31/3/2008 - ZEVAK
Koja je to sila, što me vraća u prošlost. Nisu to samo sećanja. Ima tu još koječega, namesti se, taman nešto zaboraviš skroz na skroz kad pojavi se, otkuda, ko s'neba da je palo.
Evo recimo, zevak. Cvet zevak. Niko, letos ga vidim posle ko zna koliko godina ponovo, nije nicao, taj isti starinski, žuti, beli i plavo-ljubičast.I to baš na onom istom mestu kao nekada.
Pitao sam, otkud sad ovaj zevak ovde, jer to posebno sejano baš tu a odgovaraju mi, ma jok, sam niko.
-A što nije nicao tolike godine, baš tu.
-Eto, ko zna, došlo mu.
-Pa kakav je to odgovor, došlo mu?
Došlo mu da nikne baš uz taj zid, okrenut jugu, sa kamenim parapet zidom temeljom od kamenih ploča, sivo žutih, što ređao ih je moj pradeda Ljubomir, baš uz taj zid, okrečen u belo, baš uz taj zid na kome je onaj prozor kroz čije okno je dolazila svetlost da Deda na njoj proceni bistrinu ružice.
Nicao je zevak baš tu, stišnjen između stazice, što vodi ka deda Banetovoj kući, i temelja, rastao iz godine u godinu, sve gušći i sve veći. Zabavljao sam se zevajući sa njegovim cvetovima a oni iz godine u godinu sve krupniji i sve raznovrsniji, prošarali se. Proučavao sam šare i prelaze boja iz jednu u drugu i budno pratio zujanje pčele dok ga oprašuje. I onda jednog leta primetim, nema više zevka.
-Šta je sa zevkom, pitam.
-Nije niko, kažu.
I tako godinama i ja zaboravim na zevak, kad letos vidim opet niko.
Kada se setim zevka od pre trideset leta, čega se sve još setim, ihaj.
Bolje da ne pričam, biće lakše i meni i vama.
|
