..da,to sam bila! Ta neverovatna ljubav koja mi se pruzala ucinila je da se osetim snaznom,pozeljnom ali i slepom! Umislila sam da sam naj lepsa,naj bolja,jedinstvena...Ta snaga koju sam osecala izdeformisala me je..ucinila nedodirljivom! A ko je u stvari kriv? Ne Igor - on me je samo... voleo. Da,duboko i nesebicno...
   Drugarice....Nikada kao tada nisam imala "iskrenije" drugarice. Bila sam centar njihovog sveta,savrsenstvo bez mane a on "jedan obican neugledni coveculjak,osoba koja mi nije ni do malog prsta" -Ma,sta ce ti on?-govorile su-nije te dostojan! Pa ti si za njega Mis universuma! I u ostalom, imas nas!
Boze,kako sam samo bila glupa,naivna i umisljena! Zatrovale su me..dozvolila sam im to! Pustila sam ih u svoje srce i unistile su sve..sve ono sveto i lepo,svu moju suptilnost i neznost..unistile su - ljubav...Srce-prazno,samo hladnoca,slepilo i uobrazenost! Da,to je ostalo posle njih i sto je najgore - ubedile su me! Pocela sam da verujem da je zaista tako...da sam visoko iznad njega,da me ne zasluzuje! Bez njega mogu ali bez drugarica..a ne,to nikako!
 Dosao je i taj dan..dan skole i veliki preokret u mom zivotu.Dve vazne stvari-zavrsavam osnovnu i raskidam sa Igorom! Definitivno..odlucila sam! Obucena u horsku uniformu (pevala sam u skolskom horu) koracajuci odlucno i visoko uzdignute glave, krenula sam ka njemu. Interesantno kako sam brzo zaboravila ko sam ustvari ja..ko sam bila,kako sam se osecala u danima nedostizne ljubavi..u onim danima kada me je dusa bolela za njim...I suze koje sam prolila i bol koji sam osecala...sve sam zaboravila! A on? On me je posmatrao dok sam mu prilazila onako namrstena i ozbiljna.Posmatrao me je ocima punim ljubavi i taj pogled,koga tada nisam bila svesna i ta ljubav za koju sam bila slepa,ostali su urezani i ja ih i dan danas pamtim..Dosao je samo da mi pozeli srecu,da me cvrsto zagrli i toplo poljubi. A ja,umesto da to postujem i da mu budem zahvalna do neba i nazad,ja sam izgovorila reci za koje sam mislila da nikada necu"Ostavi me na miru,odlazi,dosadan si mi i gusis me! Mi nismo jedno za drugo i ja ne zelim vise da te vidim! idi i ne vracaj se vise,ne trazi me i ne zovi...ti za mene vise ne postojis!" A sto je najcrnje-u tom trenutku sam to zaista mislila! Najgora istina u svemu sto sam mu rekla, a koje cu tek kasnije postala svesna je ta sto su to ustvari bile reci mojih drugarica koje su izlazile iz mene! Strasno! Sama se sebe gadim! Ta bol u njegovim ocima,taj ocaj koji je izbijao iz njega...neverica,panika,strah,cudjenje...sve to u samo jednom pogledu..njegovom pogledu! Znate onaj osecaj kada vam se cini da vam se srce cepa..kao da je neko uzeo najostrije secivo i podelio vas na pola...i boli vas dusa,telo,srce...Tako se on osecao tada i tako cu se ja osecati kasnije,kada splasne moja umisljenost i konacno shvatim sta sam uradila! A drugarice? E one ce me lepo spustiti na zemlju...ma ne spustiti-.zviznuti,razbiti,baciti o nju,likujuci i smeskajuci se zlobno i zadovoljno! I da li ce biti kasno za sve ili ce ova prica ipak imati srecan kraj a novi pocetak....E pa,cuce se...i po starom dobrom obicaju-pricacu vam...kasnije.Da..konacan ishod..kasnije...