Upeklo Sunce 151stepeni u `ladu. Sedim ja mozak mi procvrčo,

stoji on,

mnogo važna utakmica, polufinale,

treba to razmotriti sa svih strana,

jel`,

a nas jahali i Turci  i Nemci, ne znaš koji bolje, pa sad za kog da se opredeliš?

I tako otegla se kolona do Ekvatora, i još malo dalje

Granica, prijateljske zemlje, skoro braće, i nije neka granica. U zlo doba, evo ga , klaj, klaj,

-E, što vozi to?

-Ne razumem?

-Što ti ne vozi čovek ta kola, nego si ti sela za volan?

Htedoh da u kažem zašto, ali, bi mi malo nezgodno, pa se samo glupo nasmeših.

-A gde si to pošla? Htedoh da mu kažem u Pariz, ali se opet nasmešim, možda nije čuo za taj gradić

-Na morence.

-Ako, ako.

Htedoh ja da dam gas, hoćeš, šipak

-Otvaraj gepek, da vidim šta noosiš.

E tu se prešao, nije bilo ni oružja, ni droge, ni teletine, ni mladog momčića koga bih radi proševrcovala da mi se nadje, zna se kakvi su Crnogorci za one stvarčice, dok se reši na akciju, drugi bi  tri puta završio posao

Otvori on gepek, a ono stvari kao da se iseljava porodica od pedeset članova, najmanji komad je bio čamac sa veslima, a oko njega dušeci, koferi, torbe, suncobrani, uhvati se on za suncobran

-To ne može

-Htedoh da mu kažem uzmi ga pa ga zabij...u zemlju, naravno, ali opet se nasmeših

-Dobro.

-Gde ti je hrana?

-Pojeli, kupićemo za evriće

Kade pomenuh evriće, one se otkravi, nasmeja od uva do uva...i mahnu da krenem...

I ...ko preživi Crnogorce poslaće poruku o meni, ja sigurno neću, nekog ću da šutnem...