9/4/2008 - Od Ivandana do Petrovdana
Od Ivandana do Petrovdana, pre trideset godina u mom Čumiću osim žetve bile su aktuelne kajsije.
I Deda ih je imao, taman toliko, za jelo, pekmez i sok. Jedna od njih rasla je u samom dvorištu, par metara od kuće a ispod nje česma. Pored česme, stara uska visoka tuja puna dživdžana.
Kajsije ko kajsije, puste trešnje i jagode da se pokažu i izukću, pa raskošne bojom i ukusom, šarmantno pegave one najlepše, nametnu se u punom sjaju sa sve julskim suncem.
Možda grešim ali ako me sećanje dobro služi u to doba nije bivalo više od trideset stepeni u podne, danas je trideset u devet ujutru a o podnevu da ne govorim.
Majka priroda uzvraća udarac.
Obožavao sam miris u vazduhu dvorišta dok se u letnjoj kujni zemljanog poda s' kraja šporeta kuvao pekmez kajsijani. Ona njegova plamena boja, ona aroma što puni nozdrve, onaj ukus što golica nepce. Uh, što je iš'o uz palačinke, onako vruće, na krajevima malo zagorele.
Imao sam pune ruke posla da skrcam sve te košpice, na kamenom pragu starog mlekara, nezgrapnim seljačkim čekićem iskovanim rukom nekog, ko zna kog i ko zna kad, kovača.
Mnoge sam spljoštio dok se nisam izvežbao.
A na sam Petrovdan, posle ručka, prvog mrsnog posle Petrovdanskog posta, počinjale su pripreme za vašar u porti Čumićanske crkve koja je slavila taj dan.
Sećanje me vraća na leno letnje popodne, polivam Dedu dok se podmiva, go do pojasa, Nanu koja pegla u sobi i ujaka Ratka koji pravo iz fabrike dolazi da ribaćom četkom oriba svoje užasno prljave noge.
Imao je taj čudan običaj da leti ide bos, svuda pa čak i na posao. Opominjali su ga, kažnjavali i poslovođe i saobraćajna policija ali on je bio bosonogi čudak.
Do crkve išli smo prečicom kroz jarugu Vrbovac, preko potoka, prelaza, pored vrzina i kroz šumu. U povratku po noći, Vrbovac je bio pun svitaca. Bilo ih je ne desetine u grupi i pravili su čarobni prizor.
Prošle godine sam ih video posle trideset godina, njih par komada, vrzmalo se jedne večeri po mojoj verandi.
| 
