Sedim ja u sobi, kao svaki dobar i pošten čovek, ili čovečica, ako više volite, i zvono. Ne palim se više na to. Kako mi je jedan narkoman rupio u stan, ne otvaram više nikom ko se ne najavi.

Ovaj navalio, kao da mu život zavisi, poče i da lupa. Ja već da  uzmem pištolj, ili neku motku ( umem i ja da držim to:) kad komšinicin glas

-Hitno, otvaraj.

Ja pomslih nekom pozlilo, nema telefon, ma, šta sam mu ja pomislila mogao je odmah de traži parcelu na groblju, i otvorih.

Komšinicu gurnu neki muškić, onako kao ispod nakvanja, picikato, što bi rekli. Bela košulja( nisam je na muškom videla jedno 5 godina), odelce, sve ispeglano sa onom štraftom(jadna njegova žena) I tura mi neko papirče pod nos

Da ne duljim, povoljno prodaje Kirbi, ali ne onog detektiva Ripa, nego neki usisavač. Baš je našao crkvu u kojoj će da se pomoli, ubih se da kupim nešto za spremanje kuće.

Priča on meni da to čudo sve samo radi, ali ja nepoverljiva, a i velki je kao omanji regal, gde da ga stavim. Priča on priča, kao vodenica, ja zverski gledam komšinicu što mi ubaci  vrelo kamenje u kuću, ali šta je tu je.

-Jeftin je , samo što nije džabe

-Pošto? prevarih se ja

-2000

-Nije mnogo, odgovorih ja.

I nije mnogo usisivači su preko 5000, ali ne treba mi, imam. Kad ti ovaj ču da to meni nije mnogo, raspameti se, poče da zove telefonom, da pominje neke bodove, poklone, polude dibidus…

Gledam ja šta se zbiva sa čovekom, a delovao je normalno…

Posle se ispostavilo, da ja neću taj Kirbi da kupim, a da to nije u dinarima 2000, nego u evrićima…

 E, da mi je znati ko to kupuje, baš bih volela da ga vidim,….