Sa grčkim ne stojim najbolje, pa ko velim kad već idem tamo da naučim neku reč.

Hvala i dobar dan će biti dovoljno.

Hvala kažu nekako el haristo, to mi se činilo bogohulno, a dobar dan kali mera, to me potsetilo na ono crno pače, pa mi bilo glupo.

Ima i neki jasos, ali mnogo zapetljano drugačije ako kažeš jednoj osobi, drugačije ako ih je više, pa opet drugačije ako si sam, a potseća više na losos nago na dobar dan.

Idi begaj.

I ja odabrala da kažem dobar dan, Sagapo. Lepa kratka reč, čula sam je više puta

Prvi dan ja izadjem sva srećna na morence, pozdravim ga šireći ruke, Sagapo.To se mnogo dopalo jednoj Grkinji, svako jutro mi davala krofnu sa čokoladom. Pokušala sam da joj platim, ni slučajno.

Kad je došao banjino da naplati ležaljku, ja ga lepo pozdravih , sagapo. On mi namignu, kaže i on sagapo i ne naplati  mi ležaljku. Neki čudan čovek.

Popodne sam htela da popijem kafu u kafiću. Svi su stolovi bili zauzeti, pa sam krenula kod nekih mladića, neću valjda kod ženskica. Pozdravim ja , sagapo. Na to onaj crni lupi šamarčinu smedjem i ode. Smedji me besno pogleda i odjuri za njim. Lepo sam se razbaškarila za njihovim stolom.

Sobarica mi donosi kafu u krevet, menja posteljinu svaki dan, samo meni čisti apartman. Svi drugi kukaju na nju, a ona ja je samo pozdravila njenog klinca  sagapo.

U samoposluzi me pozdravljaju  sagapo, smeškaju se, obavezno nešto časte, čak me I prozvali AnaM Sagapo…

Čudan neki narod

Sedim ja u sobi, kao svaki dobar i pošten čovek, ili čovečica, ako više volite, i zvono. Ne palim se više na to. Kako mi je jedan narkoman rupio u stan, ne otvaram više nikom ko se ne najavi.

Ovaj navalio, kao da mu život zavisi, poče i da lupa. Ja već da  uzmem pištolj, ili neku motku ( umem i ja da držim to:) kad komšinicin glas

-Hitno, otvaraj.

Ja pomslih nekom pozlilo, nema telefon, ma, šta sam mu ja pomislila mogao je odmah de traži parcelu na groblju, i otvorih.

Komšinicu gurnu neki muškić, onako kao ispod nakvanja, picikato, što bi rekli. Bela košulja( nisam je na muškom videla jedno 5 godina), odelce, sve ispeglano sa onom štraftom(jadna njegova žena) I tura mi neko papirče pod nos

Da ne duljim, povoljno prodaje Kirbi, ali ne onog detektiva Ripa, nego neki usisavač. Baš je našao crkvu u kojoj će da se pomoli, ubih se da kupim nešto za spremanje kuće.

Priča on meni da to čudo sve samo radi, ali ja nepoverljiva, a i velki je kao omanji regal, gde da ga stavim. Priča on priča, kao vodenica, ja zverski gledam komšinicu što mi ubaci  vrelo kamenje u kuću, ali šta je tu je.

-Jeftin je , samo što nije džabe

-Pošto? prevarih se ja

-2000

-Nije mnogo, odgovorih ja.

I nije mnogo usisivači su preko 5000, ali ne treba mi, imam. Kad ti ovaj ču da to meni nije mnogo, raspameti se, poče da zove telefonom, da pominje neke bodove, poklone, polude dibidus…

Gledam ja šta se zbiva sa čovekom, a delovao je normalno…

Posle se ispostavilo, da ja neću taj Kirbi da kupim, a da to nije u dinarima 2000, nego u evrićima…

 E, da mi je znati ko to kupuje, baš bih volela da ga vidim,….

AnaM dobi kompliment

…a kompliment, boli glava!

Navadio se neki tip svako jutro da mu merim pritisak. Čeka me kao strašni sud, ne mogu ni da malo zakasnim.

Pauzu u mom poslu, samo on primetio. Naravno, doleteo čim je video kola.

Kaže on meni jučer

-Vi ste meni promenili život, promeniću i ja vaš.

Trepćem ja kao svraka na jugovini.

-Kako mislite?

-Dok mi niste merili, bio mi mali, kako se vi umešaste, porastao mi.

-Hoće to kad ja nekog uzmem  u svoje ruke.

-Ja mislim ozbiljno

-Ni ja se ne šalim.

Reč po reč, da ne davim, mislim se je kako meni neko može da promeni život kad ja tačno znam šta me očekuje.

-I?

-Šta i?

-Kako to mislite da mi promenite život?

-To ne mogu sad da vam kažem. Takvih kao ja samo je pet u svetu.

-A kad čete moći da mi kažete?

-U julu, imam vaš mobilni, pa ću vas zvati.

-Odakle vam moj mobilni? I ja sam radoznala, hoću odmah.

-Ja sve mogu, a mobilni čuo dok ste uplaćivali impulse.

-Zašto baš ja?

-Mi smo sudbinski povezani. Vi ste fatalna žena AnaM, neću vas ispustiti.

Ne znam šta je mislio tim, ja nikog ne “fatam”a što se tiče ispuštanja, prvo moraš negog da uhvatiš da bi ga ispustio.

Vidim ja nije on sasvim sam, i gledam dam u vidim ledja, ali se on ne da. Reče mi dve tri reči, pogodi nešto što iz bliske moje budućnosti.

Sad čekam taj famozni juli, ali nešto ne verujem u neke velike promene, možda se i varam, nikad se ne zna…

Magla

Noć, tamna noć, nisu Turci selo zapalili kao u pesmi, nego sam se ja probijala kroz maglu.

 Maglu obično volim, ali iza mene planinčina, sa tornjem koji se diže pod oblake, ispod mokar asfalt napravljen nekoliko sati ranije još nije uzeo svoj danak u krvi.

Pade mi na pamet ona priča po kojoj put ne postaje put, dok ga ne poprska nečija krv, i nešto mi dodje hladno oko srca, i za svaki slučaj smanjih brzinu.

U zao čas.

Ispred mene ogroman pas, samo što ne skoči na haubu iskeženih zuba.

Naglo kočim, i  ostadoh na putu, kola klize, plešu valcer,  a iza mene zaurla drugi, pa treći, okružiše me kao veštice u noći Velapuge i počeše ludi ples.

Ne bojim se govorim u sebi, ne bojim se, sad ću da prodjem, šta mi može mrak, noć, kiša, brzo ću stići kući.

Magla sve gušća, obavija me, uvlači se kroz prozor, lepi se oko mene, dodiruje me.

Tras-bum, otvara se leptir staklo, proklinjem Igora što je dokrajčio neki zatvarač, a nije ga popravio, i lakat mi dodiruje nešto vlažno, lepljivo, meko, vrištim, to upada u kola, u moje krilo, klizi po golim kolenima ,  ja već panično dajem gas, kola više ne mile, ako moram da stradam neka to bude od saobraćajnog udesa, a ne od ovih vukodlaka....

Ne smem da stanem i pogledam šta je, lampa u kolima opet ne radi, autoput je daleko kao na drugoj planeti. Bacam pogled dole, izmedju kuplunga i gasa nešto svetluca, kotrlja se, dotaknuće me. Suze, ne znam zašto, same podjoše.

Brisači zlokobno škripe po staklima, nešto belo ide prema meni, ili mi se samo čini. Usta mi se osušila, srce dobuje, čini mi se u grlu je... prsti stežu volan, polomiću ga....

Dok ovo kuckam, sva svetla u stanu su popaljena, zavese navučene, i mislim kako da se probijem do spavaće sobe, a ne prodjem kroz hodnik...

Pitam se kad i kako, ko me je napravio takvom kukavicom? Ja se nikad ničeg nisam bojala, a sad mi suze straha vlaže obraze...

Ne nije bila sve to šala... drhtim od straha sećajući se tog trenutka kad me je magla obavijala, asfalt se zlokobno kezio, a oni vukodlaci igrali oko kola, leptir staklo se otvorilo i u kola neko ubacio sjajnu plavu svetleću loptu, kupljenu kod Kineza kao igračku....Nije mi bilo do igre, bar ne tom loptom...

 I mrzim plavu boju, i tačka!

Bila sam u jednoj pravoj pravcatoj bašti.

Kad gledate na filmu, to mnogo lako izgleda, gredice sa poredjanim povrćem kao vojnici, svaka biljka kao da je skočila sa naslovne strane nekog časopisa.

U prirodi to malo drugačije izgleda.

Mora da se kopa stalno, pre nego se biljke stave u zemlju, dok rastu, i posle kad se izvade. Postoje neke čudne lopate, ašovi i svašta. Sve slično, a sve različito. Mnogo gnjave te biljke da izadju napolje iz zemlje.

Izmedju paradajza i krompira uvuče se neki korov, opkoli ga, zagrli, ne da mu da diše.

Šteta što se ne  uzgaja korov, on tako lepo napreduje, i ne zakera stalno nešto:)

 Kopriva mi je isto simpatična, dok me ne ožari... stalno se gura baš tamo gde ja hoću da idem. Doskočila sam joj, svu sam je izbacila ... trebalo mi je vremena da ukapiram da je najvažnije izbaciti koren... Ko bi rekao da sam učila botaniku.

 Najbolji  je krompir! Ogromno lišće gore, dole nisam gvirnula:)

  Paradajz je sav u cvetu, i neki pasulj traži kočiće da se na njih osloni.

 Luk se drži, a ona šargarepa kao neka primadona, jedva je gvirnula iz zemlje, ne znam šta čeka, da joj  sviram serenadu?

Zalevanje je posebna priča. Dva sata zalevaš, a onda dodje oluja i smeju ti se gromovi i to žestoko.

O gradu koji je pao na nežne biljke, neću ni da pričam, poželela sam da istrčim napolje iz sigurnosti sobe, i da nekako zaštitim  baštu, nije moglo.

Sad možeš da biraš, da ne dodaš nikakav otrov i da sve ostane prirodno, reskiraš samo jednu sitnicu, da ne dobiješ ni jedan jedini gram povrća, i da sve to pojedu neke bube i životinje koje žive ispod zemlje…

Pasulj tek što izvodi besne gliste, ne bi verovali. Malo mu je što se oko njega znojite i lomatate, nego gospodin hoće da se još na nekog osloni. No to je tek priča za sebe…

Ne znam, u samoposluzi izgleda tako lako, sve natrpaš u korpu, gurneš na kasi katrticu .i kraj.

 Ipak ono uživanje kad vidiš da se iz zemlje pomalja list, raste u biljku, donosi cvetove, pa plodove, ne može se ničom zameniti.

Sve se zaboravlja, i ožarena ruka, i razbijeno koleno i polivena bluza i isprljane pantalone i trn koji boli kad se zabode u nogu… I još ponešto…

Došao je dan D. Prišunjao se i pogledao me strogo: spremanje kuće!

Uzdišući izvlačim usisivač, elegantnim pokretom primabalerine klizim sobom izvodeći piruete. Nestaju neprijatelji u vidu mrvica, neki papirići, kamenčići,  doneseni ko zna kako, pevušim  i okrećem se… ne dovoljno lagano, neki krak iza fotelje povukao gajtan, obmotao se oko vaze preteći da celu moju konstrukciju naredjanih knjiga  u vidu Ajfelove kule spremnu za brisanje, pretvori u  Pompeju.

Opasnost u zadnji čas izbegnuta.

Iza ormara pojavljuje se neki ogromni pauk, zaklanja mi vidik, veći je od Himelaja. Gleda me strogo očekujući da vrištim.

Šipak, ne bojim se pauka… kad je video moj preteći pogled i sprej protiv buba u ruci, pokušao je da pobegne  u svoju sigurnost.

Prekasno!

Hvatam ga novinama i izbacujem kroz prozor nadajući se da će se tamo negde udomiti i isprečiti muve i komarce da mi navcraćaju u goste.

Ko je izmislio zavese, tepihe, vaznice, pikslice, i one glupe figurice donesene ko zna od kuda?? Dobro, ako ih je već izmislio, što li ih turi u moju kuću?

Uzimam crnu kesu i „uspomene“ završavaju u njoj.

Druga kesa prima u svoje naručje novine koje ću pregledati sutra, časopise sa receptima koje ću jednog dana isprobati, modelima haljina koje su bile moderne u srednjem veku.

Treća kesa se malo zgrčila, uplašila se koja će nju muka da snadje. Gledam strogo  po kući, energično je uzimam i trpam krpe koje su za neku svrhu samo niko ne zna koju.

Srećno stojim na raščišćenom ratištu moje kuće, misleći kako će svi da se dive i priznaju moju muku.

Sve je čisto, blistavo, kao da si u nekoj prodavnici nameštaja, meni je malo i antipatično, kao da niko tu ne živi...

Zvrrr... Komšinica. Ja sva srećna, nisam radila uzalud, odmah će da primeti sa vrata

-Vidi što sam sredila kuću, kažem ja za svaki slučaj, očekujući ovacije

-Nisi sredila cveće, imaš suvih listova....

Toliko o poslovima u kući, vidi se samo ono što nisi uradio... odoh ja da gubim vreme na drugi način

Probudili su me u ranu zoru. Derali su se pod prozorima da su pola komšiluka uzbunili

. Učinilo mi se da neko svira serenadu, ne, to je samo oprema zveckala.

-Zašto tako rano?

-Riba najbolje radi u zoru?

-Šta raaaadi?

-Videćeš

I videla sam.

Reka se uvijala, Sunce se pomaljalo iza šume milujući talas koji je zapljuskivao obalu. Ptice su još spavale, nije bilo ni onih dosadnih mušica, čak su i komarci otpočinuli, najlepše doba dana.

Dadoše mi neke šipke da gurnem u platno, to mi je kao stolica. U ruke mi ne dadoše ništa, prvo da gledam. Svi ozbiljni, ćute, nešto petljaju po torbama, dva sata, ucrvljala sam se od dosade. Najzad sve namestiše, neke motkice sa najlonima gurnuše u obalu, sad će valjda riba da skoči i da uhvati taj mamac. Mora du su ribe mnogo blesave kad ne vide u onoj prozirnoj vodi  te motke.

Sede svi i ćute, bulje u onu vodu, a ja probah da ispričam neki vic.

-Pssst, tišina

E da mi je neko rekao da ribe tako dobro čuju ne bih verovala. Možda bi i one volele da čuju kako pričam, ali ne dadoše mi.

Sedim na onoj stoličici, sva sam se ukočila, valjda mi lepo, samo ja ne znam.

Posle tri sata, niko ništa ne upeca, ako se računa onaj komad drveta što je pokidao najlone i ona boca od Coca Cole što se upetljala u mamac, onda i jesmo.

Smilovaše se, dadoše meni da držim onaj štap, valjda sam tri sata buljeći u njega nešto uvežbala. Ja ga sva srećna bućnuh u vodu

-Neee, ne tako, drži čvrsto.

Ja uhvatih, ali očito nešto pogrešno, jer mi štap nešto povuče unutra, skoro sam sela na travu od straha, mrda kao kad mobilni prima SMS. Derala bih se, ali grdiće me.

Vide onaj pored mene, priskoči sa mrežom, viče mi nešto, uhvati me oko struka, šutnuh ga ja petom, i nasta cirkus.

Na mom konopčetu ribetina, ne bi verovali, ali sigurno metar i po velika, ogromna, takve nema ni u Dunavu. Gledam ja nju, gleda ona mene, pa to gledanje io nije bilo dugo, prekobrcnu se ona, onako u leptir stilu i vrati se u okrilje reke...da sam je bar slikala, ali nije čekala da namestim aparat, neka mnogo nervozna riba.

Posle su svašta pričali,  kao nije metar i po, nego cantimetar i po,  kao da su  dimenzije važne,  ali kad vam kažem ni cm manje od metar i po...

 Sunce je milovalo travu.

 Kolona mrava je žurila preko meredvina na zid, pa u neku sobu (nisam znala da i mravi trebaju merdevine) Gazda kuće ih nije baš blagonaklono gledao (znači li to da ne voli posetioce?)

 Opružio na stazici, zatvorenih očiju uživao je u prvim letnjim danima. Mislio je kako je divan svet.  Nikog ne dira, samo hoće da uživa u svom miru.  Ništa mu nije bilo potrebno, samo ovaj mir. Malo dalje, lipa se spremala da prospe miris svojih cvetova. Bela ljuljaška je odolevala namerama vetra da je zanjiše.

Onda se pojavila ona.

Kao slučajno našla se u njegovoj blizini. Žmirkala je zelenim očima, protezala se na Suncu. Nije bila gladna, ali ona je lovac, uvek spremna da nekog proguta. Doručkovala je nešto spremno baš za nju, pa se opustila posmatrajući pauka koji je vredno pleo mrežu.

Neki bumbar joj je proleteo tik pored nosa,  uvredjeno je  otvorila prvo jedno oko, pa drugo.

Ugledala ga je. Onako bezbrižan nije ni sanjao šta ga čeka.

Dotakla ga je noktom

On se pomerio, kao da je hteo da kaže, pusti me, ne čačkaj mečku.

Dotakla ga je po telu, on se zabezeknuo, malo se pomerio, ali ona je uporno nasrtala… Kad se najmanje nadao, prevrnula ga je.Pokušao je da se igra sa njom, ali ona je tako gruba. Naljutio se… pobegao

Gledala je levo desno.

Gde li je nestao?

Cica Maca pokuša da ga nadje ispod velikog lista, ali mali zeleni gušter, pobegao je u svoju sigurnost…

Klip je snimljen o tom dogadjaju, ali pojma nemam kako on može da skoči na post…a I da znam ko bi verovao da sam ja to snimila…

Prijateljica mi je svratila na kafu.

Stavila je torbu na komodu, zapalila cigaretu i počele smo da ćaskamo.

Odjednom mi se zavrtelo u glavi.

Kakav sam paničar, pomislila sam da umirem. To je to, pomislih, nestajem, gotovo je. Soba mi se ljuljala, sve se prevrtalo Ništa me nije bolelo, smrt je izgleda laka.

Onda sam malo gvirnula.

Nikako da umrem.

Ne, u pravu sam, torba na komodi se pomera, ne, učinilo mi se.

A onda je torba skočila u vazduh, i pala na pod, pa ponovo skočila pokušavajući da se popne na sto.

Skočila sam kao da me kolju, pokazivala sam prstom, i jedva mucala

-Mrda... mrda, torba skače po sobi.

To je bilo jezivo, koji filmovi, koja strava i užas. U sobi okupanoj Suncem, skače torba.

Prijateljica je sela na kauč i previjala se od smeha.

Vidim ja tu nešto ima, zašto i ona ne dreči?

Ah, da, smejući se priznala je, kupila je živog šarana na pijaci...

AnaM je ljubomorna

Sunce je pomalo zalazilo, milujući jele, dotičući zelenu travu, šaljući svoj najlepši sjaj da ga se sećamo do jutra.

Sedeo si na terasi, ruke su ti milovale gitaru, a tvoj baršunasti glas je opijao svakog  ko ga je čuo. Neki put je tako lepo da zastanem, mislim da sve sanjam i da ću se probuditi. Pogled mi se gubio negde u daljini, a misli su slale osmeh na moje lice...

Gledala sam tvoje mišice, poželela sam da ih dotaknem, čvrste kao čelik. Nagla sam se malo i

Tras-bum...

Videla sam je. Dotakla te je svojim usnama, upila svoje telo u tvoje, kao da je htela da te isiše. Nisi je odmah video, dotakao si je rukom, tvoji dugi prsti prelazili su preko njenog tela. Ne umem da ti objasnim, baci je...popiće ti krv... šta će ti... možda ne bi verovao...

-Ne diraj je, dreknula sam ljubomorno

 Poludela sam. Moja najjača osobina najbolja i najgora, je ljubomora.

 Htela sam da je otrgnem od tebe, da je sklonim. Bojala sam se da ti ne naudi... Gledala sam je trenutak, mogla sam da je rastrgnem, ali bojala sam se da je ne uradim nešto pogrešno, da ostane u tebi...

Pogledala sam na sat

Petak

Vreme odmiče

Panika

Počinje vikend.

Želela sam da ti pomognem, a nisam se usudila da te dotaknem, da je odvojim od tebe.

Medecinska sestra...

Najbolji prijatelj ili neprijatelj. Meni su obično prijatelji.

Kola

Gas

Vreme

Do kad rade?

I došli smo u ambulantu. Maleni zahvat, i odvojili su te od nje, te gadne crne sa pipcima,  krpeljke...

AnaM najbolji vozač, dobro nećemo preterivati, ali tu negde

Uvek sam želela da budem vozač,

 možda formule,

 možda aviona,

 a možda najbolji vozač u društvu.

Naletala sam na ljude koji su me ubijali u pojam.

Treba samo nešto da jako, jako želite, mora da se ispuni.

Bravuroznom vožnjom po nekim strmeklijama, tvrdogavo ne slušajući nikoga stigoh sa dva nevozača na cilj.

Suvozači su malo čudno izgledali, jedan bled kao krpa, drugi crven kao paprika.

Ne znam što.

Primetila sam da su se  raspitivali kad kreću autobusi za Beograd.

Ako sedite pored pet ljudi koji ne voze kola, šta mislite kako se osećate.

Kažem ja, samo nešto treba jako želeti, mora da se ispuni!

Ko misli drugačije:?

AnaM u maju

Ako je april moj mesec za čvrknutost, maj je definitivno za zgode i nezgode kolima.

Možda se varam, ali procenite!

Krenem ja u divno jutro, ptičice, oblačići sunašce, cvrkut, i ostali tandrmolji, ali kapija se ustobočila pa neće da me pusti napolje.

Mene nećeš da pustiš, gas AnaM , rikverc.

Tras-bum…zangr… popustila je.

Mene našla da koči, zato je i promenila lični opis. Kola neću da zagledam, šta je moglo da im bude?

E moglo je, videle sam kasnije, ona se kapija dobro izmakla čim me je primetila da se približavam, ali je onako pakosno pokazala kvakom na travu gde se kočeperio moj levi žmigavac.

Sve me stomak zaboleo.

Kao i u svakoj priči i ovde je jedan  vitez  ostavio giteru,  kleknuo, uzeo alat i sredio stvar, kapiju nije, kaže nije strašno.

Ima još… dug je dan…

Približava se Autokomanda…prolazim pored one pumpe koja mi je baksuz.. sa svih strana kola jure, gde li su krenuli kad i ja?

Kočim….noga kao da sam je stavila u vodu… propada… panika… tap tap pumpam… staje… dobro je… kočnice ne rade, ali nije daleko do moje kuće….

Ujutro majstor kaže

-Vozili ste pod ručnom

-Samo deset kilometra….

Opija me brzina.

Kola jure, volan  u rukama, a adrenalin u venama.

Kad putujem, za sreću nosim kuvana jaja, obavezno. Kad idem na izlet, ne nosim ništa.

100km je izlet?

Ne nosim jaja.

E, šipak, nije , što će da videti vrlo brzo.

Nije bitno šta sam uradila kao prekršaj, ali da je bilo žestoko, bilo je.

Stanem ja da odgovorim na SMS, pošteno, nisam u vožnji. Iza mene stade policaj

-Dođite malo ovamo, kaže on meni

Ne bih ja, ali mislim nezgodno da ga ne poslušam, muško je, a i  jači je od mene.

Krenem ka tašni i…

Ijaaaooo… setih se… kad sam gledala da mi se šal slaže sa bluzom, a patike sa torbom, promenila sam tašnu… nije se slagala, ali ne i ono što je bilo unutra

-Vozačka, saobraćajna

-Nemam

-Kako nema

-Nema ostale u drugoj tašni

-Žene… lična karta

-Nemam, sad mi već malo neugodno.

Čovek prevrte oči uhvati se za kajš, neće valjda pištolj da vadi, mislim ja. U zlo doba dreknuh

-Imam

-Vozačku?

-Ne, markicu gradskog saobraćajnog

Pošto je to bilo u Pančevu, i prošlo bi mi da nisam napravila onaj prekršaj.

Nezgodno mi prezime, pa zvali da provere podatke. Pita on mene za neke brojeve. Baš me interesuje da li neko zna broj vozačke, ne znam ni gde piše.Morala sam da gledam u tablice i broj kola koji je.

I ostali podaci mu se nisu dopadali, sve me gledao ispod oka, ime oca, prezime, mesto rođenja, sve sam znala… I položih kod njega ispit o svojim ličnim podacima…

Bojala sam se da me ne istera iz kola, i vrati busom za Bg, a sve sam lepo isplanirala

Pusti me, reče da mogu da se vozam sa tim papirčetom koje će da me košta 2000 za nenošenje dokumenata, pet dana… ali za ono drugo mi ne gine oduzimanje vozačke… 3do6meseci… umreću , načisto… ja ne umem da funkcionišem bez kola… volana… brzina…

I može da priča ko hoće da sam sujeverna, baš  me zabole uvo, ima da nosim jaja gde god mrdnem… dok mi ne oduzmu dozvolu… a onda ću da plačem…

Rešim ja da otvorim oči kući, to jest da operem prozore.

Što je taj isti dan i kiša rešila da ih opere, nije me briga.

Kod mene je to posebno uživanje, jer je svaki drugi prozor zazidan, pa moram da budem fakir.

Pranje, kao pranje, pomagala mi drugarica.  U sred posla odem ja da stavim lonče… za kaficu, naravno…

-AnaM… upomoć… padam…

Potrčim ja sa sve lončetom u sobu, ne znam zašto, ako pada, dok ja dodjem ima da padne do Kine.

Ona stoji na stolici, u ruci joj prozor koji razmišlja da li da  zajedno sa njom odleti u park, ili da se strmekne preko lustera u sobu.

Da rešim prozorsku dilemu preskočih preko onog krša od krpa i ostalih tandrmolja i uhvatih prozor.

 Da li gledate komične filmove?

Trebalo je prozor vratiti na mesto. Jeste da neće sneg, ali nikad se ne zna, a i nezgodno da nema prozor, gde zavese da landaraju.

Donesem ja i drugu stolicu, penjemo se obe i namičemo onaj baksuzni prozor.  Na prozoru dve rupice, a na zidu dve kukice, e, sad ti to sastavi… Udje sa jedne strane, sa druge ni slučajno.

Skačemo nas dve po stolicama, pomažemo se savetima, odmaramo ruke koje držimo put nebesa, circus…

Prozor se ne da.

Posle pola sata nišanjenja, mrtve umorne, kapitulirale smo.

Pozvala sam mušku ruku.

On je onaj prozor uzeo kao knjigu, nataknuo ga na mesto i rekao

-Za to ste me zvale?

Subota

Vozila sam se danas sa jednim koji još gore parkira od mene.

Pravi užas!

Nadam se da ne čita moj blog.

Prvo nikako da krene,

 levo,

 pa desno,

pa tras napred,

 pa tras pozadi.

 Pomerio mi je džigericu.

Ja sam to nekao drugačije zamišljala.

A i vozilo mu je bilo čudno. Napred šiljato, pozadi tupo, široko.

Zašto on nije išao onim šiljatim napred, nego onim tupim, to samo on zna. Da, pominjao je neku provu, pramac. I rekao je da neće da skače u vodu ako upadnem zbog neke glupe slike…. Da je znao da sam napravila 290, bacio bi me u vodu

I to mi je kapetan broda…

Na kraju Dunav je ljubio Savu,

 a Sunce nam je dalo svoj najlepši osmeh za laku noć

Blog

Moj prvi susret sa blogom pre dve godine,

bio je kao kad ulaziš u vodu,

 pa vrškom prstiju ispituješ da li je ledeno.

Blog sam zamislila kao neku životinjku koja umesto glave ima post, telo su joj slike promenljive, a noge klipovi. Ruke su mu kao pipci polipa, pa ako se na nekog okome... strava...

Blog je mlad, vidi se po njegovom ponašanju. Neki delovi mu stalno kao beže, pa se natrag prikačinju, brišu se i pišu, ponekad i padne, pa ne možeš da se učantraš, svadja se oko detinjarija, ni sam ne zna zašto.

Svaki blogić u njemu misli da je najpametnij, najmudriji, ali se često, kao dete upiški, pa se postidi, obično tad pokuša da se isplazi drugaru.

Ima i dobrih strana. Preksinoć sam htela prijatelju da čestitam rodjendan, on nedostupan, satima...

Tu je blog.

 Neko iz daleke, ne baš daleke zemlje, uradio je to za mene. Kad me je pitala, da li treba da se javi diskretno, da li je to bloger, rekla  sve je u redu, ne možeš da zabrljaš, on je normalan... nije bloger... šta li sam time mislila?...

Sad znam šta je blog i blogeri.

To je skup malih životinjica koje imaju isti cilj, da se zabave, nešto nauče, da ubiju vreme. Kao u svakom Zoo vrtu ima svakakvih životinjica, da ne detaljišem, bolje će mi biti.

U zadnje vreme, imam sreću, pored mene su plemenite životinjice, koje su me naučile da je svet predivan, da se smejem punim srcem, da pružim ruku pravima, i da je život lepo živeti

Hvala ti Morska Sireno... u reali... uskoro...

April je opasan mesec zaAnuM

i onda joj svašta pada na pamet,

i ne samo na pamet

Ti si svetionik u tamnim noćima

Budi mir, u mojim nemirima

Stisaj oluju mojih osećaja

Juriću tebi kao spasu svom

U tvom srcu moj je dom.

Budi mi svetionik u tamnim noćima

Kula svetilja u olujnim večerima

U vecnoj trci ljubavi i tame

Nek moje oči nikad nisu same.

U bašti mojih osećaja

Pronadji cvet svojih gora

Zapljusni obale mojih mora

Zauvek dodirni čežnju snova.

Možete me pozvati na put oko sveta, na izlet, bilo gde, možda ću odbiti, ali poziv na kaficu i sladoled u Moskvi, nema šanse.

Stiže poziv: u  17h u Moskvi

Juriš pešadija!

Pripremanje garderobe, frizure, parfema.

Tri varijante, pa kad dodjem sa posla samo nešto gricnem i  sjurim se u jednu .

Počelo je sa produženim radnim vremenom, jurnjavom na poštu, trčanje za busom, i ulećem gladna  u Moskvu, u prnjama sa posla,  u jednom dahu.

Pitala bih ja šefa sale gde sede, ali kako?

Da kažem AnaM, traži, tamo neke blogere?

Glupo.

I krenem ka sredini, tako su mi kazali. U sred sale  smeh, krenem ka tom stolu, baš me briga i ako nisu oni, tu mi se dopalo. Jedna šarmantna dama mi samo mahnu rukom, utrapi neke poklone i nastavi da priča vic. Jedan smešak sa rupicama poče da mi se smeje od prvog pružanja ruke, pa dok se nismo rastali. Na trećoj stolici oblak dima, vedre oči izviruju s vremena na vreme sigurno pravi roštilj po svom receptu, kako li joj dozvoliše samo u sred kavane?

Onda navališe mobilni da zovu, mene nije niko, ali njih sve neki tajni obožavaoci. Bile su vesele, sigurno ih nije zvao neko da ih pita koliko ima sati.

Ona dama kad ispriča vic, odmah da otrčiš u toalet od smeha, onaj  kasino, je prva liga, a ni onaj iz raja nije loš, pa... ma, vic kao vic, ali kad ga ona ispriča... poezija...

Ona mala slatkica me je oduševila, sve zna, samo veze, slušala sam je ne trepnuvši. Ima sad da prelistam sve njene postove, lepa, zabavna i pametna, a žensko.

Pijuckam onu kaficu, čekam sladoled, i dodirne me neko krilo po ramenu, kao dašak vetra, kao dodir leptira, kao andjeo, i neki trnci mi prodjoše telom. Znala sam, to je neki šarmer bloga. Podigoh pogled, koji razbacanko, koje oči, a smeh, znala sam da je bloger. Seo je pričao, nisam disala koliko je sve bilo zanimljivo, a on se smejao, pominjao zgodovštine sa posla. On izgleda ne ide da radi, nego da se zabavlja, sad su mi jasne njegove pesme, njegov čitav život je pesma...

Kelner donesu pariske šnite kao da ih je pravila ova simpatična dama pored mene, dok si rekao piksla smazasmo ih...

Neko pogleda na sat, stiže SMS, i društvo se rasturi... i meni zadali zadatak da ih opišem da pogodite sa kim sam bila, ali sladoled mi nisu dali.... da li su zaboravili, ili će ponovo da me zovu, ne znam...

I vi ste nam nedostajali, naročito ti...

Znam da su dosadni ljudi koji pričaju svoje snove, ali ovaj moram, možda ga neko protumači.

Gundjalo, nije doživljaj, san je.

Sanjam ja baštu, i po njoj kopam, mora da me je neko i u snu hipnotisao kad to umem da radim .Ona zemlja nabijena, tvrda, ja navalila, ona se ne da, sve me ruke zaboleše.

Nema veze, san je.

Kopam ja kopam, nikako do kraja da dodjem. Posle sat muka, jedva za ružu iskopah, sad dalje, za breskvu.

Nema šanse, lopata čvornata, drvena, tvrda, a ruke trapave.

San je to, nema veze, probudiću se.

Možda ću sanjati, drugi put,  da mirišem ružu, i da grickam breskve.

-Teraj AnaM, ne okreći se, ništa još korisno nisi uradila... čujem glas.

-Dok se lopata ne zagreje, a ti se tri puta ne preznojiš, nema odmora.

Da mi je neki upaljač da ugrejem onu lopatetinu, kao kuća veliku, a što se tiče mog preznojavanja, ne mogu u snu da se opipavam da vidim.

Lepa rekreacija, ali moje saksije nisu tako zahtevne, a i u teretani se ne preznojavam toliko.

Nema veze, san je.

Popih kaficu u tom snu, baš je bila dobra.

Ohladiše se za to vreme mišići, ijaaooo, znam svaki gde je... koja anatomija, ništa bez motike, zapamtiću svaki...

Samo da se probudim, trljam oči, nikako da ih otvorim... moje ruke, lepe, bele, nežne u žuljevima, nokat polmljen na palcu... budi se Anam...buuu... budi se bre...

Danas kiša,

 mogla je i jučer,

danas će neko na javi da zabušava...