..Tamo gde Sunce ozivi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivachem krije tajne noci..
...i gde Duga ispunjava zelje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Zivot uvek ima smisao.
Nazdravljam tebi,moj ne ostvareni snu!
Ispijam te lagano iz čaše crnog vina,koja se čini kao prva a trebala bi biti poslednja.
Prvom htedoh da te zaboravim,drugom te oživeh a u trećoj umreh ja.
Obecah sebi,do dna! Trgoh se...pa vec sam tamo,na samom dnu..Možda ću konačno,ispijajući poslednje kapi iz ove čaše,shvatiti svoja poniženja i prestati da te molim da se ostvariš. Nekako nisam više sigurna da to i želim. Dok sam te sanjala sve se činilo lakim,ostvarljivim...
Ali,kao i svaka žena zeljna nečeg magičnog,nestvarnog,nedodirljivog,napravih grešku - pomešah San i Javu....sjedinila sam ih,spojila,oživela.Samo,nekako i nikako nisam načisto gde i kad je počeo San i u kom se trenutku i obliku isprsila Java da me zaustavi i spreči da te sanjam
moj neostvareni snu?
Pokušah da te naslikam - slika se pretvori u noćnu moru,ružan i mučan prizor u kome se graške znoja slivše niz telo zbog očajničke borbe da do daha dođem...
Onda ti u glavi smišljah pesmu - stihovi se roje kao najljuce ose i bodu,bodu da sve boli!
Posvetih ti priču - stigoh čak do kraja prve rečenice i tu stadoh sva ponosna i srecna što sam prazna!
Nema dalje..
Konačno!
Kroz sliku,znoj,pesmu i bol stigla sam do kraja priče... i tu je tačka.
Nemoj se nikada ostvariti moj ne ostvareni snu.
Ne zelim te više...
Živeli!
..Svakog puta kada mi Ona dolazi u posetu ja se unervozim.Nije da je ne volim,daleko od toga - obozavam je,ali me uvek obuzme neka blaga trema i sva se uzvrpoljim i prebrojavam u sebi. Sada je stvar josh komplikovanija i teza jer ja vishe nisam ista. Sve shto mi se izdeshavalo od njene poslednje posete,ostavilo je traga na meni i u meni. Kako cu to sakriti? Kako cu prevariti njeno pronicljivo oko kojim me odmeri od glave do pete vec na prvi pogled i onako,sa poluspushtenim kapcima i pogledom kao kroz rendgen pita ...
- Shta se deshava sa tobom? Znam te,neshto nije u redu! Prichaj!
A ja krijem pogled,kiselo se osmehujem i izbegavam odgovor. Iz petnih zila se trudim da odglumim bezbriznost i vedrinu ali avaj,njoj ne promiche nishta! A i nisam neka glumica...pred njom trema razbije svaki talenat! A trebalo bi d bude obrnuto...
Znam da je ona osoba kojoj bi trebalo da mogu sve da kazem...poverim.Sve moje boli,svu tugu,razocharenja i fijaska...Ali ne,sa njom delim samo uspehe,srecne momente i postignuca. Delom je ona kriva za tu moju ukochenost i suzdrzavanje.
Jednom mi je rekla...
- Zashto me iskljuchujesh iz svog zivota? Zelim sve da znam.
A ja se mislim - ono shto ne znash ne moze da te boli!
Dok sam bila mladja,govorila mi je prekorno...
- Ne znam kako je to tebi moglo da se desi,kako si ovo ili ono smela da dozvolish...i tako svashta neshto josh.
Govorila mi je to dovoljno dugo da sam i sama pochela da se pitam i onda kada nije trebalo,i tamo gde je trebalo ici glavom kroz zid, kajuci se zbog svojih postupaka koji su me bar na tren ispunjavali srecom a koje sam trovala samokritichnoshcu i samoprekorom.
Danas nije potrebno da me Ona pita...pitanje je u meni i truje me svakog puta kada se usudim da sebi dam odushka.
Kako da je ne iskljuchim?
Sada je uzasno bole moje boli i nosi ih kao teret,preuvelicha ih,pati zbog njih.Svaki moj pokushaj da je ubedim da sve i nije tako crno bude propracen uzdasima ali ipak pomirljivoshcu..nazalost ,samo trenutnom. Prvom prilikom ce me podsetiti na moj problem,verovatno bivshi,ali za nju josh uvek bolan.
Nije u zivotu sve med i mleko...nije nishta ni priblizno.Svaki momenat srece se placa i nechija je tuga.Nazalost ima i obrnutih situacija gde neko moj uspeh shvata kao lichni neuspeh - kako to da joj kazem? Kako da joj kazem da mi je ovo najteza godina u zivotu od kada znam za sebe i da jedva chekam da se zavrshi pa da krenem iz pochetka....
Kako da joj kazem da krpim rupe na svom srcu i lechim dushu od zatrovanosti...
Kako da joj kazem da sam smrvljena u svakom pogledu i da skupljam delice razbijenih iluzija i zelja?
Ako joj to kazem, onda cu joj reci i da ce proci,da sam ja jaka... Izdrzala sam mnogo toga..bicu ja dobro.Ali,Ona nece chuti nishta od ovog drugog...nece registrovati...jednostavno ce me bombardovati sa milijon pitanja,trazice pochetak i kraj,trazice odgovore koje ni sama ne znam. I,plakace. A njene suze...bole me najstrashnijim bolom.Peku i chine me josh ochajnijom.I umesto da Ona uteshi mene,na kraju cu ja teshiti nju.
Volim je...neizrecivo...ali se trudim da pobedim neke gene u sebi i malo drugachije prihvatim i izbalansiram zivotne situacije koje nisu nishta drugo vec samo sastavni deo zivota.
Mada i samu sebe uhvatim kako ponekad umem da kazem svom sinu - Kako je to Tebi smalo da se desi?
Bash kao moja mama.
Jbg...krv nije voda.
Ustajem ujutru po malo (zamislite) smorena od spavanja i po malo ushicena novim danom koji je predamnom. Stavljam kafu i pospano razmishljam u koju cu boju obojiti ovaj dan. Chesto to radim - bojim dane..ljude..raspolozenja i osecanja. Kao da mi to pomaze da realnije,pa chak i vedrije sagledam zivotne situacije i okolnosti koje me prate dok zivim ovaj po malo sirov zivot.
Vooda vrije..Buljim u nju trazeci u mehuricima neku neisprichanu prichu koju bi oni da mi isprichaju. Neshto mi fali..Chekaj..kako da obojim dan bez muzike. Brze bolje palim komp,ostavjajuci jadnu dzezvu da poskakuje u ritmu koji joj zadaju sve uzburkaniji mehurici i sva ponesena tim taktom pushtam sebi omiljenu muziku...do daske! Ah,blazenstva...Sada moze i kafica..dochekala svoj red. Noshena miomirisima tek skuvane kafe i predivnim zvucima omiljene mi melodije,konachno sam se umirila i sva zanesena pogledah kroz prozor. Sumorno..mrachno (i ako je jutro)..pomalo tuzno vreme a ja se ipak smeshim.Obojila sam ga..Mogu ja to.Sve sija i odishe svezinom.Zaklela bih se da sam chula cvrkut tek probudjenih ptica.Duga razliva svoje boje po obrisima moje sobe..Sve je tako veselo..neobichno. Razmishljam o obavezama koje me chekaju. Susreti sa raznoraznim ljudima i njihovim sumornim licima... Znam shta cu..Obojicu prvo sebe a onda i njih. Ustadoh odluchno i iz ormana izvukoh sve same chiste i svetle boje..Napolju sve sivo i sumorno a ja - malo narandzaste tu..malo oker ovde..malo lepe zelene tamo i malo predivne zute bash tu...Sva sijam u vedrini..Predivno! Izadjoh - ne mogu vam opisati ljubopitljive i shiroke osmehe ljudi koji su me susretali. Moje boje osvezile su im dan. Chak i onim najsumornijim i potpuno bezlichnim licima..osmeh se razli licem kao najlepshi dar! Ah,kako volim boje..tako su mocne! Otope i najotvrdji led..Nikada necu prestati da ih zivim..da dishem kroz njih..Moje boje...crvena..plava..zuta...
Sve su ostalo nijanse..
Moje boje.
