jednom jedan čovek morao da bira... nije bitno u ovoj priči usled kakvih okolnosti, niti zašto, niti ko mu je dao mogućnost izbora, možda sam sebi?
nije to bitno.
dakle morao je da izabere jedan od dva puta kojim će hodati neko vreme, možda i sve vreme ili kako se u današnje vreme kaže «celo vreme».
morao je na kraju da bira izmedju samoće na jednoj i laži na drugoj strani.
nisu to suprostavljene stvari po svojoj suštini već ih je suprostavila mogućnost izbora... kada se bira tako je.
dugo je, dugo mislio taj čovek...
misli su mu tekle otprilike ovako:

 
samoća... toliko je toga rečeno o njoj. kako je do nje došlo?
i pokuša da se vrati u prvi trenutak praiskonske samoće.
živimo u svetu čiji se delovi medjusobno udaljavaju.
vasiona šeširi... pardon – se širi.
ali i privlači. gravitacija je jedna od najjačih sila ovoga sveta. biće da je samoća prevashodno pitanje fizike i obzirom na domete nauke nastavi da misli dalje.
onda mu se učini da je sam veliki prasak bio nemogućnost... toga... šta god to bilo što je eksplodiralo, da prihvati samoću. da prihvati samo sebe, onakvo kakvo je. setio se da čovek ima jednu lepu reč za to što je eksplodiralo.
i to je Bog.
dakle ako sve što postoji nije moglo da se podnese dok je bilo samo, ako Bog nije mogao da prihvati sebe takvog kakav je i ostane jedan i nedeljiv...
kako će čovek?

 
sa druge strane laž je težnja da se po svaku cenu bude jedan i da se sve što postoji integriše u tog jednog... hoću svuda da budem ja i da u svakom licu vidim sebe... ili bar u delu, ako ne može u celini.
ne kažu džabe za ego da je majstor laži i obmane. težnje ega se znaju... težnje i načini, sredstva i veštine... i opet je laž tu, u suštini.
jer čak svako dete zna da jedan i jedan nisu dva.. nema istorodnih stvari već je jedan, jedan i jedini, uvek samo za sebe.
ne možeš od dve jedinice napraviti jednu dvojku... nije fer prema jedinicama.
postoje retki trenuci kada jedinice liče jedna na drugu toliko da skoro postanu jedno...
no one to nikada ne postaju i ispostavi se da su takvi trenuci najveća laž.

 
i dugo je taj čovek stajao pred izborom.
i dugo je pričao sebi.
u laži ću ponekad biti srećan – rekao je.
doduše lažno srećan jer iz laži se ne može izroditi nešto istinito. sve što iz laži proistekne lažno je... ali bolje i lažna sreća nego nikakva.
ni u samoći nema puno istine...
a šta je istina? i šta će mi?
i izabra čovek laž.

***

sa grane obližnjeg stabla gledao dobri Bog ovu nemu raspravu, omili mu se čovek, te reče – čoveče, čoveče...
najbolji izbor je kada izabereš sve što ti je ponudjeno.
pa mu posla i samoću....
jer ko ima, daće mu se.