4/4/2008 - BOŽIDAR
Radisave, Radisave, viče Božidar još od starog bunara, koga su se svi plašili jer nije bio ni nadzidan ni pokriven kako treba, osim sa par trulih dasaka, pa pijan tuda, još kada je klizavo od nakisle zemlje ili leda zimi, prođi ako si hrabar. Mislim, pijan tuda prolazio je ovaj što viče, Radisave, Božidar moj nažalost pokojni ujak, veseljak i usamljenik pod starost. Ali nekada, kada i on je bio mlad a ja dete u ono vreme kada nisu radnje radile kao danas i danju i noću, u to vreme nedeljom ujutru vikao je Boža još od starog bunara, dozivao Dedu da mu se javi. Kao da neće za pedeset koraka da dođe do nas.
-Šta je Božidare, šta vičeš, ajde
-Neću da ulazim, znaš šta mi treba, nestalo !
-Duvan, doseti se Deda.
-Ja, duvan, zaboravio sam da kupim juče a danas, gde da ga uzmem!?
-Znaš gde stoji, idi sam uzmi, doručkujemo, ajde sa nama.
-Neću, jeo sam već, samo duvan da uzmem.
-Svrati na rakiju, sad sam natočio, ladna iz podruma.
-E, to hoću!
-Rakiju nikad ne odbijaš, umeša se Nana, doći će ti glave Božidare, što se ne uzmeš malo u pamet !
-Neka dođe i ja njoj glave dolazim svaki dan, šta ću joj !
Pod stare dane nije bilo tako, Deda, što svijao ih je pod skute ko nejake ptiće, čuvao i savetovao, pomagao im i bodrio, kada umre, Božidar i Ratko propiše se baš. Usamljeni u smislu ne shvaćeni, slagali se ko rođena braća a nisu bili rođena braća ali bili su braća, od stričeva po familiji i po rakiji.
Obilazili se i tugovali za nekim prošlim vremenima, kad bili su mladi i kada je samo Radisav imao u fijoci od šivaće mašine, skrivenu paklicu morave koju je kupovao samo zbog njih, kada im nedeljom nestane a nema gde da se kupi. Lako je danas. Ima gde hoćeš i kad hoćeš.
Ratko je u Čumić dolazio i odlazio , Božidar ga nikada osim kada je bio u vojsci i na robiji nije napuštao. Na robiji? Ma za glupost, poštar bio oho-ho kad još, kada je bio još neoženjen, pa zabrljao, umesto da raznosi poštu po okolnim selima on ljubovisao sa ujnom. Žalio se narod, ne stiže pošta, nađu pobacanu po trnju i Boža u zatvor. Danas, možda bi dobio suspenziju, onda bi ih tužio i još bi ih dobio !
Tog kobnog dana, prečicom, kroz Ratkov vinograd krenuo je kod Ratka, da se vide i popiju, razgovaraju, dogovore u vezi nekog posla, ne nađe Ratka kući i u povratku opet preko vinograda, strefi ga infarkt, samog, bez pomoći. Našli su ga izgrebanog i blatnjavog, borio se sa smrću, prepuzao ceo vinograd.
Na sahrani, plakao sam kao kiša, mnogo mi bilo žao Božidara, setio sam se i Dedine sahrane i svega ostalog.
Razmišljao sam i sagledao njegov život, celog veka se mučio, blatnjav i iscepan išao, neobrijan, od rada prebiven, sa teškom tugom na licu a veselog duha, spreman na šalu, uvek pa i kada mu nije do nje. Nekako, pored svoje kuće i porodice, utočište tražio kod nas u kući, uz Radisava, osećao se osamljeno, mnogi su ga i grdili i kada je zaslužio i kada nije. I tako je i završio, isto kako je i živeo. Celog života, sirotinja teška, borio se sa životom i na kraju sa smrću.
I još su ga sahranili van njegove familije, nego na kraju groblja, gde ima više mesta.
Ma nije mi to to. Odem gore svaki put, na njegov grob, graviran mu lik na mermeru, smeje se i ja razgovaram sa njim naglas, kao da je živ.
-Gde si Božo, nema te, šta radiš tamo ? Družiš se sa Radisavom a? Jake ste mi mustre obojica !
A on se i dalje samo smeje i nedostaje.
|
