prije dva tjedna moja Lili je to saznala....pokušala sam shvatiti kako je od najkrhkije od nas prijateljica ostala začudno mirna...ima troje djece-kaže nema vremena ne misliti da li će preživjeti...a teško je, rekli su užasno teško...istu priču je ispričala i moja mama-samo što smo nas troje ostali bez nje, ali se borila...nadala, htjela iako je cijeli svoj život bila krhka pretvorila se u lava...promjene koje unose takvi trenutci u život nas ostalih su strašno važne i dragocjene jer takve stvari pogađaju sve oko sebe a ne samo onog koji boluje...shvatiš puno o sebi i životu

Imam prijateljicu kojoj su pre tri godine dijagnosticirali kancer dojke sa metastazama na kostima,naročito butnoj u blizini karlice.
Sreća je te joj je bila dostupna klinika na kojoj je operisana Kajli.Plastični hirurg je doleteo iz Rima da joj smanji drugu dojku.Ništa joj nisu odstranili pa silikonizirali,samo tumor.
Predviđali su mesec dana života.Ziva je i danas.
Sve hoće da proba.Izlazi ,putuje,uživa,kao da joj je svaki sekund poslednji.
Svesna da zbog zračenja ne može imati dece,oterala je muža koji je bolesnu prevario,posle dva meseca braka i dvanest godina zajedničkog života.
Izgleda,nikad lepše,zna da je bolest neizlečiva,ide na kontrole svakih mesec dana,i svi više brinu o njenoj bolesti od nje same.Ili je to samo privid,ali ona je takav borac koji ne zaslužuje da napusti ovaj svet sa 32 godine.
Divim joj se.Da se ne bi prepoznala i slučajno naletela na ovaj komentar,biću anonimna.
Želim joj da pobedi nepobedivu bolest,da bude izuzetak koji potvrđuje pravilo,i živi još bar pedeset godina.
Znam da joj nije lako,ali je pravi primer kako se trba ponašati kad smtr pogledaš u oči.

Trebalo bi da se uziva svakog dana u zivotu,svaki naredni je nepoznat...:-)
Niko ne zna sta bi radio u tim situacijama,ko zna kako kome tada mozak radi..

Sinoć me je napustila meni draga i bliska osoba. Juče izjutra smo bili zajedno, tražila je novi stan. Imala je 70 godina. Malo? Dovoljno? Previše? U petak ćemo se oprostiti. Zauvijek. Nedostajat će mi. Zadnju godinu dana su me mnogi napustili. Dva dobra prijatelja iz djetinjstva, nijesu imali ni 30. Za mene godina rastajanja. Vrijeme ide. Hoće li ih se neko sjetiti za 50 godina? Ja možda neću više biti tu.
Ti ne treba da se time opterećuješ. Ti si, pretpostavljam, tek negdje na početku. Život ima svoj biološki tok na koji niko ne može da utiče, ali imamo priliku da biramo način života. Donekle. Možda ne baš onako kako bismo željeli ali ipak... Život je sadašnjost. Život je zato da se živi. Isuviše je kratak da bi imali vremena da razmišljamo o takvim stvarima. Osim ako se neizbježno ne nametnu. Jer bol i tuga su, nažalost, takođe sastavni dio života.