Zahvaljujući Dušanu Niniću, posetioci bloga I tego arcana dei mogu pročitati delove iz njegovog novog romana pod nazivom "Spoznaja" koji će se pojaviti tokom leta.

-       Nego gde su te palačinke? Upita Toša ispivši ostatak piva u krigli.

-       Stvarno, to ne liči na njih. Sliži se Vojkan i nastavi: Nego nije to valjda jedina čakra, ta kod grla?

-       Ne, nikako, ali za okultni razvoj je možda i najznačajnija. Sledeća vazna je ona sa dvanaestlistova (koji se nalazi u blizini srca), ona daje drugačije opažanje nego Šesnaestolisni. Mora se shvatiti da opažanja pojedinim duhov­nim ili duševnim čulima nosi različiti karakter. Ovaj drugi opaža likove. Vidoviti obrazovanjem dvanaestolisnog lotosovog cveta otvara sebi i duboko razumevanje za prirodna zbivanja. Sve što je zasnovano na rastenju, razvi­janju, izliva duševnu toplotu; sve što je obuhvaćeno prolaznošću, razaranjem, propadanjem istupa sa karakterom duševne hladnoće.

-       Da li i ovde imamo neke savete kako da se najboje razvije ova čakra? Upita Vojo.

-       Svakako. Prvo na šta okultni učenik u ovom pogledu motri to je regulisanje toka svojih misli (takozvana kontrola misli). Kao što je šesnaestolisni lotosov cvet razvija istinitim i značajnim mis­lima, tako se dvanaestolisani razvija unutrašnjim logičnim tokom misli. Misli lutalice koje se jedna u drugu ne uklapaju po smislu, na logičan način, nego često slučajno, kvare oblik ovog loto­sovog cveta. On ne treba da se bez ljubavi povlači iz neke možda nelogične oko­line, da bi unapredjivao svoj razvoj. On će pre, sasvim tiho, u svojoj unutrašnjosti, mislima koje na njega jurišaju s polja, davati logički i pravac prema smislu. I on postoji svuda da zadrži taj pravac u svojim vlastitim mislima.

-       Napokon. Idu palačinke! Prekide ga Vojo.

-       I bilo je krajnje vreme. Taoša klimnu glavom i poče da rasprema mesto na stolu za tanjir sa vrućom poslasticom.

-       Dali je to jedini savet za taj dvanestolisni cvet? Upita Vojo. Nego gde reče da se on nalazi?

-       U blizini srca. Obično se zato zove srčana čakra, ili četvrta čakra. Znaš da se ono broje odozdo nagore?

-       Da svakako. Nego na šta još treba da obratimo pažnju?

-       Drugi zahtev je ista takva doslednost u svome delanju, kontrola postupka Svaka nestalnost, disharmonija u delanju dovode lotosov cvet u kome je reč, do kvarenja. Treći zahtev je istrajnost. Okultni učenik neće dozvoliti da ga ovaj ili onaj upliv odvrati od cilja koji je sebi postavio, sve dok on taj cilj može smatrati ispravnim. Prepreke su za njega poziv da ih savlada, a nikako ne osnov za odustajanje. Četvrta je trpeljivost (t o l e r a n c i j a) prema ljudima, drugim bićima, a i činjenicama. Okultni učenik potiskuje svaku suvišnu kritiku prema nesavršenom, zlom, rdjavom i više traži shvati sve na šta naidje. Kao što Sunce ne uskraćuje svoju svetlost lošem i zlom, tako ni on ne uskraćuje svoje učestvovanje sa punim razumevanjem. Zadesi li okultnog učenika bilo kakva neprililika onda se on ne prepušta nepovoljnom osudjivanju, nego ono što je neizbežno on prima i teži, koliko mu dozvoljava njegova snaga, da stvar obrne na dobro. Tuđa mišljenja ne posmatra samo sa svog gledišta, nego traži priliku da se stavi u položaj drugih.

-       Izvini što te prekidam, ali pročitao sam onu knjigu što si mi preporučio.

-       Koju Vojo?

-       Onaj, kako se zvaše pisac – da Og Mandino – „Najveći trgovac na svetu“.

-       Da baš dobra knjiga. To su isti ovi saveti samo drugačije izneti. Nego šta si hteo da kažeš? Upita Toša.

-       Sećam se jednog citata koji se baš na ovo odnosi. On kaže: Nije li istina da ptice, vetrovi, more, kao i čitava priroda, pevaju glasom muzike u slavu svog Tvorca? Zbog čega se i ja istom muzikom ne bih mogao obraćati Njegovoj deci? Od sada, držaću na umu tu tajnu i ona će mi izmeniti život.

-       Divno. Zaista. Peti zahtev je nepredubeđenost, odsustvo predrasuda prema svim pojavama u životu. U tom smislu se govori i o "veri" ili "poverenju". Okultni učenik pristupa svakom čoveku, svakom biću sa ovim poverenjem, i on se takvim poverenjem ispunjava pri svim svojim postupcima. Ako mu se nešto saopšti, on sebi ne kaže: to ja ne verujem, pošto to ne odgovara mojem dosadašnjem mnenju. On je naprotiv u svakom trenutku spreman da svoje mnenje i shvatanje nanovo ispita i ispravi. On ostaje uvek prijemčiv za sve što mu prilazi, l ima poverenja u delotvornost onoga što preduzima. Iz svog bića on progoni obeshrabrenost i sumnjiča­vost. Ako ima neku nameru, onda on ima i veru u snagu ove namere. Stotinu neuspeha ne može mu oduzeti tu veru. To je ona "vera" koja može da pokreće brda".

-       Mandino za to kaže – prekide ga Vojo - Životne nagrade stižu na kraju svakog puta, a ne na početku; i nije mi dano da znam koliko je koraka neophodno da načinim, da bih dosegao svoj cilj. Neuspeh me može čekati na hiljaditom koraku, a da se, ipak, uspeh krije već iza sledeće okuke na putu. I nikada neću saznati koliko sam mu blizu, ili daleko od njega, ako ne zaokrenem iza te okuke. Uvek ću načiniti i onaj sledeći korak. I ukoliko mi ni on ništa ne donese, učiniću i naredni, pa i onaj iza njega. Pravo rečeno, hoditi korak po korak i nije tako teško.

-       Vidiš koliko je istina univerzalna, pitanje je samo da li ćemo je na ovaj ili onaj način iskazati. Reče Toša i produži: Šesti zahtev jeste sličan - održanje izvesne životne ravnoteže (p o s t o j a n o s t i). Okultni učenik nastoji da održava svoje ravnomerno raspoloženje bez obzira da li ga zadesi jad ili radost. On se odučava od kolebanja izmedju "klicanja do neba" i "ucveljenosti do smrti". Nesreća i opasnost zatiču ga isto tako naoružanog kao sreća i uspeh. To je ono osnovno što se tiče ove čakre.

-       A dalje? Upita Vojkan koji je upravo bio smazao i treću palačinku.

-       Ne daš mi da jedem. Dobro, naročito fin način unutrašnje obuke je potre­ban   za   razvoj  desetolisnog   lotosovog   cveta,  (koji se nalazi u susedstvu želudčane jamice)  jer ovde se radi o tome da se na svestan način nauči da vlada i samim čulnim utiscima. Za novog vidovi­tog je to naročito nužno.  Samo kroz to je on u stanju da izbegne izvor bezbrojnih iluzija i duhov­nih proizvoljnosti.Čovek sebi obično ne objašnjava kakve sve stvari vladaju njegovim pomislima, njegovim  sećanjima i čime su oni sve izazvani.       Uzmimo sledeći primer. -  Neko se vozi železnicom. On je zabavljen nekom misli. Odjednom njegova misao uzima sasvim nov pravac. On se seti nekod doživlja­ja koji je imao pre više godina, i ovaj se splete sa njegovim sadašnjim mislima. Ali on sada uopšte nije primetio da je njegovo oko bilo upravljeno prema prozoru i da je njegov pogled pao na neku ličnost, koja je slična nekoj ličnosti koja je bila upletena u ovaj doživljaj kojeg  se on  seća. To što je video uopšte mu ne dopire do svesti,  nego samo njegovo dejstvo. Tako on veruje da u je ta stvar "pala na um sama od sebe". Zato je potrebno da čovek zagospodari onim što na njega deluje iz spoljašnjeg sveta. To se mora doterati do toga, da utiske koje čovek "neće" da primi, stvarno i ne prima. Mora biti u volji čovekovoj, da dopušta da na njega deluju samo one stvari na koje on obraća pažnju, i da se stvarno oslobodi od utisaka ka kojima se on ne pokreće po svojoj volji. Ono što čovek vidi, mora i h t e t i da vidi, a ono na šta ne obrati pažnju mora stvarno za njega da ne postoji. Ukoli­ko življi i energičniji postane unutrašnji rad duše, utoliko će se to više postići. Okultni učenik mora izbegavati svako nepromišljeno gledanje i slušanje unaokolo. Za njega mora postojati samo ono, na šta on upravlja svoje uho i oko. On mora da se vežba da i u najvećoj galami ne mora ništa da čuje, ako on neće da čuje: on mora svoje oko da učini neosetljivim za stvari na koje on ne gleda naročito. On mora biti opkoljen kao nekim duševnim oklopom za sve nesvesne utiske, i na sam misaoni život on mora u tom pravcu obratiti naročitu pažnju.

-       Da, to me podseti na jednu drugu knjigu. Prekide ga Voja.

-       Koju? Upita Toša.

-       „Moć sadašnjeg tenutka“ Ekat Tol. On priča upravo o ovome. Tačnije, šta predstavlja najveću prepreku doživljavanja stvarnosti oko nas?

-       I šta kaže? Upita Toša.

-       Identifikacija sa našim umom koja uzrokuje da mišljenje postane prisila. Ne biti u mogućnosti da prestanemo sa razmišljanjem predstavlja jezivu zavisnost, ali mi to ne uviđamo jer gotovo svako boluje od nje, tako da se ta zavisnost smatra normalnom. Ova neprestana mentalna buka nas sprečava da pronađemo to carstvo unutarnje smirenosti koje je nerazdvojivi deo Bića. Ona takođe stvara i lažno, umom stvoreno 'ja', koje baca senku straha i patnje.

-       Filozof Dekart je verovao da je došao do najfundamentalnije istine kada je izrekao svoju poznatu tvrdnju: «Mislim, dakle postojim». U stvari, on je rečina uobličio najosnovniju grešku: izjednačio je mišljenje sa Bićem i identitet sa mišljenjem. Složi se Toša.

-       Baš tako. Gotovo svako živi u stanju prividne izolovanosti u suludo složenom svetu stalnih problema i sukoba, svetu koji odražava stalno rastuću rasparčanost uma. Prosvetljenje je stanje celosti, stanje bića 'u celini', a samim tim i stanje mira. To je stanje jedinstva sa životom u njegovom pojavnom aspektu, odnosno sa svetom, kao i sa svojim najdubljim 'ja' i duhovnim životom – stanje jedinstva sa Bićem. Prosvetljenje ne predstavlja samo završetak patnje i stalnih spoljnjih i unutrašnjih sukoba, već takođe i kraj jezivog robovanja neprekidnom razmišljanju.

-       Kakvo je to samo neverovatno oslobađanje. Zamišljeno procedi Toša.

-       Identifikacija sa našim umom stvara neprovidan paravan od pojmova, predstava, sudova i definicija, a koji blokira svaku istinsku vezu. - Nastavi Vojkan. – To stoji između nas i našeg istinskog 'ja', izmežu nas i našeg bližnjeg, između nas i prirode, između nas i Boga. Upravo ovaj paravan od misli stvara iluziju izdvojenosti, iluziju da postojimo mi i potpuno različit 'neko drugi'. Tada zaboravljamo na ključnu činjenicu, da ispod nivoa fizičkih pojava i zasebnih oblika mi činitmo celinu sa svim što postoji. Pod 'zaboravljanjem' podrazumevam to da više nismo u stanju da osetimo jedinstvo sa Bogom kao očiglednu stvarnost. Vera može biti utešna, ali, samo putem ličnog iskustva ona postaje oslobađajuća.

-       Zaboravljamo snagu vere, a naročito snagu molitve.

-       Da imamo i već naučne, tačnije materijalističke ekperimente sa terapeutskom i izceljujućom funkcijom molitve.

-       Ne razumem. Zar to nije, ipak, samo individualan, zatvoren odnos između nas i Božanstva? Upita Toša.

-       Krajem 1998. godine saopšteni su rezultati eksperimentalnih istraživanja na uglednom američkom Djuk univerzitetu o uticaju molitve na brzinu postinterventnog kliničkog oporavka akutnih srčanih bolesnika podvrgnutih tzv. koronarnoj angioplastiji. Slučajnim izborom odabrana su imena jedne grupe bolesnika na klinici (a da o tome nisu znali ni oni ni njihovi lekari) i zatim prosleđena sveštenicima u nekoliko različitih religijskih centara u Jerusalimu, Nepalu, Francuskoj i SAD, koji su se molili sa njihov oporavak. Kasnije kliničke analize su pokazale da su se bolesnici iz ove eksperimentalne grupe oporavljali jedan i po do dva puta brže od preostalih iz kontrolne kliničke grupe.

-       Pomenuti eksperiment svakako je na liniji ponovo probuđenog naučnog interesovanja za istraživanje fenomena svesti u poslednjoj deceniji XX veka. Složi se Toša. – Ali, priznajem da za ovo prvi put čujem.

-       Procenjuje se da svest danas spada u deset najznačajnijih naučnih problema, a profesor Dejan Raković sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu tvrdi da će to biti centralna naučna tema čitavog novog milenijuma, zbog neuporedivih implikacija u medicini, psihologiji, biologiji, fizici, tehnici i filozofiji/religiji. Postoji realna biofizička priroda religijskih i drugih transpersonalnih iskustava vezanih za prelazna i izmenjena stanja svesti.

-       Ništa te ne razumem. Prekide ga Toša. Vi fizičari. Pričaj Srpski da te ceo svet razume!

-       Šta ne razumeš? Transpersonalna iskustva. Znači – vantelesna iskustva, kao i druge netelesne veze među ljudima. Što bi Goran rekao – nehercijanske veze.

-       Zašto to povezuješ sa religijom? Rekao si religijskih i transpersonalnih iskustava?

-       Zar je religija – i uopšte naš odnos sa Bogom telesan i materijalistički? Odgovori mu vojo kroz pitanje.

-       U pravu si. Izvini, prekinuo sam te.

-       Hteo sam da kažem da postoji biofizička, znači telesna veza između religije kao i svih izmenjenih stanja sveti.

-       To su oduvek tvrdila iskustva različitih religijsko-ezoterijskih tradicija Istoka i Zapada.  Složi se Toša.

-       Ono što se može naslutiti i pretskazati u prelaznim stanjima individualne svesti, moglo bi biti evoluirano stanje kolektivne svesti u nekom budućem trenutku, ili drugim rečima, promenjeno stanje svesti, saglasno našem sagledavanju budućnosti.

-       Kako naša svest ima pristupa tim informacijama? Ustvari ja znam da ima, itekako, ali kako si to hteo da objasniš materijalistički? Upita Toša.

Treći deo pogledajte OVDE!