Zamislite me kako sedim napirlitana, držim muštiklu od jedno dva’es’  santimetara, odbijam kolutove dima, gledam kroz veštačke trepavice, onako zavodljivo, ako uspem da otvorim  oči i kažem još zavodljivije - Dušoooo, boli me penissss…

U stvarnosti, ja sam  sedela preko puta ”duše”, gnjide jedne lažljive, koji je poslednji put pokušavao da me slaže kako bih ubuduće, valjda, o njemu, kao svom bivšem, pričala sve najlepše  mada ja o  bivšima pričam sve najgore. I, u stvarnosti,  sam ja, tog trenutka, pušila kao Turčin, pila kao Rus, imala pogled Konana varvarina i opsovala sam kao Srbin, to jest, rekla sam - Boli me bre, k…c za to što pričaš!

Na ovo moje me gnjida zabezeknuto pogledao, progutao knedlu, ili šta je već imao u grlu, i rekao - Alea, dušo, jedna dama nikada neće reći k…c već penis. Ja ga pogledam još zabezeknutije nego on mene i odgovorim - Da kažem da me boli penis! Koju, bre, to jačinu ima, boli me k…c! Trepnem damski tri puta,  dignem situaciju na nivo time što sam ugasila tek zapaljenu cigaretu, što mrzim, ustanem i odem.

I , u stvari htela sam  da vam kažem da to psovanje zbog kojeg nas kritikuju služi samo da iskažete osećanja, nadanja, želje i strepnje. Da l’ je damski il’ nije damski mene, u trenutku kad me obuzme psovačka strast, uopšte ne interesuje.

Ovo gore je moja najteža psovka al’ kad porazmislim o uobičajenim srpskim psovkama ispada da smo ih mi izmislili. Još samo da ih patentiramo i na konju smo!

A da bi Srbin postao psovač profesionalac obuka počinje još sa izgovaranjem prvih reči. Samo što prođe ona rođačka faza ma-ma-ta-ta-ba-ba-de-da počinje se sa ”ma jebi mu sine mater”. To što sinče nauči zvuči otprilike kao ”ebmtimaku”, što izaziva gromoglasan aplauz, ovacije i poziv na bis ko da je sinče, u najmanju ruku, konstruisalo robota. Jes’ da to isto sinče za godinu, dve, zbog iste stvari kritikuju da je nevaspitano i bezobrazno, al’ nema veze, tako se ovde vaspitavaju deca. Odmah ih zbunimo pa kasnije, kroz život, uopšte nisu sigurni da li nešto treba da uče ili ne - ko zna da li će zbog onoga što su naučili dobiti po nosu.

I tako… ako Srbinu psovaču opsujete mater on će vam razbiti flašu o glavu ili izbiti tri zuba. Pri tom će, kad god slaže, kad se vadi i pokušava preko ‘leba da dođe do pogače, reći  - jebeš mi mater! Onaj ko se usudi da mu kaže - Lažeš, jebem ti mater! - nadrljao je. Totalna konfuzija. Na drugom mestu su deca, rođena i nerođena od čega mi je muka pa ću to da preskočim.

Dakle, profesionalni Srbin psovač u svojoj lepezi psovanja nije zaobišao nikoga i ništa, od daleke rodbine do staramajke, od bubašvabe, preko miša, do slona, širom planete gde god da se nađe nešto od ovoga što je podvrgnuto njegovoj psovačko- polnoj radnji tako da imamo:

teološke psovke - od crkve do Boga preko svih svetaca, anđela i demona;

nekrofilske - mrtvu majku, sestru i sve zaboravljene pretke;

sadističke - jebem te ćoravog, sakatog, slepog, ludog…;

mazohističke - jebeš me ludog, pijanog, blesavog…;

sportske  - jebem te u ruku, nogu, loptu, žuti karton, u rezultat…;

vozačke - jeb’o te onaj ko ti dade dozvolu, j’b'la te kočnica, zeleno svetlo…;

incestuozne - jebo te otac, deda, teča…;

školske - jebem ti učiteljicu, jedinicu, domaći zadatak…;

vremenske- jebem ti kišu, sušu, poplavu…;

anatomske - jebem te u ruku, lakat , uvo, oko…;

psovke s tendencijom zatiranja – jebem ti i seme i pleme;

šalterske – jeb’o te onaj ko te tu postavio;

nadajuće-optimističke - jebaću ti sestru, svastiku, drugaricu, brata… i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje…

Kad nas čovek sluša, pardon, kad čovek sluša prosečnog Srbina, stiče utisak da smo mi neverovatno potentna nacija. Kad smo ovakvi na jeziku kakvi li smo na… na onom, znate, što sad ne bi trebalo da izgovorim jer sam dama, jelte!

To što nas ima sve manje i manje nema nikakve veze sa psovanjem. Figurativno, to jest psovački mi prevrnusmo pola sveta. Da l’ smo im napravili decu još ne znamo. Čuće se.