24.2.2008 - Druge...
U usamljeničkom životu ,kakav je profesor vodio po povratku u Beograd ipak je bilo mesta i za žene koje su mu trebale u danima kada su ga sećanja previše gušila svojim intezitetom i kada nije mogao da ih zadrži u okvirima prijatnog povetarca prošlosti. Ipak nije ih bilo mnogo i nisu se previše zadržavale...Njegova moć da se jače zainteresuje za neku damu , a da ne pominjem neko zaljubljivanje ,vidno je oslabila...Sa tim izgled i godine nisu imale baš ništa , profesor se jednostavno nije trudio i dopuštao je ženama da ga one izaberu, uglavnom zahvaljujući tragovima šarma i prekookeanskim događajima koje je tako spretno, zavodljivo prepričavao...
A životni sat je ubrzavao i protekle godine koje su se nizale u koloni on je strpljivo, zanesenjački, kao kolekcionar skupljao...Potrošenu godinu bi dostojanstveno spakovao u fasciklu, na čijim bi koricama ispisivao cifru, a ispod dodavao nekoliko bitnih crtica, kao sažeti podsetnik i nikada se tamo više nije vraćao, ni prašinu da obriše...Bile su mu važne samo one dve godine koje je udobno proveo u Selijinoj senci i skoro da su mu sve slobodne misli i većina priča bile obojene tim periodom.
Po pitanju nekih usputnih romansi se odnosio vrlo neobavezno...Bile su tu : službenica, kuvarica ( i to odlična ), učiteljica, prodavačica, pa čak se i jedna doktorica našla u ovom šarenom društvu...Zajedničko im je bilo što nijedna nije polagala ni najmanju nadu u njjega i nisu tražile odgovor na pitanje koga , neminovno, svaka veza postavlja :
-Kuda ovo vodi ?-
Da nije sposoban za ozbiljnije vezivanje bilo je jasno. Nosio je "torbu" punu moćnog eksploziva preko ramena svuda sa sobom...Šta god da ga potseti na one dve godine, bučna latino muzika, neobuzdani miris mora ili neke tamne oči koje nepozvane sevnu iz gomile, a koje su ličile, mogao je na mestu , na sred ulice, među tezgama na pijaci, u tramvaju, gadno eksplodirati...Žena sa kojima bi potrošio poneku noć, ređe i dan to su mogle da razumeju jer su i same bile opasane sećanjima, opterećene nekim datumima i godinama i nosale su okolo manje više isti eksploziv sa sobom...Nije da nisu bile ranjive, čak i više nego neke druge, ali na povrede su se navikle i to one "krvave" , pa su znale i načine kako da se što pre ozleda sanira i zaceli...Naučile su kako da žive pod istim krovom sa kockicama slatke sreće iz prošlosti i dugim pravim linijama tuge iz sadašnjosti...Kao kada ne odeš na vreme kod zubara znajući da će te zub svakako zaboleti opet i to još jače...Na kraju taj ti zub izvade, ali kako izčupati srce !? Ne, to naprosto ne ide...
Profesorovoj savesti se činilo da se time krug " oštećenih " lica ako ne sužava ono barem ostaje isti i ne zahvata nove žrtve svojim vrtlogom...Ako bi ipak , nespretno, u tu vrtešku upala neka žena svetlog lica, rasterećenog osmeha, bez mutnog taloga uspomena, pomoći joj nebi bilo...Ostala bi tu zarobljena sa stalnim osećajem vrtoglavice i čudnom mučninom za koju se ne bi znao razlog...Ringišpil duše kada se jednom zavrti više ne staje...Ni u najtežim slučajevima...
Da...Bilo je u profesorovoj okolini i takvih žena koje muškarci , po pravilu požele tek kada se zasite strasnih poljubaca i vrelih oznojanih noći iza kojih ostaju mokri , nagužvani čaršavi...Kada požele da se skuće i da im se iz prostranog dvorišta čuje dečiji žamor i zvuci jurnjave...Decu,nestrpljivu i gladnu od igre, koju ne možeš oterati na pranje musavih obraza i ruku prašnjavih od čeprkanja zemlje...Imao je i on tu želju i to ne slabu, ali onda bi se setio gde je i šta nosi i koga bi još sem njega ta "bomba" mogla da pobije, ako se, što je bilo sasvim izvesno ,aktivira...
Osećao je kako su mu osećanja ,negde usput, zarđala kao zaostala granata iz 2. svetskog rata. Dokle god je duboko zakopana nije tako opasna niti može kome nauditi...
|
