23/5/2008 - Ko će da vozi ?

Gledaj me u oči kad ti pričam, znaju da kažu pijani a mene je jedan takav proganjao dok sam šoferirao, on trtlja baljezgarije i ponavlja

-Jel čuješ ti mene

-Čujem te

-Lepo te pitam jel me čuješ šta ti pričam!!?

-Čujem bre, šta si navalio!

-Pa jel razumeš ti mene šte ja tebi govorim?

-Razumem, razumem!

-'El me pratiš?

-Pratim te!

-Pa gledaj me u oči kad ti pričam, razumeš ti mene!!!

-Pa ne mogu da te gledam u oči, vozim!!!

-Nemaš ti pojima sa vožnjom, stani ovde, ja ću da vozim!!!

10/5/2008 - БОРАЧ

Борач село у Шумадији.

На тридесетак километра од Крагујевца у џепу између путева Крагујевац-Горњи Милановац и Крагујевац- Краљево лежи село Борач подно планине Рудник према Гружанској страни.

Посетили смо га у кратком излету пре недељу дана, ето, так да се прошетамо и мрднемо од куће. Пролеће озеленело Шумадију, а мени срце пуно, мислим у себи док лагано возим преко брежуљака, јој Шумадијо Мајко Српска лепа си ми као увек.А у Борачу, црква посвећена Св Архангелу Михаилу датира из 1359. подигнута подно Борачког крша, необичних црвених гранитних стена.

Нисмо видели све а и да јесмо, чим уграбимо нову прилику одосмо у Борач поново.

10/5/2008 - KALE

Moj drugar Kale, jedno vreme dok smo bili komšije, stalno svraćao kod mene. Na kafu. Posle pojede onaj soc, pa onim kafenim zubima mi se iskezi i kaže :

-Ej, jel mi ostao soc, a?

-Ma nije kažem ja i zapalimo novu cigaru.

-Dobra ti ova nova pepeljara.

-Sviđa ti se, a?

-Super je, sviđa.

-Poklanjam ti je

I često je tako nosio pepeljare kući. Jednog dana ista priča, a on meni mrtav ladan:

-Jebale te te tvoje pepeljare, puna mi ih kuća , pa kad god zapalim cigaru ja pomislim na tebe.

P.S. Kale prijatelju, obožavam te.

15/4/2008 - Bakrač rakije

Ispod Medunka na drvljaniku o Spasovdanu, uvek četrdeset dana po Uskrsu, pričao sam vam već, pekli smo na ražnju uglavnom jagnjence, retko kad prasence, baš kada nas jagnjad nije htela.

Mezetili smo i pijuckali, Deda i ja i pričom kratili tri sata sedenja na tronoškama, uz vatru od koje nam je bilo vrućina a i dim nam je oči suzio. Ali, nije to tako strašno, ima to svoje draži. Bilo je tu i dobrog mirisa i raspoloženja i društva.

Teča Momčilo, kovač iz Gornje Trnave koji se "udao" kod tetke Adamke u kuću, zadnjih godina je pekao sa nama.

Zapravo, bio je svakodnevno sa Dedom posle Nanine smrti. I to sam vam već pričao, kada je Nana bila na samrti, tetku je užasno grizla savest zbog svađe pa došla da se izmire. A i takav je običaj. E, od onda je teča kao nekada svakodnevno dolazio kod "Matorog" kako je on zvao Dedu i to me strašno podsećalo na onaj predhodni deo njihovog druženja kada sam imao manje od dvanaest godina, tj. na period pre svetlo-plave Škode 100S i naduvenog teleta.

A iz tog razdoblja najupečatljivija slika mi je mlada tetka Adamka-Aka, kako su je svi zvali, u leto kada su sva deca na raspustu, pa se okupimo u Dedinom sobčetu uveče, dok se u letnjoj kujni vari mleko u šerpama od pet litra, sa njom nešto ćućorimo. Mene šalju da obiđem mleko da ne pokipi. A onaj kajmak se žuti...

Da se vratim ja na započetu priču.

Okrećemo mi kad eto na veliku kapiju stiže Wartburg, GM tablice.

-Ete ga, nasmeja se Deda, stiže.

-Pripazi na ražanj, moram da obavim posla sa ovim trgovcom, reče mi Deda pa usta i pođe čoveku u susret.

Ovaj čovek fini neki, vidi se odma, kako se zdravi, sa svima, kako ruku stegne, kako uvažava Dedu. A i pričao mi Deda da je pošten, plaća dobro i odma.

Pošto je Deda štavio kožu, svi iz sela su donosili kože kod Dede. Nekada lično, nekada pošalju čeljade iz kuće. Deda izmeri onu sirovu kožicu, izračuna koliko košta i plati.

Već pod starost nije mogao da postigne tolike kože da uštavi a i da je postizao kome da toliko koža proda. Prošla ta vremena, već su devedesete, kožuhe, šubare i bunde neki novi, mladi Šumadinci zamenili sa savremenom garderobom.

Deda prosleđivao te kože, trgovcima, mlađim i snalažljivijim, kako je govorio Deda.

Jedan od njih bio je i ovaj Rudničanin.

Ostanemo teča i ja sami da vrtimo ražnjeve i on započe neke meni čudne priče. Ne, nisu bile one muške, masne, već narodne, bajkovite, legende pomešane sa njegovim viđenjem istine. On je sve to izmešao u svojoj glavi, kako se njemu dopadalo.

I bolje je bilo ne protivurečiti mu jer, malo je bio prek a kovač. Jeste bio mršav ko grana ali suva žila na njemu. Kovačka ruka je kovačka ruka.

Pričao mi priču, kako su ljudi nekada bili drugačiji, veći, jači.

-Rađala se deca po osam oke imala, razumeš ti mene, jes, osam oke, eej.

-Koliko bre?

-Osam, najmanje, pa do dvanaest!

-Jok dvesta!

-Slušaj ti mali, nemo' ti sa monom da se zajebavaš, ja ti pričam kako je bilo, a ti slušaj ako oćeš nešto da naučiš, ako ne veruješ, tvoj problem.

-Dobro, dobro i šta je dalje bilo.

-Ništa, kažem ti, narod bio nekada veći.

-A kolika je bila majka tom detetu od osam oka?

-Kolika? E moj ti, onda su žene imale sisu ko kofu.

-Ma šta kažeš, ko kofu a?

-Nego šta!

Znaš, bila nekad dva brata, ljudeskare, pričao mi jedan starac kada sam bio dete.

Ta braća su išla tamo vamo, od Topole preko Rudnika, pa okolo na Gružu izbijala, vrćali se vamo kod nas i tako u krug.

-Što su se šetali, nisu imali pametnija posla?

-Ma nisu se oni šetali nego su bili bezemljaši i išli nadničili svud redom. Kažem ti da su ih svuda viđali a da su jednom kod tog starca što mi pričao za njih svratili kada je i on bio dete.

-Kaže, njegov deda peko rakiju a on mu pomagao. I eto braće od nekud se pojaviše.

-Pomaže Bog domaćine, srećan rad, srećno pečenje , govori stariji brat.

-Bog ti pomogo, ajde svrnte. Se'te!

-Živ bio, neka, ne možemo, žuri nam se, nego smo ožedneli, ako bi imalo malo vode za mog bracu i mene.

-Taman posla, vodu da pijete a ja rakiju pečem. Našta bi to ličilo. Bruka! Ajte, potegnite koliko vam duša ište.

-Hvala ti domaćine!

Onda su se nudila braća između sebe, koji će prvi.Jedan priča, mlađi si, umorniji si, žedniji si a drugi, stariji se poštuje ima prednost.

Rakiju domaćin skupljao u bakraču, dal mu bilo zgodno ili nije imao drugo tek kaže, taman izvršan bio i spremao se da ga prespe u bure kada se stariji brat prihvati ponuđene rakije. Prekrsti se tri puta, blagosilja domaćina i čeljad pa nagnu bakrač. Kažu da je pio do pola a od pola popio mlađi.

-Lepa bajka, primetim ja.

-Kakva bajka, istina moj crnjanko, to ti pričam, narod nekada bio drugačiji, snažniji.

-Pa da, trebalo je rvati se sa sisatim ženama a ko će trezan. Zamisli da te mlatne sa kofom sise. Život da ti se omrzne.

-Ti bre kaki si, ništa mi ne veruješ!

-Kako da verujem, da je na iskap neko popio pet litra rakije? Verovatno bi umro posle deset minuta.

-Ali tada se pekla meka rakija, ko voda bre. A oni mladi ljudi, ožedneli.

Dobro je da se Deda vrati pa se razgovor okrete na druge teme. Inače, ko zna šta bih ja onda još čuo.

9/4/2008 - КРЕДЕНАЦ

У оно време, када сам откривао овај свет и његове чаролије, једна од битнијих беше креденац.

Упознао сам разне, од градских господских, пресвучених високо полираним ораховим фурниром, угланцаних шерлахом, украшених стаклом пескареним у најлепшим могућим геометријским или стилизованим цветним шарама-вињетицама, што ниси смео ни да их погледаш а камоли да их пипнеш или недајбоже завириш у њих, преко уљаним лаком премазиваних више пута обично кремкасто а почесто и резедо боје до најобичнијих излизаних патином времена и употребе, вештом руком сеоског мајстора дрводеље-столара направљених, што чучали су у углу кујне, бакине креденце.

Е, ти креденци су били најбољи креденци  у мом животу.

Украшени или хекланим са цветним мотивима или папирним црвено-белим карираним, лучно-таласастим драперима. Укуцани ексерићима, пажљиво, истим оним од кад и постоји креденац.

Моја Нана је била господарица једног таквог. Био је узан али висок и дубок.

На средини, замишљао сам је као да је утроба креденца, две огромне фиоке, за данашње прилике танких ражаних хлебова и уопште времена када се свакодневно купује свеж хлеб, нефункционалне али онда, у њих је могло да стане много хлебова и то не малих већ великих  округлих хлебова, за недељу дана. Нана је те хлебове звала  колачи.

Увијени у велике ланене крпе, ко зна када ткане, очуване јер само су имале ту сврху, да увију хлеб и очувају га од сушења.

Знало је у тим истим  дебелим фиокама ( тако сам их прозвао када сам био до њих тек носом и једва гвирио у њихову утробу) да се нађе и разних пита, гибаница, обично претеклих од ручка или вечере.

Најомиљенија ми је била увијача  надевена пекмезом од шљиве.

Поподне за ужину сам је таманио, нисам је жалио. А она одмекла, топи се у устима. А уста траже још.

Изнад дебелих фиока била је даска која се извлачила. Лево и десно, ормарићи са вратима, у којима је обично било посуђе. Скромно, распарно али наше.

Горњи део креденца је имао онај отворени део који је требао да се затвара и украси стаклом али стакло је тада било луксуз. Лево и десно, мале фиоке, за кашике, виљушке, ножеве, бибер, лорбер, цимет, шибице.

Било је ту о осталих дрангулија по којима сам често преметао, претраживао, као да сам се надао да ћу ту наћи богзнашта.  А оно ништа посебно, по који пампур, заломљен перорез, поломљен солир, стари папирићи, са рецептима, делови писма, похабане разгледнице, умршен конац, чен белог лука, алева паприка...

И на креденцу, тегле са слатким од шљиве, кајсије, трешње, вишње, пекмезом, по којом дуњом, јабуком, зависи од годишњег доба.

Ето, креденац, цео један свет за себе, интендант кујне, без њега џаба и сто и столице и шпорет.

9/4/2008 - Od Ivandana do Petrovdana

Od Ivandana do Petrovdana, pre trideset godina u mom Čumiću osim žetve bile su aktuelne kajsije.

I Deda ih je imao, taman toliko, za jelo, pekmez i sok. Jedna od njih rasla je u samom dvorištu, par metara od kuće a ispod nje česma. Pored česme, stara uska visoka tuja puna dživdžana.

Kajsije ko kajsije, puste trešnje i jagode da se pokažu i izukću, pa raskošne bojom i ukusom, šarmantno pegave one najlepše, nametnu se u punom sjaju sa sve julskim suncem.

Možda grešim ali ako me sećanje dobro služi u to doba nije bivalo više od trideset stepeni u podne, danas je trideset u devet ujutru a o podnevu da ne govorim.

Majka priroda uzvraća udarac.

Obožavao sam miris u vazduhu dvorišta dok se u letnjoj kujni zemljanog poda s' kraja šporeta kuvao pekmez kajsijani. Ona njegova plamena boja, ona aroma što puni nozdrve, onaj ukus što golica nepce. Uh, što je iš'o uz palačinke, onako vruće, na krajevima malo zagorele.

Imao sam pune ruke posla da skrcam sve te košpice, na kamenom pragu starog mlekara, nezgrapnim seljačkim čekićem iskovanim rukom nekog, ko zna kog i ko zna kad, kovača.

Mnoge sam spljoštio dok se nisam izvežbao.

A na sam Petrovdan, posle ručka, prvog mrsnog posle Petrovdanskog posta, počinjale su pripreme za vašar u porti Čumićanske crkve koja je slavila taj dan.

Sećanje me vraća na leno letnje popodne, polivam Dedu dok se podmiva, go do pojasa, Nanu koja pegla u sobi i ujaka Ratka koji pravo iz fabrike dolazi da ribaćom četkom oriba svoje užasno prljave noge.

Imao je taj čudan običaj da leti ide bos, svuda pa čak i na posao. Opominjali su ga, kažnjavali i poslovođe i saobraćajna policija ali on je bio bosonogi čudak.

Do crkve išli smo prečicom kroz jarugu Vrbovac, preko potoka, prelaza, pored vrzina i kroz šumu. U povratku po noći, Vrbovac je bio pun svitaca. Bilo ih je ne desetine u grupi i pravili su čarobni prizor.

Prošle godine sam ih video posle trideset godina, njih par komada, vrzmalo se jedne večeri po mojoj verandi.

8/4/2008 - МЕСЕЧИНА

Како је лепо бити дете. Најлепше. Од свег доба у свом животу најлепше ми је било када сам био дете.

Када би ме неко питао шта бих желео да будем у животу, без много размишљања одговорио бих, дете.

И никада ми не би било досадно!

Ја никада нисам желео да одрастем и будем велики.

Једно од најлепших сећања из детињства је када сам са Дедом ходао по месечини.

Било је лето, он и ја смо били негде, код неких људи, неким Дединим послом, задржали се, окаснили у повратку и ухватила нас је ноћ.

Прилично смо и удаљени били од куће, на неких, сигурно бар сат времена озбиљног ходања.

Деда да би смо што пре стигли кући, највише због мене журећи, да се не плашим, да имам снаге да стигнем до куће, да вечерам на време, а и да се Нана не брине превише, окрете пут на пречице, па ишли смо мени потпуно непознатим путем који и није био пут већ стазице, преко кукуруза, винограда, шљивара, уз пшенице и детелине, преко прелаза, кроз туђа дворишта.

У шљиварима шљиве дремају, сребрнасто се пресијавају модрикасте, а види се све као да је дан.

-Изгрејао Месец па нам светли пут, види како је лепо каже Деда и погледа према Месецу.

Ја ћутим и уживам у његовој чаролији на ведром небу.

Већ је свеже, али мирно вече, нема поветарца. Ваздух чист и миран, миришљав од лета.

Ходам у корак са Дединим а његов корак је и дугачак и брз.

Осећам се као да и немам тежину, као да ме ноге саме носе, нека ме срећа обузела, нека милина ми свуд по мени. На лице ми се залепио осмех и мислим, како је леп овај свет.

А Месец, изгрејао и светли нам пут.

8/4/2008 - Jovandera-Jovandeka-Jovančina

Jova je bio od onih običnih, sasvim običnih ljudi, neobičnih likova što su mogli da igraju kao naturščici u filmovima po scenariju Dušana Kovačevića a režiji Slobodana Šijana.

Ali, Jovu nije imao ko da otkrije, pa je ceo svoj život proživeo, dobar komšija, ponizan pred Bogom i ljudima. Nije se zamerao. Nije upadao u oči. Polupismen, sa dušom u nosu, čekinjaste brade, uskih brkova ispod nosa, ljudska kreatura, žgolja, iskrpljenih i pantalona i košulje, prsluka i opanaka. Ispod izlizanog štofanog kačketa proćelave glave. Nedeljom kao i većina nije radio pa se oblačio u celo odelo, sako i pantalone, plava košulja, nov kačket od istog materijala kao odelo. Ujutru u crkvu, prošeta po selu, popije po rakiju.

Imao je Jova kuću i okućnicu, malo stoke, po koju svinju i ovcu, kravu i tele. Osim što mu je kapija bila naherena, taraba mu beše neobično uredna, vrzina uvek potkresana, travnjak oko kuće pokošen, seno i slama lepo zdenuti. Sve oko njega, osim njega pedantno. Sa večitom cigaretom u ustima, žmirkajući na jedno oko, Jova stalno u pokretu. Celog života je postio jer, od deteta nije voleo meso. Pekmeza i hleba, dajte Jovi i zadovoljan je. Kada popije neku više, Jova  je bio zamišljen, kroz duvanski dim u daljinu zagledan, i tek kad-kad bi se ubacio u razgovor. Prosto bi se ljudi iznenadili kad progovori, mislili su da je već otišao. Ta senka od čoveka davala je prilike drugima da ga zovu  i Jovandera i Jovandeka i Jovančina i Jovan-ovan. A  Jova je bio samo Jova i ništa drugo.

A ja sam uvek voleo Jovu, ne znam zašto, ništa mi posebno nije značio, samo eto, bio mi je zanimljiv, temeljito sam ga posmatrao i njegov lik zapamtio.

Tek posle njegove smrti sam saznao za to i bilo mi žao, naročito i krivo što nisam bio na sahrani jer Jova je jedan od onih kojih se rado sećam, pozdravljam preko Dede i zamišljam među ostalima sa kojima sedim za sofrom na sred avlije okupane julskim suncem.

6/4/2008 - JOVA

U Čumiću, kod Dede u komšiluku je živeo Jova Matić.Kuća mu je bila na samoj raskrsnici, sa desne strane pre skretanja u put za Vrbovac.

Kada bi ste prošli tuda, videli bi običnu seosku kuću, ništa posebno. I dvorište isto, kapija mala, naherena, taraba do puta, na nju negde negde natučen polomljeni krčag ili istrulello emajlirano lonče, polomljena flaša.

Kažu, to se stavlja protiv uroka, da urokljive oči prvo pogledaju ono što privlači pažnju, da urok onaj prvi najjači ode u nešto staro, nebitno a drugi već manje opasan na kuću.

Jova nije imao dece a ženio se više puta. Nisu ga ni žene nešto htele, nije mu polazilo za rukom da se oženi sa ženom iz sela ili bar okolnih, stalno je išao u daleke krajeve, u druge nahije da sebi ženu nađe. Kada se ide u prosce, mora neko ozbiljan, pametan, dobar, naočit da pođe. Koga je drugog mogao Jova da vodi nego mog Dedu.

Zadnja žena sa kojom je najduže bio a do kraja života, beše Nata Bugarka. Po nadimku Bugarka, inače Crnotravka. Kada su je doveli u Šumadijsku pitominu dugo se razlikovala od ostalih po nastupu, govoru, bila je prilično gruba i bučna. Jaka krupna žena naspram Jove od 48 kila. Pomalo divlja, hvalila se kako je na Vlasini golim rukama zadavila mladog vuka ali niko joj nije verovao a nije mogla ni da dokaže pošto su kod nas vukovi istrebljeni.

Iako je Deda Jovi mogao otac da bude, nije ga Jova zvao kao drugi čika Rale već obično, Radisave. Jova, maleni čovek, niskog rasta, dečačke građe, rekoh 48 kila. Jesam bio dete ali se sećam, na Kremenjači uz prodavnicu, gde je nekada bila drumska mehana, pa kafana u koju je i Deda svraćao a čak sam i ja jednom sa Dedom i njegovim bratom deda Banetom popio jednu kabezu pre nego su je pretvorili u prodavnicu, postavili otkupnu stanicu voća pa i stočnu vagu na kojoj se seljani merili, kad su već tu. Jova 48 kila. Deda 96. Ja 25. Ujka Boža 65.

-Ti bre Jovane lakši od džaka cementa, primeti Boža, što se bre malo ne ugojiš, ko štiglic si.

-Božidare, nemo da me zajebavaš, znaš da ne mogu da še ugojim. Jedem al ne vredi.

-Mnogo pušiš nadovezuje se Deda, batali cigare i ugojićeš se.

-Koga, duvan da batalim, ne dolazi u obzir, ja bez njega ne mogu. A i neću.

Jova je šušketao i plus psovao Sunce, često je govorio, bem ti Šunce.Ili, Šunce ti poljubim.

4/4/2008 - BOŽIDAR

Radisave, Radisave, viče Božidar još od starog bunara, koga su se svi plašili jer nije bio ni  nadzidan ni pokriven kako treba, osim sa par trulih dasaka, pa pijan tuda, još kada je klizavo od  nakisle zemlje ili  leda zimi, prođi ako si hrabar. Mislim, pijan tuda prolazio je ovaj što viče, Radisave, Božidar moj nažalost pokojni ujak, veseljak i usamljenik pod starost. Ali nekada, kada i on je bio mlad a ja dete u ono vreme kada nisu radnje radile kao danas i danju i noću, u to vreme nedeljom ujutru vikao je Boža još od starog bunara, dozivao Dedu da mu se javi. Kao da neće za pedeset koraka da dođe do nas.

-Šta je Božidare, šta vičeš, ajde

-Neću da ulazim, znaš šta mi treba, nestalo !

-Duvan, doseti se Deda.

-Ja, duvan, zaboravio sam da kupim juče a danas, gde da ga  uzmem!?

-Znaš gde stoji, idi sam uzmi, doručkujemo, ajde sa nama.

-Neću, jeo sam već, samo duvan da uzmem.

-Svrati na rakiju, sad sam natočio, ladna iz podruma.

-E, to hoću!

-Rakiju nikad ne odbijaš, umeša se Nana, doći će ti glave Božidare, što se ne uzmeš malo u pamet !

-Neka dođe i ja njoj glave dolazim svaki dan, šta ću joj !

Pod stare dane nije bilo tako, Deda, što svijao ih je pod skute ko nejake ptiće, čuvao i savetovao, pomagao im i bodrio, kada umre, Božidar i Ratko propiše se baš. Usamljeni u smislu ne shvaćeni, slagali se ko rođena braća a nisu bili rođena braća ali bili su braća, od stričeva po familiji i po rakiji.

Obilazili se i tugovali za nekim prošlim vremenima, kad bili su mladi i kada je samo Radisav imao u fijoci od šivaće mašine, skrivenu paklicu  morave  koju je kupovao samo zbog njih, kada im nedeljom nestane a nema gde da se kupi. Lako je danas. Ima gde hoćeš i kad hoćeš.

Ratko je u Čumić dolazio i odlazio , Božidar ga nikada osim kada je bio u vojsci i na robiji nije napuštao. Na robiji? Ma za glupost, poštar bio oho-ho kad još, kada je bio još neoženjen, pa zabrljao, umesto da raznosi poštu po okolnim selima on ljubovisao sa  ujnom. Žalio se narod, ne stiže pošta, nađu pobacanu po trnju i Boža u zatvor. Danas, možda bi dobio suspenziju, onda bi ih tužio i još bi ih dobio !

 Tog kobnog dana, prečicom,  kroz Ratkov vinograd krenuo je kod Ratka, da se vide i popiju, razgovaraju, dogovore u vezi nekog posla, ne nađe Ratka kući i u povratku opet preko vinograda, strefi ga infarkt, samog, bez pomoći. Našli su ga izgrebanog i blatnjavog, borio se sa smrću, prepuzao ceo vinograd.

Na sahrani, plakao sam kao kiša, mnogo mi bilo žao Božidara, setio sam se i Dedine sahrane i svega ostalog.

Razmišljao sam i sagledao njegov život, celog veka se mučio, blatnjav i iscepan išao, neobrijan, od rada prebiven, sa teškom tugom na licu a veselog duha, spreman na šalu, uvek pa i kada mu nije do nje. Nekako, pored svoje kuće i porodice, utočište tražio kod nas u kući, uz Radisava, osećao se osamljeno, mnogi su ga i grdili i kada je zaslužio i kada nije. I tako je i završio, isto kako je i živeo. Celog života, sirotinja teška, borio se sa životom i na kraju sa smrću.

I još su ga sahranili van njegove familije, nego na kraju groblja, gde ima više mesta.

Ma nije mi to to. Odem gore svaki put, na njegov grob, graviran mu lik na mermeru, smeje se i ja razgovaram sa njim naglas, kao da je živ.

-Gde si Božo, nema te, šta radiš tamo ? Družiš se sa Radisavom a? Jake ste mi mustre obojica !

A on se i dalje samo smeje  i nedostaje.

2/4/2008 - 7 od 39

Kako smo pojeli sopstvenu sreću. Vrlo jednostavno, moja tašta je ostavila Neli trideset dinara da uplati LoTo. Celoga dana svi su zaboravljali da uplate, odlagali, obilazili i na kraju mene našli malopre da ja idem to da uradim.

Ja da idem da uplatim! Ja, protivnik igara na sreću. Ja zakleti protivnik igara na sreću!

Ljudi, pa ja kada bih uplatio pet milijardi kombinacija i na to potrošio milione eura, ne bih dobio ni četvorku a kamoli sedmicu. I ja sad treba da idem da uplatim LoTo listić.

Išao sam da im učinim. Na vratima shvatim, ja ne znam kako se to radi. I koje brojeve da popunim? Nikola mi je zabeležio njegove srećne brojeve a Nela  mi tutkala trideset dinara.

-Imam pare, šta si zapela sa trideset dinara.

-Pa dala mi mama.

-Imam pare!!

-Znam ali dala mi.

-Pa moram li baš tih trideset dinara da uzmem i sa njima uplatim?

-Ne moraš a i baš tih trideset sam potrošila, kupila sam hleb, sitne pare, zgodne za hleb.

-Pojeli smo pare za LotoJ ???

-Pojeli JJJ

-Dobro onda odoh ja !

Ispred  LoTo trafike gužva a vrućina i to od zalazećeg sunca. Svi drže listiće, popunjene unapred, spremni sa novcem u rukama, ko zapete puške. Niko ni sa kim ne razgovara, neće da se pogledaju. Kako kaže Hogar, ti sunac, nemam olovku. Nemam listić. Do zatvaranja petnaest minuta, tenzija raste, LoTo službenica se nervozno žali da terminal počinje da pada i zakazuje.

-Uvek tako pred zatvaranje !

-Pa kako sad, žali se jedan očigledno penzioner, šta da radimo. Mene ne zanima, ja hoću da uplatim i tačka.

-Evo ga radi, dajte ljudi, brže malo.

Hoće jedan preko reda, kaže žuri na autobus. Nema šanse da ga puste, još ga pozna mladić iz reda i i doviknu

.-Matori, znam te, tu si iz komšiluka , koga si ti naš'o sa autobusom. Stani pozadi.

Vidim, skoro svi kupuju još neke srećkice, šarene sa sličicama automobila, mopeda, ne jednoj neki nemeštaj a na jednoj ogromno uočljivo 50 000 EURA. Tek onda primetim reklame na zidovila trafike.

Počinjem da razmišljam da ja kupim tu jednu 50 000EURA, šta bi mi falilo malo da se dopunim i povratim, nešto sam se istroškario u zadnjih petnaest godina.

Bože anagama, šta tebi pada na pamet, padaš pod uticaj. Ali oni kupuju sa takvim apetitom, predomišljaju se umesto dve, dajte tri, jedan čovek uze deset. Hoću neću, utom stigoh na red.

-Dajte listić, obrati mi se kroz šalterče.

-Nemam, potpuno zbunjen i odjednom zatečen, umesto da se raspitam kako da dođem do listića i olovke, pozajmim ili slično ja sam se zamajavao posmatrajući onaj narod, njihove postupke, njihove oči kako cakle kada kupuju one šarene listiće iza kojih se krije ostvarenje njihovih snova.

-Nemam, odgovorim a sramota me, osećam se glupo.

-Izvolite, pruži mi prazan, požurite sa popunjavanjem, samo što nismo zatvorili ! Dajte dalje!

-Pobogu  mladiću, dobacije mi penzioner, kako do sada nisi popunio, stojiš tu u redu ko mamlaz, šta si mislio da će sam da se popuni, šta si čekao do sada.

-GLEDAJ SVOJA POSLA, zarežim i kao najveći tupson svatam da nemem olovku.

-Ima li ko možda olovku?

Doda mi mladić,komšija od prekorednog  i požuruje me.

-Ajde popunjavaj, zakasnićeš.

Pojima nemam gde mi je onaj papirić sa naručenim brojevima.Imam na pantalonama šest džepova. Treba to sve pretresti. Nema ga. Probi me znoj od muke. Novčanik, tamo sam ga stavio. Uvek sve bitne papiriće stavim tamo. Drhtavom rukom precrtavam  Nikolinu dobitnu kombinaciju i krišom gledam gledaju li me.

Konačno uplaćujem. Kraj LoTo more.

Preko puta ulice u hladu lepa trafika, ima Drinu bez filtera, taman sam popušio zadnjih pet čekajući u redu za LoTo, još kupim i Frikomovog Sneška, srećan idem ka kući i mislim se u sebi : Ovo si se sad prevario da uplaćuješ LoTo i nikada više. A vi kockari iskusni LoTo ovisnici, vas ću sve u post.

p.s. Na drvcetu Sneška imao sam sa jedne strane BMW a sa druge 5 000 eura. Malo mi je falilo da dobijem. I molim vas, jesam li zaslužio jedan honorarčić od LoTo i Frikoma.

1/4/2008 - Šećer beli

Od kad sebe nema više ni onog plasta sena a ni plasta slame. Pa ni plasta šaše. A od pamtiveka bili su zdenuti, čim se uđe na veliku kapiju, s' desne strane, uz vrzinu iznad strmine nad putem što vodi u Vrbovac.

Dobri su bili plastovi za žmurke, pa i ostale igre. Desetak koraka dalje u avliju, sa iste strane beše i štala, za dve krave, blatnjara pokrivena slamom.

Voleo sam da uđem unutra, da gledam krave dok preživaju. Bile su mirne, samo bi okrenule glavu ka meni, tek da vide ko je došao da ih obiđe i mahnule bi repom.

E, tu, na tom mestu, između sena i slame, pamtim jednu jedinu sliku moje prababe Leposave. Sasvim sam malen, tri-četiri godine imam a baba sva u crnini, kao kakva kaluđerica-svetica, opasana crnom keceljom, iz džepa džempera, vadi belu maramicu, u njoj nešto umotano. Odmotava polako, kao da ima svo vreme ovog sveta, drhte joj ruke ali sigurno pruža ka meni na maramici kocke šećera.

-Evo baba da ti da šećera, uzmi ne boj se.

Posmatram je pognutu ka meni, već se opet slobodnom rukom dohvatila štapa i njime poduprela, nećkam se i bi i ne bi, gradsko dete naviknuto na bonbone i čokolade, torte i kolače, ne bi običnog šećera a opet, shvatam da je kada je od nje, šećer od srca, obična poslastica koju treba uzeti. Ćapim ga i pobegnem. U trku se nekoliko puta usporim i okrenem ka njoj i tako osta slika, te babe, majke, žene koja je rodila mog Dedu Radisava i pričala mojoj majci kako je Radisav još od deteta bio ješan, toliko da je kada ga pošalje sa kuvanom koprivom i jarmom da nahrani ćuriće, pola pojede dok stigne do njih.

A slika je veličanstvena, starica u crnom uokvirena žutilom slame i bledim zelenilom sena, u ruci drži belu maramicu a u njoj šećer beli.

31/3/2008 - ZEVAK

Koja je to sila, što me vraća  u prošlost. Nisu to samo sećanja. Ima tu još koječega, namesti se, taman nešto zaboraviš skroz na skroz kad pojavi se, otkuda, ko s'neba da je palo.

Evo recimo, zevak. Cvet zevak. Niko, letos ga vidim posle ko zna koliko godina ponovo, nije nicao, taj isti starinski, žuti, beli i plavo-ljubičast.I to baš na onom istom mestu kao nekada.

Pitao sam, otkud sad ovaj zevak ovde, jer to posebno sejano baš tu a odgovaraju mi, ma jok, sam niko.

-A što nije nicao tolike godine, baš tu.

-Eto, ko zna, došlo mu.

-Pa kakav je to odgovor, došlo mu?

Došlo mu da nikne baš uz taj zid, okrenut jugu, sa kamenim parapet zidom temeljom od kamenih ploča, sivo žutih, što ređao ih je moj pradeda Ljubomir, baš uz taj zid, okrečen u belo, baš uz taj zid na kome je onaj prozor kroz čije okno je dolazila svetlost da Deda na njoj proceni bistrinu ružice.

Nicao je zevak baš tu, stišnjen između stazice, što vodi ka deda Banetovoj kući, i temelja, rastao iz godine u godinu, sve gušći i sve veći. Zabavljao sam se zevajući sa njegovim cvetovima a oni iz godine u godinu sve krupniji i sve raznovrsniji, prošarali se. Proučavao sam šare i prelaze boja iz jednu u drugu i budno pratio zujanje pčele dok ga oprašuje. I onda jednog leta primetim, nema više zevka.

-Šta je sa zevkom, pitam.

-Nije niko, kažu.

I tako godinama i ja zaboravim na zevak, kad letos vidim opet niko.

Kada se setim zevka od pre trideset leta, čega se sve još setim, ihaj.

Bolje da ne pričam, biće lakše i meni i vama.

30/3/2008 - Dudinje, mušmule i trešnje ali divlje

Crne dudinje ostavljale su mrlje ali nisam zbog toga izbegavao da ih jedem, naprosto više sam voleo bele. I to sa drveta koje je raslo kod tetke Adamke u donjem dvorištu po kome su se šetale koke i šepurili pevci. Kod nje su bili uvek opasni petlovi, napadali su u ozbiljnom shvatanju čuvara jata. Nisu prezali ni od starijih, greota je bilo povrediti ih u samoodbrani pa je zato i uz gornju i uz donju kapiju stajao po jedan prut. Čudno je ali, bilo je vremena kada sam se plašio pevca i kada se nimalo nisam plašio. A oni su to nepogrešivo osećali i zloupotrebljavali. Kidisali kao šašavi, pravo za oči. A ja mali, ni u školu još nisam pošao.

U tom istom dvorištu u rano leto tetka je već izvodila odraslu pilad ili mlade koke i njih posebno hranila, jačom 'ranom, jarmom i pšenicom, da brže napreduju.  A ako navale matore kokoške ,uvrede se ovi mali, kaže tetka,pa neće da jedu.

-Kako se uvrede, zanima mene?

- Pa lepo, uvrede se i pobegnu.

-Misliš, uplaše se?

-Ma jok, ne plaše se, samo neće, puštaju starije.

- A pevac?

-Šta pevac?

-Pa šta kaže pevac što se male uvrede?

-Ništa ne kaže, šta pevac da kaže, on sačeka da svi jedu pa on na kraju.

Uvek čujem ja kada tetka vabi male sa , mali, mali, mali, mali. Kako sad da objasnim kako je ona to radila. Utanji glas pa brzo izgovara  maaali, maali, mali i naglasi i.

Ona u donje dvorište stiže sa gornje kapije a ja iz našeg dvorišta sa donje. Dud drema na sredini. Raširio krošnju od gornje do donje kapije. Petlovi se uskočopere a mali sjate oko tetkinih nogu. Matore koke izokola, već naviknute da mali imaju prednost, ukradu po koje zrno. Ja posmatram, priđem uz tetku da doživim taj osećaj vrzmanja malih oko nogu i gaženje preko nogu i uberem po koju dudinju.

A mušmule, u jesen, kao sada, zrele i pola opale u blato, pola još tvrde na granama. Nisam ih baš voleo ali sam ih jeo. Dopadalo mi se da sišem zrnasto seme i da ga pljuckam. Mušmula je rasla kod starog bunara, onog opasnog, nezaštićenog. Iz njega su vadili vodu samo za stoku, računalo se da mu voda i nije baš za piće. I on nije bio u našem dvorištu ali je i za njega bila mala kapija-plot. Onako, nit je plot nit je kapija. Možeš da preskočiš a ne moraš. Valjda po potrebi. Odem ja do mušmule, ne bih sa zemlje, blatnjave, tražim zrelu sa grane a zrela iznad bunara. Okuražim se i pružim se držeći se za granu jednom rukom a drugom uberem mušmulu posle provere pipanja. Ne sme da bude mnogo meka a tvrda ne valja. Naravno, to izvodim kada nisam nikom starijem na oku. I uvek me vide. Ovaj put nana Mica.

-Ene, pazi se, nemo' da upadneš u bunar, ko da te vadi odatle.

-Pazim, pazim, neću da upadnem.

-Znam ja da ti nećeš ali, opuči se noga čas i buć. Vrti glavom i sve mi je bliže.

-Ja pošla da vidim jer ima još koji paradajz u bakči i šljive da obiđem ima još po neka da se dokupi al slabo.

Pola ja nju ne razumem, i hteo bih da šmugnem ali ona mi ne dozvoljava pričom. Dok priča, ne ide da se pokupiš i odeš. A starije da prekidaš u priči i to ne ide, nego, ćutiš i kao slušaš. Utom ona pokupi sve one blatnjave gnjile mušmule i pruža mi.

-Evo, ponesi.

-Neću.

-Što nećeš?

-Ne trebaju mi, imam ovu što sam ubrao.

-Šta ti je jedna, uzmi ovo za posle.