8/4/2008 - Jovandera-Jovandeka-Jovančina
Jova je bio od onih običnih, sasvim običnih ljudi, neobičnih likova što su mogli da igraju kao naturščici u filmovima po scenariju Dušana Kovačevića a režiji Slobodana Šijana.
Ali, Jovu nije imao ko da otkrije, pa je ceo svoj život proživeo, dobar komšija, ponizan pred Bogom i ljudima. Nije se zamerao. Nije upadao u oči. Polupismen, sa dušom u nosu, čekinjaste brade, uskih brkova ispod nosa, ljudska kreatura, žgolja, iskrpljenih i pantalona i košulje, prsluka i opanaka. Ispod izlizanog štofanog kačketa proćelave glave. Nedeljom kao i većina nije radio pa se oblačio u celo odelo, sako i pantalone, plava košulja, nov kačket od istog materijala kao odelo. Ujutru u crkvu, prošeta po selu, popije po rakiju.
Imao je Jova kuću i okućnicu, malo stoke, po koju svinju i ovcu, kravu i tele. Osim što mu je kapija bila naherena, taraba mu beše neobično uredna, vrzina uvek potkresana, travnjak oko kuće pokošen, seno i slama lepo zdenuti. Sve oko njega, osim njega pedantno. Sa večitom cigaretom u ustima, žmirkajući na jedno oko, Jova stalno u pokretu. Celog života je postio jer, od deteta nije voleo meso. Pekmeza i hleba, dajte Jovi i zadovoljan je. Kada popije neku više, Jova je bio zamišljen, kroz duvanski dim u daljinu zagledan, i tek kad-kad bi se ubacio u razgovor. Prosto bi se ljudi iznenadili kad progovori, mislili su da je već otišao. Ta senka od čoveka davala je prilike drugima da ga zovu i Jovandera i Jovandeka i Jovančina i Jovan-ovan. A Jova je bio samo Jova i ništa drugo.
A ja sam uvek voleo Jovu, ne znam zašto, ništa mi posebno nije značio, samo eto, bio mi je zanimljiv, temeljito sam ga posmatrao i njegov lik zapamtio.
Tek posle njegove smrti sam saznao za to i bilo mi žao, naročito i krivo što nisam bio na sahrani jer Jova je jedan od onih kojih se rado sećam, pozdravljam preko Dede i zamišljam među ostalima sa kojima sedim za sofrom na sred avlije okupane julskim suncem.
|
