Ako im se obratite za pomoc reaguju odmah i sad! Poseduju neverovatnu pokretacku snagu i pokusace da pomere planine samo da priskoce. Ali...samo ce pokusati i ta energije kako je dosla tako ce i nestati kod prve ili mozda druge barikade...Dizu ruke..
      Sentimentalci...saosecaju i poistovecuju se...To je preveliki teret za njih! Pa pobogu,nisu oni u pitanju vec Vi!
      Intelektualci...misaona imenica! Pomoci ce,ali ce prvo da Vas smore savetima...
      Roditelji...odmah ce uslediti pitanja u smislu - kako je to Tebi moglo da se desi...zasto si to dozvolio-la? Eh,tu je stvar jasna - samo ako moras!
       Prijatelji...smoreni sopstvenim zivotom i donekle i sami u istom sosu, ne znaju ni kako sami sebi da pomognu...A hteli su isto da traze od Vas...
       Rodjaci..Ili su daleko,ili se vise ne poznajete ili ih ne zanimate...Ono malo,kojima je stalo mogu Vam biti samo moralna podrska..
       Poznanici na polozaju...treba se oduziti - kako,dzepovi prezni a glava puna..Daj mi pa cu da ti dam...
       Sistem....nesto je trulo u drzavi Danskoj!
    
       E dragi moji,kako god okrenete uvek ce se nametnuti ona stara ...
                            
                                  "Uzdaj se use i u svoje kljuse!"
                                                                      
                                               Pa Vi sad vidite....
     
      

....koliko Ti puta u toku dana posaljem nezni sapat ljubavi,
cisto da znas,da si tu u mom srcu i onda kad vreme ne radi za nas...
...Ti znas da si krivac sto je moje srce zagrlila Duga i miluje ga u spektru boja ostavljajuci predivan trag, terajuci me da uvek iznova i iznova prolazim kroz nju,ne bi li mi ispunila jos samo ovu zelju...a zelja ima...
               O daaa...i u njima si Ti...i ja...i mi...
.....Ti znas...prva si i poslednja misao dok docekujem i ispracam svaki novi dan i znas da te uvek cekam u nasem i samo nasem virtuelnom gradu sakrivena ispod krosnje nasih snova na cijem smo stablu stidljivo urezali nasa imena....uvek i zauvek.
   Kriv si sto mi lice ozari osmeh i onda kad nista smesno nije,
sto srecna i poletna leprsam nad putem kojim hodam dok me najsareniji leptirici uzdizu do neslucenih visina...
...i ja lebdim i disem i opet imam svoja krila...
   I da...moje srce ce Ti uvek biti zahvalno sto si dosao,prosao i za sobom ostavio svetlost i toplinu tako da sad uziva  u harmoniji boja kojih nije ni bilo svesno jer...bilo je mracno....i bilo je hladno...i sve sto je bilo vise nije...sada je lepse... svetlije.

                                   Nadam se....
                               ...verujem...
                            ....osecam....
                         Mili...hvala ti
                               Ti znas...