Najverovatnije su septembra 1826. godine, masoni ubili Vilijama Morgana na severozapadu države Njujork, a u cilju sprečavanja Morgana da oda njihove tajne. Mnogi u ovo i danas veruju, ali u to vreme ovaj slučaj je toliko rasplamsao snažan antimasonski pokret, koji je pretio da uništi slobodne zidare u SAD-u. Masoni i danas poriču ubistvo; to ubistvo se ne može pouzdano dokazati, ali su sva druga objašnjena o njegovom nestanku toliko neverovatna i nelogična.

Ako su masoni umešani u nestanak Vilijama Morgana, onda je to jedini slučaj u istoriji masonerije. Masone često optužuju da praktikuju tajne zakletve na svojim ceremonijama prijema u članstvo, prema kojima novi član pristaje da iskusi smrt na najgori način ako oda slobodnozidarske tajne. Ali Vilijam Morgan nije ubijen metodama koje su opisane u ritualu, več je utopljen u reci Nijagari.

Mali grad Batavija u okrugu Dženesi, na severozapadu države Njujork, i njegovi stanovnici su 1826.godine bili prilično slobodnih shvatanja  i dobrim delom izvan nadzora centralne vlasti.  Stanovnici tog gradića su verovali u vrlimu samopomoći, koja je lako mogla preći granicu i postati zločin. Kada je sudija okruga Dženesi, koji je bio mason, upitan da li opravdava pokušaje masona da spale prostorije izdavača Morganovih antimasonskih knjiga, sudija je odgovorio: „Kad bi ste zatekli muškarca da zloupotrebljava vaš bračni krevet, da li biste ga izveli pred sud ili biste uzeli toljagu i prosuli mu mozak“.

Vilijam Morgan bio je poreklom iz Virdžinije. Napustivši Virdžiniju neko vreme je živeo u Kanadi, u drugim delovima države Njujork, i na kraju došao u Bataviju. Morgan je za sebe tvrdio da je bio čovek koji se svojim junaštvom isticao u ratu protiv Britanije 1812.godine; ali postoje i tvrdnje nekih drugih lica da Morgan nikada nije bio u vojsci.

Morgan je svojim dolaskom u Bataviju pristupio slobodnim zidarima, ali se brzo zavadio sa braćom i napustio ložu. U samoj loži imao je nekoliko sukoba sa braćom masonima. Napustivši ložu, Morgan je razglasio da je napisao knjigu koja otkriva tajne masona, a Dejvid Miler (izdavač lokalnih novina) platio mu je veliku svotu novca za prava.

Prva reakcija masona na ovakve Morganove najave i poteze, bila je da daju oglas u lokalnim novinama u drugom okrugu, u kome je pisalo da je „čovek koji sebe naziva Vilijam Morgan“ došao u selo Kanandaigva u okrugu Dženesi, da je veoma nepoželjan tip i da svi, posebno masoni koji sa njim imaju bilo kakva posla, treba da pripaze na sebe. Drugi potez je bio taj što su masoni organizovali bojkot Milerovih lokalnih novina i prestali da se oglašavaju o njima.

Masoni su imali nameru da jedno veče  napadnu prostorije novina Dejvida Milera, čak su bili i pripreme za taj napad doveli do kraja, ali Miler je obavešten o toj pripremi i takvom planu i masonima poručio da sa svojim naoružanim prijateljima čeka. Masoni su odustali od napada to veče, ali dva večera kasnije nekolicina masona je pokušala da zapali Milerove prostorije, ali je požar se uspeo suzbiti.

Tada su pojedini masoni došli u kuću Vilijama Morgana i tvrdili da im duguje novac i da oni imaju pravo da Morgana zadrže u pritvoru sve dok im dugovanja ne budu izmerena. Morgana su zatvorili u ćelliju. Kada je Miler ćuo da je Morgan u pritvoru pokušao je da nadje tamničara i da mu plati dug, ali pošto je Morgan pritvoren u petak , a tamničar nije bio tu-to je praktično značilo da Morgan mora da provede u pritvoru sve do ponedeljka.  Masoni su od Morgana u pritvoru tražili da im preda rukopis knjige, ali naišli su na Morganovo odbijanje. Dok je Morgan bio u zatvori, masoni su mu ušli u kuću, pretresli je i pokupili sve spise koje su našli, ali nisu našli rukopis knjige koja otkriva masonske tajne.

U ponedeljak Morgan je pušten iz zatvora pošto je Miler izmirio njegova dugovanja. Ali masoni su ponovo krenuli na Morgana i tvrdili da je ukrao košulju i da duguje manju svotu novca u Kanandaigvi. Odveli su ga do tog mesta (80 kilometara od Batavije) i ponovo ga stavili u zatvor. U medjuvremenu su uhvatili i Milera i zatvorili ga bez ikakve optužbe, ali su morali da ga puste posle nekoliko časova.

Mason Lotan Louson je 13. septembra 1826.godine otišao u zatvor gde je Morgan bio zatvoren. Predstavio se kao njegov prijatelj i platio Morganovo dugovanje.  Morgan je pušten, ali je nerado krenuo sa Lousonom. Ali nije želeo da udje u Lousonovu kočiju, i tada su se pojavili Česebro i Sojer, takodje masoni, koji su Morgana ugurali u kočiju. Svedoci koji su se zatekli tu na licu mesta su izjavili da je Morgan, opirajući se koliko je mogao, vikao: „Ubistvo“.

Kočija je prešla 170 kilometara od Kanandaigve do Fort Nijagare, na granici Kanade i SAD-a. Otmičarima je se u toku puta pridružio i šerif okruga Nijagare, Eli Brus, takodje mason.  Dok su trojica masona večerali u krčmi u Jangstaunu, Brus je bio u kočijama sa Morganom. Lica koja su tuda prolazila ili trenutno nalazila su tvdila da su čuli da je jedan glas iz kočija tražio od osobe koja sedi pored njega da mu donese vode, ta osoba (Brus) nije donela vode.

Kočija je u Fort Nijagaru stigla 14.septembra i ušla u jednu vrstu vojne tvrdjave koja se nalazila tu i u kojoj je do avgusta te godine bilo smešteno jedno odeljenje američke vlade.  Kako je istraga pokazala, u pogledu činjenice da su neovlašćena lica ušla u tu tvrdjavu, jedan predstavnik vlade je predao ključ nekom preduzetniku koji je bio mason i dozvolio je masonima da se privremeno usele u trenutno praznu tvrdjavu. Morgan je nekoliko dana bio zatvoren u toj tvrdjavi. Onda su ga masoni odveli trajektom preko Nijagare do kanadske obale. Vozač trajekta je kasnije dok je vodjena istraga opisao šta se dogadjalo tada. Naime, on i još dvojica masona su ostali na trajektu da čuvaju Morgana dok su ostala dvojica masona otišli na obalu na sastanak sa kanadskim masonima. Kako se ispostavilo, američki masoni su želeli da Morgana isporuče Kanadjanima, koji su trebali da ga se reše kako najbolje znaju, ali Kanadjani su odbili da se umešaju. Kako su ti pregovori propali, vratili su Morgana u tvrdjavu i ponovo ga zatvorili.

To je bio poslednji slučaj kada je neko video Morgana živog. Masoni u Fort Nijagari su noću, negde u periodu izmedju 17. i 21.septembra 1826.godine poveli Morgana na brod i krenuli da plove Nijagarom. Uzeli su metalne tegove, pričvrstili mu ih za noge i bacili u reku, gde se utopio.

Morganovi prijatelji su obavestili javnost o njegovom nestanku. Miler je napisao knjigu u kojoj je opisao sve dogadjaje koji su ga zadesili (knjiga je brzo postala bestseler). Masoni su govorili da su celu priču o Morganovom nestanku osmislili Morgan i Miler u formi reklamnog trika povodom Milerove knjige.

Guverner države Njujork De Vit Klinton, koji je bio mason, je izrazio svoju ogorčenost zbog Morganovog nestanka i u dva navrata je objavljivao proglas u kojem su nudi novčana nagrada za bilo kakvo obaveštenje o Morganu. Na proglase i nagradu se niko nije javljao. Činilo se da su Klinton i ostale odgovorne masonske vodje bili ljuti zbog nečasnog postupka svoje braće iz okruga Dženesi, ali su neki bili i za zataškavanje celog slučaja radi zaštite ugleda masona.

Nekoliko nedelja kasnije od Morganovog nestanka, na obale Nijagare je isplivalo jedno telo. Istraga je utvrdila da je u pitanju Morgan, ali uz nedovoljno dokaza (identifikacija samog tela je bila otežana stanjem leša). Ponovljena je analiza pronadjenog tela i rezultat je ponovo bio neizvestan. Tada se pojavljuje nekakva Kanadjanka koja je tvrdila da se boji da je njen muž se utopio u Nijagari, pa je priliom treće analize tela ona identifikovala telo svoga muža.

U to vreme već uveliko se odvijaju protesti zbog Morgana, kako vreme protiče protesti su sve jači i masovniji. Iako nije bilo dokaza da je Morgan ubijen, postojali su jasni dokazi da je zadnji put kada je vidjen živ bio u društvu Lousona, Česebroa, Sojera, Brusa. Prva trojica i Šeldon (takodje mason) su 1.januara 1827.godine izvedeni pred sud sa optužbom da su oteli Morgana. U početku su poricali optužnicu, ali su kasnije svi sem Šeldona priznali krivicu. Mnogi su smatrali da je to bio vešt trik njihovih advokata, jer je tako sprečeno da se podmetnu dokazi koji bi ih mogli teretiti za ubistvo. Sudija je Lousonu odredio kaznu zatvora na 2 godine zatvora, Česebroa na jednu godinu, Sojera na tri meseca, a Šeldona na mesec dana. U tadašnje vreme kidnapovanje u državi Njujork nije bio veliki prekršaj. Nekoliko meseci kasnije guverner Kllinton potpisuje zakon kojim se kidnapovanje proglašava zločinom kižnjivim od 3 do 14 godina zatvora. Klinton je smenio Eli Brusa sa položaja šefa okruga Nijagare, a kasnije mu je sudjeno zbog Morganove otmice i osudjen je na dve godine i četiri meseca zatvora.

Protesti zbog Moraganovog slučaja su postali vrlo snažni. Antimasoni su održali sastanak 4.jula 1828.godine u Le Roju, država Njujork, kao deo proslave Dana nezavisnosti. Govornici su osudili masone koji „prkose božijim i ljudskim zakonima svojim bezbožnim načelima i bogohulnim načelima, i sada su masoni uprljali svoje dostojanstvene haljine krvlju slobodnog gradjanina“. Taj skup je bio kapisla koja je pokrenula čitav antimasonski pohod u većini ostalih država na severoistoku. Sve do 1882.godine antimasonske organizacije su podizale spomenike Vilijamu Morganu.

Gnev gradjana protiv masona bio je iskorišćen i u neke političke svrhe, i antimasonska stranka u SAD-u (tadašnja treća stranka u SAD-u) je glavne adute i snagu koristila baš iz slučaja Vilijama Morgana i iz tog talasa gneva protiv masona koji je bio preplavio SAD.

Slučaj Vilijama Morgana ni dan danas nije prestao da prati masoneriju, i  mnogi vide ovaj slučaj kao najcrnju mrlju u celokupnoj masonskoj istoriji.

***tekst  iz „Slobodni zidari“ Džasper Ridli