5.5.2008 - STEPENICE
STEPENICE
Mnogima se moglo učiniti da na mesto polusasušenih, požutelih listova, papira i kesa , vetar mota njihove ljubavi, snove i nade...Da se među oronulim zgradama i kućama iz čijih se odžaka mogao videti stidljivi dim, vrtlog poigrava sa čudnim sudbinama, baca ih naokolo i naglo menja smer...Tako se rana jesen polako uvlačila u ionako uglavnom čemerne voždovačke živote...Što je značilo da će se lokalni "čergari" preseliti sa svog "stražarskog" mesta ispred crvenog kioska koji se u međuvremenu uplavio u dosluhu sa nekadašnjom "Pekabetom" , a sada "Maxi-jem"...Potonji nije više dočekivao mušterije sa :-Dobro jutro komšija-,već sa gužvom i umornim ,bedno plaćenim kasiricama...Zato se malo ko i bunio jer su znali da je tim nesretnim ženama najgore...Kiosk i prodavnica su činili potpuno neskladan par pored koga su se spuštale iskrunjene i ozbiljno ispucale stepenice na čijem podnožiju bi se stvarao mali kovitlac koji je nagomilavao smeće ,a sada i ono prvo opalo lišće...Vodile su na parkiralište uvek gusto naseljeno automobilima stanara ali i mušterija koji su navraćali iz okolnoh naselja...Između njih su se tromo provlačili bučni i glomazni kamioni za dostavu ali i sasvim nova i moderna smećara koju su radnici gradske čistoće posebno pazili znajući na kakvom kršu su radili do samo pre neki dan...
Na tim stepenicama mi je profesor prepričavao detalje svog uzbudljivog bitisanja na ovoj ravnoj ploči ili me je strasno lagao izmišljajući tako zavodljivo da sam mu morao poverovati...I on je bio u sve to ubeđen jer niko nije mogao tako dobro da glumi...Ionako je istina jedna krajnje nestabilna pojava...U osnovi svake laži postoji tvrdo jezgro...Možda ne veće od zrna pšenice ali to je zrno čiste istine...Mala preciznost koja se krije u samoj srži obmane i koja je na taj način podržava u zabludi koju treba da proizvede. Slično ,valjda, važi i za "večite" istine...
Osećao sam se kao komunalni radnik koji prevrće najintimnije kontejnere napaćene duše i odvozi njihov sadržaj na deponiju uzaludnih godina...Pedhodno uzevši sve što može nekako da se iskoristi...Za mene u tom poslu nije bilo sramote niti me je progonio smrad ustajalih i uskislih osećanja...Bio sam lešinar i lekar u isto vreme, specijalnost : Napukle emocije...Ispalo je da sam pomagao profesoru da nosi svoje breme, budno ga slušajući, a sve zbog dobiti..."Žrtva" je imala jaku želju da se ispovedi, a ja sam to jedva dočekao...Kao takav, najmanje sam imao pravo da presuđujem...Sve što sam čuo, imao sam nameru da nečasno ukradem odnosno zapišem...
Seo sam pored njega...Svojim sitnim kosturom zauzimao je bezznačajni prostor...Pošto je bilo prohladno još više se skupio i sklupčao...Više puta sam bezuspešno insistirao da odemo u stan ali je on to kategorički odbijao...Zidovi su mu smetali i sputavali misli...Ubrzo se razmahao i tako ugrejao jer je počeo da priča...Ovoga puta o favelama, tačnije o jednoj posebnoj...Ja i stepenice smo ga poslušno slušali uz nemo odobravanje...Preskočio je dosadnu jesen ,koja nas je okruživala i obreo se usred jake evropske zime...Dotle je na donjoj polulopti sve bilo izokrenuto...
Stepenice, Rosinja...
Imao je retku sposobnost da prihvati, prepozna i doživi vrhunsku sreću i nesagledivu tugu...Žika Samba se nagledao suza iz bolnih kratera i grčeva od nemoći i očaja...Ali i neverovatnog zadovoljstva i urnebesnog, grohotnog smeha koji bi eksplodirao oko sitnih na oko sasvim nevažnih stvari...Tako je i zavoleo Rosinju...Ne samo zato što ga je tu dovodila Selija kada su dolazili u posetu njenoj dobroj drugarici Rejani...Za srce su mu prirasli i ti ljudi sa otvorenim, ranjivim, iskrenim i teškim životima koji su se otiskivali i kotrljali uskim strmim stepenicama između stisnutih betonskih kuća,a poneka bi bila i od cigle...Topot bosih dečijih nožica izmešan vriskom i glasovima trudnih žena, od ranog jutra, značio mu je...I to sve u čast neobjašnjivoj, veličanstvenoj sili koja se tu itekeko mogla osetitii i opipati u svojoj osnovnoj sirovosti....Na samom izvoru, sve u slavu ljudskog života...I zato što se u faveli malo cenio, više je vredeo svki dan nego bilo gde drugo...Svaki dan sa neprocenjivim bajkovitim pogledom na zaliv...Sa vrha stepenica pored Rejanine kuće, sem zaliva video se i krov starog Edsonovog autobusa koji služi kao tezga i iz koga se prodaje voće i povrće...Neobjašnjivo nasukan uz strmu stranu bilo je jasno da tu nije stigao svojom voljom ni na svojim točkovima...
Mesto je bilo opasno kao i bilo koje drugo u koje kročiš sa lošom namerom...Pogled je padao i na glavnu ulicu na brdu, široku ali ne dovoljno za kolonu gradskih autobusa i veliki broj folksvagenovih kombija, kroz koju se mali Selijin fiat uvek spretno provlačio. Ulica se sa jedne strane pela uz brdo a sa drugog kraja se strmo spuštala, zgodno za one koji su hteli brzo da pobegnu iz Rosinje...Takvih je ipak bilo malo...Uz ulicu su postojale brojne radnje, ambulanta, nekoliko škola, pošta i između njih u pravilnim razmacima bilo je dosta lokalnih kafana zvanih boteco...Dakle pravi gradić za sebe...Bez glamura iz doline 2 km niže ali ni haosa koji bi bio očekivan i pri samom pominjanju reči favela...
Rejana je bila rasna mulatkinja sa profinjenim licem i evropejskim nosem ali i vulkanskim temperamentom koji je tako jasno oslikavao suštinu Rosinje...Možda i nije bilo bolje osobe koja bi vodila turiste po pretrpanim i malim trgovima i objašnjavala stil života koji se tu vodi...Jer baš to je bio Rejanin posao...Osim toga držala je obuku za nove vodiče od kojih su mnogi bili još deca...Znala je da se neće svi baviti turizmom ali će barem nešto naučiti o svom Morro-u (brdu) ali i o Asfaltu kako su zvali bogatu dolinu...Tu su klinci dobijali časove Engleskog i Španskog jezika ali i dobar, ukusan ručak što nije bilo zanemarivo...Učenike je često vodila da upoznaju znamenja Rija : Glavu Šećera, Tijuka šumu,Korkovado planinu sa statuom Isusa Hrista koji zaštitnički natkrilio ceo grad i njegov zaliv...
Selija i Rejana su se sasvim iskreno volele i nadopunjavale...Samo je Rejana povremeno glasno komentarisala, tobože se nervirajući, kako to da muškarci više obleću oko krhke i bledunjave Selije ,a nju iako vrlo atraktivnu sa neskrivenim atributima na pravim mestima tek posle primete...Bila je svesna da je za to kriva neka vrsta urođene Selijine spontanosti koga uvek imaju pripadnici onog pravog plemstva i koja nije uštogljena ni nametnuta...To se dobija u paketu sa genima i plavom krvi koja je u ovom slučaju imala poreklo još sa evropskog kontineneta...Selija je , dakle, imala aristokratski koren koji nikada ni u jednoj prilici nije pominjala i koji je nije ometalo dok se pentrala po ovakvim brdima...Nije joj smetao ni da voli te ljude dobre volje i njihov Barrismo (ponos Kareoka), a posebno Rejanu...Muškaraca je i tako bilo više nego dovoljno da bi se oko njih zavadile i to je profesoru bilo jasno...Kao što mu je, na njegovu žalost, bio jasan i plašio ga nestašni Selijin pogled koji je munjevito pretraživao okolinu...Znao je šta znači taj pogled kod žene...Nemir koji se uvek, koliko god da se opirao, prenosio negativno, na njega...Tražila je muškarca u kompletu, sa svim pa i materijalnim vrednostima... Strasnog, inteligentnog, jakog , privlačnog i bogatog...Redosled nije bio bitan ali to je morao da poseduje i još nešto...Da potpuno upozna i prihvati njenu prirodu...Bio je ubeđen da ona takvog muškarca stvarno i zaslužuje, po svemu i zato mu nije bilo lako sa saznanjem da on ,svakako, nije taj...Pojavljivali su se takvi , gotovo božanski likovi i imali sve tražene karakteristuke, ali su padali na pitanju njene nezavisnosti...Pri tome bi se profesor pakovao i raspakivao odlagajući neminovan odlazak...Nije imao snage da ode, a još manje da ostane...
Sedeći , još u nekom poluzgrčenom položaju, nastavio je da mi objašnjava da sem što su kuće u Rosinji od čvrstog materijala, sve imaju struju, vodu i rešenu kanalizaciju...Iznad glava prolaznika je uvek paukova mreža od kablova za struju koju inače "brđani" ne plaćaju što je deo socijalnog programa grada , a i način da se kupi mir na ovom živahnom ali i živčanom mestu...Nagledao se policijskih racija bez jasnog cilja, posebno ako se zna koji je stepen korupcije i da dobar deo pripadnika organa bezbednosti direkno učestvuje u švercu droge...Daleko od toga da su šefovi ADA (Amigos Dos Amigos), CV (Comando Vermelho), ili TC-a(Terceiro Comando) bili nedužni...Postoje i pozitivni primeri...Te lokalne milicije kontrolišu ulični kriminal čija je stopa prilično niska, grade, poravljaju puteve i bolnice ,pomažu bolesne i siromašne i ulažu u sport, posebno, naravno u fudbal...Ipak prvenstveno se bave švercom droge i oružija, otmicama, pljačkom banki i ubistvima sukobljenih klanova...
Promeškoljio se, promenio položaj sedenja i zastao u priči kao da traži pravu reč...Potraja to minut-dva...Ubrzo se sabrao:
-Jedno sam naučio od mojih prijatelja Kareoka...Da je sreća dostižna...I da je potpuno besplatna, ne košta ništa...Naravno da je nije lako dosegnuti i da traži veliko umeće...Ali to da postoji je činjenica i nije ničim određena niti ograničena...Sem naravno zdravljem...Veliko je pitanje da li je tražimo na pravom mestu...Gledamo prema nebu a ona nam leži pod nogama...-
Dalje je pričao mirnije kao da je pronašao pravu nit...U faveli je falilo svega, hrane,odeće,izveštačenog i blaziranog ponašanja,higijena je mogla biti bolja, ali nikada nije postojala bezosecajnost, makar emocije poticale iz najnižih poriva i strasti ali ih je barem bilo...Zato su favele bile uvek važne za uzavreli krvotok Rija .One su u njegovom središtu... Predstavljaju njegovo srce za čiji ritam nije potreban pejsmeker...Za pravilan puls se postarao ritam sambe i vešti pokreti kapoire...Zbog svega toga česti gosti na brojnim "žurkama" i događanjima bili su pripadnici srednje pa i više klase iz doline, sa Asfalta...Pre dve decenije postojao je ozbiljan plan gradske uprave da se favele premeste dalje od centra, na obode grada...to nije prošlo jer niko od političara ni viđenijih ljudi nije želeo da podrži ovako nešto...Mnogi od njih su baš iz tih favela i potekli...
Klimao sam glavom na ovo ali nisam mogao da sakrijem smešak koji mi se izdajnički pojavljivao tokom celog profesorovog izlaganja ,on me je najzad otvoreno pitao šta mi je toliko zabavno...Ne baš tako zabavno ali morao sam da mu ispričam nekoliko događaja koji su me zatekli kada sam se preselio u novi kraj i odlučio da postanem Voždovčanin i to onaj "donji"...Osmeh je bio izazvan time što je slika koju sam zatekao uveliko ličila na favelu...I brdo je bilo tu...Sada je bio red da Žika sasluša mene...
Stepenice,Voždovac...
Prvih dana nabasao sam na nekoliko likova srednje generacije koji kao da su izronili iz, doduše, ne tako davne prošlosti...Imali su ono ,prepoznatljivo, crvenilo na licu, to neprirodno rumenilo koje se ne dobija od Sunca već samo dugim boravkom iza rešetaka u uslovima slabe higijene i izolacije od svega iz normalnog života...Na njima se , ipak, mogao primetiti određeni mir koji se stiče iskustvom i godinama...Jednoga od njih sam sreo više puta...Nosio je obeležja doba iz koga je stigao: Kajlu od to-zla, trenerku, labavo zašnirane patike i čudno je terao već zalizanu kosu...Sa sobom je držao za ručice dečaka i devojčicu...Lepa, zdrava, vesela deca...Kroz glavu mi prođe misao vezana za genetiku, ali sam onda obratio pažnju na ženu koja je išla korak iza njih...Njegova žena, majka vesele dečice je bila mršava ispijena žena sa tragovima lepote koja je presahla od isčekivanja loših vesti , strepnje i samoće...Njen izmučeni izgled je jasno govorio da se ti tipovi ne smiruju u potpunosti nikada...
Pre šest godina kada sam premostio reku, Voždovac me prilično šokantno dočekao...Čak sam pomislio da je u pitanju predstava namenjena novajliji...Posebno pamtim dve noći, naravno neprospavane, iz prve godine boravka na buntovnoj teritoriji na kojij su se možda i prečesto rađali revolucionari i pobunjenici...Možda je zato Voždovac uvek kaskao u razvoju u odnosu na druge delove grada...Revolucionari i pobunjenici su dobri samo u revoluciji i pobuni...Za sve ostalo su potpuno nepodobni...
Noć prva...
Nagoveštaja da ovo neće biti obično, ležerno veče ,na samom početku leta, bilo je prilično...Grupa klinaca raspamaceno i nekontrolisano je trčala po malom parku i igralištu zaustavljajući se tek toliko da bi sa starim novinama zapalili vatru...Uskoro je ceo kraj bio u dimu i plameni jezičci su postajali sve veći. U jednom trenutku bilo je sigurno 20-tak potencijalnih žarišta vrlo ozbiljnog požara...Jedan momak iz tog divljeg društva panično je dovikivao mladim huliganima da se toga ostave i pokušao da ih osvesti...Bez ikakvog uspeha jer vatra je imala magičan efekat dok je proždirala mrak koji se spuštao...Jedino što mu je preostalo je da sam počne da gasi delo svojih drugara i to mu je na sreću polazilo za rukom...Bio je vrlo spretan što je jasno govorilo da to ne radi prvi put...On je , na sreću, sprečio da dođe do velikog požara...
Napetost je rasla, skoro da se mogla izmeriti na kantaru sa obližnje Dušanovačke pijace...Na drugom kraju igrališta iz skupine još golobradih dečaka i poneke devojčice izdvojio se jedan od njih. Ničim mi nebi skrenuo pažnju da u ruci nije držao pištolj...Na licu mu se mogao primetiti iskrivljeni osmeh koji je govorio o novo otkrivenoj moći koju je posedovao u desnoj ruci...Takav moćan osećaj, davao mu je crni , metalni predmet koga je ,hvala Bogu, podigao visoko iznad glave...Odjeknuo je jedan, pa još dva pucnja...Hitci su zaparali vedro ,istačkano nebo i uputili se ka jasno vidljivom zvezdanom jatu...Niko se nije pomerio, niti se uplašio već su se čuli glasovi odobravanja i klicanje kao da je to nešto najnormalnije...Napaljeni tinejdžer sa osmehom, je sklonio TT-jac koji je mirisao na spaljeni barut, pod duks i stopio se sa ostalima u gomilu iz koje je i dalje vrcala rušilačka energija...Nekoliko "kolega" koji su ga zaklonili nosilo je majice sa obeležjem " FK VOŽDOVAC" čiji su navijači bili poznati po izgredima i tučama sa rivalima sa Banjice, "FK RAD" koji su takođe,"gle čuda" , pripadali opštini Voždovac...
Patrolna kola su povremeno prolazila iza parka, malo bi zastala pa se opet pokrenula kao da se policija nećkala odakle da počne sa rešavanjem ove već ozbiljne situacije koja nije naslućivala ništa dobro...To su dobro znali i lokalni trgovci koji su to više puta osetili na svojoj koži , pa su svoje radnjice zatvorili izuzetno rano, već oko pet popodne...Izgleda da su svi bili obavešteni šta će uslediti : Sukob tek raspuštenih osmaka iz dve osnovne škole...Petak veče, završili su svoje osnovno obrazovanje i bilo je krajnje vreme da nastave školovanje i da zauzmu svoj položaj na uličnoj lestvici...Formirala se nova kriminalna hijerarhija starog Voždovca, a nekoliko vođa koji su trebali tek da se dokažu bili su sinovi pokojnih "legendi" kraja ,pripadnika ozloglašenog voždovačkog klana...Onih, koje je država tako "stručno" počistila i ceo slučaj okarakterisala kao obračun bandi znajući da se za njima neće mnogo plakati a da će sa novim licima iz nekog drugog kraja lakše upravljati...Država ne dozvoljava da iko bude iznad nje...Posebno , niko ne može da bude veći kriminalac od države...Samo je "PEKABETA" radila normalna, što i nije tako čudno jer prodavnica nije imala prozora i izgledala je kao oveći bunker, građen namenski za ovaj nemirni kraj grada...Jedino su velika staklena vrata više puta stradala...Sukobi su se intenzivirali kakao je noć odmicala...Neki su se odigravali tik ispod mog stana i ispod stepenica koje sem što su vodile na parking, bile su i veza Kumodraške ulice sa parkom i igralištem...Klinci, "legionari" su bili podeljeni u manje formacije od po 10-tak "boraca" koji su se vrlo spretno kertali po poroznoj liniji "fronta"...Komunikacija među grupama je bila efikasna , naravno , zahvaljujući mobilnim telefonima...Automobili su uvek bili prve žrtve, popucala su stakla, odkinuti retrovizori i izbušene gume...Ono nekoliko skupljih kola nisu dirali jer se uvek znalo čiji su...
Vrhunac sukoba na parkingu odigrao se oko dva sata po ponoći kada je šenlučenje prevršilo svaku meru...Dvadesetak maloletnih, ali fizički vrlo spremnih huligana dizalo je takvu buku da je zvučalo kao da lome sve pred sobom...Gledajući ih bio sam ubeđen da se bore protiv zamišljenog neprijatelja, kao neki kata tim...U stvari taj neprijatelj je bio iztaloženo zlo u njima...Tu i tamo bi se oglasila motorola i poneki pandur bi protrčao parkoma ali su odavali utisak kao da beže, a ne da nekoga jure...Istina i bilo ih je malo i ti su bili zatečeni...Ko zna do kada bi trajao taj ludački pir da iz moje zgrade nije izašao čovek od svojih možda 45 godina...Strčao je među omladince koji su ga zbunjen o pogledali...Među njima vazduh se zgusnuo,postao je iskričav i lomljiv...Naglim pokretom podigao je preteći kalašnjikov,sa dva uvezana lepljivom trakom, šaržera kao znak da se uopšte ne šali...Prepoznao sam ga. To je bio lik koji je šetao sa veselom decom i mršavom ženom...Odmah je bilo jasno da su ga klinci dobro znali i uvažavali, a i moćan zvuk metalnog zatvarača koji je pogurao metak u "gladnu" cev automata ostavio je utisak...Buka i divljanje se u trenutku, naglo ,stišalo i omladinci su , kao po komandi, formirali vrstu, poređali se poslušno ispred tog čoveka, očigledno jednog od manje poznatih, a preživelih članova klana...
-Šta vi to bre radite ?- izdrao se na njih iako za to više nije bilo potrebe jer je tišina očas okovala ulicu...
-Lomite, rušite...Svoje...Svoje klupe, svoje drveće, palite svoje dvorište...A,vaše znam dobro...Eto, tebi znam oca, a tvoj brat beše Nikola ? Majka ti je Milica...-
Spustio je glas, sada im se već obraćao skoro prijateljski šetajuci i dalje nervozno između te dece koja su iznenada osetila priliv velike fizičke snage izazvane hormonskim haosom u telima koja su se ranije razvila od mozga...
Smirivanje situacije je zamalo narušila neka baba koja je zakreštala negde, biće, sa 10-tog sprata:
-Pa šta to za Boga radite čoveče ! Što maltretirate tu decu ! Pustite ih, šta su vam ona kriva ?-
Pomislih da je u uhvaćenoj grupi negde i babino unuče ali nije puštalo glasa...
Naglo, pretećim pogledom ,čovek je fiksirao iako je bio mrak, jedan prozor i oterao babu:
-Gospođo,gubite se nazad u svoj stan, niko vas nije zvao !-
Balavurdiju koja je sada delovala krajnje pitomo je zadržao još neki minut da se presaberu i smire :
-Sada svi kućama, neću više da vas vidim ovde !-
Sada su to opet bili balavci spuštenog nosa koji su se poslušno , bez rteči uputili svojim kućama...Tako je , barem što se tiče stepenica ,završen sukob osmaka...Noć je vratila svoju tišinu kroz koju se čuo još poneki udaljeni glas i poneka motorola...Mogao sam najzad da odahnem i ustanem sa kolena i oslobodim se neprijatnog položaja u kome sam pored prozora, osluškivao napete događaje...komšiju, njegovu decu i ženu providne kože nikada više nisam video...
Noć druga...
Oko godinu dana je prošlo uglavnom mirno ali ponovo je došlo leto i ekipa je revnosno praznila flaše ispred plavog kioska...U stanu, prozori širom otvoreni i za razliku od dešavanja koja su me dočekala ništa nije slutilo da te noći gotovo neću spavati...
Kritičnih dva sata po ponoći...Prepirka se pretvara u svađu...jake izjave...Zapaljive reči...Iz kafane, na čiji zadnji deo sam gledao, izleće uzplahireni momak, montiran, prilično mlad, onizak i vrlo drčan:
-Šta misli ON ? Da meni može tako da odgovara ? Ja bre, brate imam 400 dela!!! Znaš ti ko sam ja MAJMUNE ?!!!-
Nekontrolisano mlati rukama i obraća se mirnim, parkiranim automobilima...Za njim, prestrašeno trčka na štiklicama, nežna plavušica i sva ustreptala mu govori:
-Smiri se molim te...Iskuliraj, iskuliraj...-
Tip vadi mobilni i zove, nisam poverovao svojim ušima, majku da ga vadi iz...
-Mama, desilo mi se nešto...Ma, napravio sam sranje...Ma ja sam dobro...Ne brini, čekam te...Samo dođi brzo...-
U to izlazi ,sve samo ne naivni, gazda kafane, prosedi, krupni lik sav namrgođen i ispaljuje ka momku par psovki...ipak su probrane, da ga previše ne povrede više prekore, a i mogla se osetiti neka privrženost i ne potpuna osuda toga što je ovaj napravio:
-Ajde što ga udario ali sa...Odakle ti majku mu SEKIRA ?!!!-
Plavušica je i dalje tešila svog nestašnog dečkića koji se sa olakšanjem obradova kada zapazi da pristiže veliki crni AUDI sa zatamljenim staklima...Sve je sada rešeno, mama je bila tu da zaštiti svoje neshvaćeno dete...Istovremeno pristiže i patrola milicije ali i jedan vrlo uznemireni čovek srednjih godina...Ispostavilo se da je on otac tog drugog momka...Tog drugog mladića je napaljeni bogataščić napao sekirom u kafani. Otac je grmeo od besa i nemoći :
-Pa znam te ja iz kraja ! Ti si jedna narkomanska vaška puna para !!! Znaš li idiote da si mogao da mu odsečeš nogu tom sekirom !!!?-
Majka se obrušila u odbranu a uz svu zaštitu koju je imao u izazivajućoj pozi naslonjen na svoj potpuno novi mercedes kupe, klinac je penio:
-Nije trebao da me izaziva i onako gleda...Provocirao me je i šta mu ja sad mogu...Znaš ti ko sam ja !!? Ja sam reprezentativac ove države !!! Još je dobro prošao!!!-
Dok sam sve to slušao ,sa gađenjem pomislih, kako je kratak put od kriminalca koji se hvali sa svojim ne-delima do sportiste , pa još i reprezentativca sa sekirom u ko zna kom sportu što nisam hteo ni da znam...Majka je stala da rešeta verbalnim rafalima po nesrećnom čoveku koga su u međuvremenu policajci odvojili od MERCEDESA i AUDIJA kada su videli da pada u sve veću vatru...Njegova muka je sigurno bila velika, ličio je na nekoga ko od posla ne diže glavu, a sve za malu paru, računi se namnožili i nemilosrdno navalili, a sada još ovo...
Jedan pandur se nerado usudio, vrlo uljudno skoro ponizno da uzme izjavu od vinovnika događaja...Jedva da ga je udostojiom odgovora:
-Šta me bre maltretiraš, već sam sve ispričao tvom kolegi...Idi pa ga pitaj...Ma goni se !!!-
Plavac se skoro uz izvinjenje povukao u senku...Majka i devojka su nastavile da smiruju i teše prestupnika kao da je on njihov junak...Gužva i akteri su se uskoro se razišli ,kasnije sam čuo da nije bilo težih posledica po drugog momka od sekiranja, na svu sreću...
Noć je opet navukla nevinu patinu i prteko sjajne srebrnaste boje automobila na čijem se nosu ,dok je odlazio, šepurila provokativna trokraka zvezda...Zvezda koja nije pripadala ovom jatu i koja je svom vlasniku davala mnoga prava...Kola su toliko odudarala od ostalih vozila na parkingu, starih, izanđalih ,umornih i zapuštenih da je bilo jasno da su zalutala iz sasvim drugog sveta...Preko Autokomande udaljenog samo 2-3 kilometra ali zato dalekog desetinama svetlosnih godina...Tamo gde raskošno svetlo nije puka slučajnost već pravilo...
Završio sam sa pričom...Onaj moj osmeh brzo se preselio na koščato profesorovo lice .Znao sam šta znači i nije me iznenadio...Jednostavno, on je mnogo bolje od mene poznavao sve životne stepenice, kako ove voždovačke a, da ne pominjem one iz Brazila o kojima sam samo mogao da sanjam što sam često i činio...Dok sam pričao samo me je jednom prekinuo:
-Znaš li zašto uvek sedim na sredini stepenica ? Zato što odavde jasno vidim šta se dešava GORE , pa ne silazim niže bez potrebe, a i lakše mi je da se popnem kada treba...-
Imao sam osećaj da je to možda najvažnija veština...Veština penjenja i spuštanja po potrebi...Sem toga činilo mi se da na Voždovcu ipak nije sve tako drastično kao što na prvi pogled izgleda...Da su to samo male voždovačke aritmije...
Opet je gorelo pre neki dan...U blizini...Ovaj put zapaljen je šaht...Vatra...Pobunjenička, hajdučka, neposlušna simbolika, sjajna, topla i razarajuća...Vatrogasci su se pomučili i jedva je ugasili...Kada su otišli bilo je naravno oko DVA SATA PO PONOĆI !
|
