Ideja o formiranju ovakve grupe potekla je posle Drugog svetskog rata pod izgovorom „zbijanja redova zbog pretnje komunizma sa istoka“. Zapadu je bio potreban novi koncept delovanja na medjunarodnom planu, a jedan od predvodnika formiranja principa i pravaca tog novog koncepta je bio Jozef Retinger.

Retinger je imao zasluge za osnivanje Evropskog pokreta, koji je bio put i koji je vodio do osnivanja Saveta Evrope 1949.godine. Retinger je još kao student bio pristupio jezuitskom redu i zastupao je oštro njihova shvatanja.  Retinger je francuskom premijeru predložio plan za ujedinjenje Istočne Evrope gde bi došlo do spajanja Austrije, Poljske i Madjarske i tako bi se stvorila monarhija pod vodjstvom jezuita. Francuski premijer je glatko odbio ideju, po njemu nije bila ni ostvarljiva ni održiva. Francuski premijer je ovu odeju okarakterisao kao ideju koja ima korenu u Vatikanu.

Retinger je imao ideju ujedinjenje sveta, pod kontrolom nadnacionalnih organizacija. Bio je svestan da se kontrola u svetu ne može ostvariti bez SAD-a, tako da je krenuo u kampanju stvaranja „Atlantske zajednice“. Ovim potezom uvukao je SAD u evropske političke ciljeve.

Za sve svoje planove dobio je podršku svog moćnog prijatelja, princa Bernarda (suprug holandske kraljice Julijane) koji je saradjivao sa lordom Viktorom Rotšildom. Tako, 1952.godine Retinger daje predlog svom prijatelju Bernardu da se održi tajna konferencija, na kojoj će ućestvovati lideri zemalja NATO pakta, koja bi imala za cilj razmatranje medjunarodnih odnosa i planova. Na ovakvu ideju princ Bernard pristaje i počenje sa radom na obezbedjivanju podrške u Americi.

Tako je, prvi sastanak ovakve grupe održan u hotelu „Bilderberg“ u Osterbeku, Holandija, od 29. do 31.maja 1954. godine. Sastankom je predsedavao princ Bernard, a učesnici su bili ličnosti iz sveta politike, industrije, medija, obrazovanja isl. Ono što je važno istaći jeste to da učesnici na ovakvim sastancima predstavljaju sebe, a ne institucije, organizacije isl. na čijem čelu se nalaze.

Forma sastanka Bilderbergovaca se odvija bez krutih formalnosti i proceduralnih pravila. Na ovakvim sastancima nema glasanja, nema formalnih zaključaka, nema nikakvih rezolucija tj. nema nikakvog pisanog traga.  Ukoliko dodje do pravljenja izveštaja (mada je to skoro u granicama nemogućnosti) on je isključivo za internu upotrebu. Na ovim sastancima učestvuju samo oni koji su pozvani. Na svakom sastanku prisustvuje oko 115 učesnika. Naravno brojčano medju ovim učesnicima prednjači zapadna Evropa, pa Amerika i tek onda svi ostali (tih ostalih je maksimalno 10). Učesnike na sastanak poziva Predsedavajući, na osnovu prethodnih konsultacija sa Izvršnim komitetom, Savetničkom grupom i sa počasnih generalnih sekretara.

Poznat je slučaj lorda Džordža Robertsona, tadašnjeg britanskog ministra odbrane, kome su poslanici u britanskom parlamentu postavljali pitanja u vezi njegovog učešća na bilderberg sastanku 14.maja 1998.godine. Na zahtev poslanika da dostavi spisak tema o kojima se raspravljalo na sastanku i da predoči glavni red koji je bio predvidjen za taj sastanak; Robertson je jednostavno odgovorio da nema nikakvih ministarskih obaveza da dostavi takve informacije. Samo da napomenem da je na tom sastanku prisustvovao i Havijer Solana, tadašnji generalni sekretar Nato pakta. Ovakvim konkretnim primerom pokazuje se da Bilderberg grupa iskače iz svakog vida javne kontrole.

Izvršni komitet Belderberg grupe svoje mesečne sastanke drži u sedištu fondacije „Dičli“  u blizini Oksforda. Radom ove grupe prve 22. godine vodio je princ Bernard, u svojstvu Predsedavajućeg. Njega je zamenio lord Houm od Hirsela, bivši britanski premijer.  1980.godine mesto Predsedavajućeg preuzima Valter Šelu, bivši nemački predsednik, a njega 1985.godine zamenjuje lord Rol od Ipsdena. Na čelo ove grupe 1989.godine dolazi poznati (naročito Srbima) lord Karington koji je i danas na tom položaju.

Značajan član Izvršnog komitet Bilderber grupe je kanadjanin Konrad Blek, vlasnik „Holinger grupe“, „Jerusalim Post-a“ i londonskog „Dejli telegrafa“ kao i još preko 500 drugih listova. Vrlo moćan medijski magnat.

Postoje stavovi da iza Bilderberg grupe stoje Rotšildi i Rokfeleri; ali konkretnih dokaza nema, jer sve ide preko posrednika. Ali ako krenemo putem čistog razuma i postavimo pitanje „Da li ima bitnih stvari u svetu koje se rešavaju bez učešća ove dve porodice?“ odgovor se zna.

Koliko je ova organizacija moćna daću čist primer.

Na zasedanju u Nemačkoj, u Baden Badenu 1991.godine medju prisutnima je bio i Bil Klinton (on tada nije bio predsednik SAD-a, čak nije bio planiran ni kao kandidat demokratske stranke). Da dodam još i to da Klinton u to vreme u SAD-u je predstavljao sasvim prosečnog političara, čak bez bilo kakve podrške u javnosti, jednostavno bio je anonimus. Ali Klinton je dobio podršku Bilderbergovaca i već naredne godine postao je predsednik SAD-a.

Slične primere imamo i sa Velikom Britanijom iz 1995. samo što je tad cilj grupe bio da se Britanija vrati davanju jače podrške ujedinjenoj Evropi sa centralnom bankom i jedinstvenom valutom.

A sada o nama...

Poslednjih godina nema sastanka Bilderberg grupe, a da se ne spominje Srbija.

Ključna godina i sastanak Bilderberg grupe, u vezi Jugoslavije, održan je 1996.godine, u King Sitiju, jedno od predgradja Toronta, gde je domaćin bio Konrad Blek. Jedna od sporednih tema tog sastanka je bila odluka da Bil Klinton dobije još jedan mandat na mestu predsednika. Ali ono što je najvažnije, na ovom sastanku je doneta odluka o ’Balkanskom ratu’.

Na ovom sastanku doneta je odluka da se Srbi isprovociraju tako što će se ključni ljudi proglasiti za ratne zločince, kojima se mora suditi pred Medjunarodnim sudom u Hagu. Ako dodje do pobune Srba, protiv njih se može preduzeti vojna intervencija. Kao rezerva ovom planu,u slučaju da on ne uspe (a znamo da nije uspeo jer, su tada se pred Hagom pojavili samo optuženi nižeg položaja) mora se isprovocirati sukob na Kosovu i tako održavati stalnu napetost kroz tzv.niske sukobe. Krajnja granica do koje su ideje išle jeste da u ratna dejstva po potrebi mogu da se uvuku Grčka, Bugarska, Makedonija, pa čak i Turska i Rusija. Ma koliko ovaj plan izgledao nerealno u tadašnje vreme, ovakav plan je postojao.Svaka od ovih država u slučaju rasplamsavanja sukoba je imala interesa da tad udje u rat.

Kao što rekoh, ovaj plan se nije ostvario ali se krenulo u realizaciju stvaranja i održavanja sukoba na Kosovu. I konačno na sastanku održanom u Ajeršajeru (Škotska), od 14. do 17.maja 1998.godine doneta je odluka o izazivanju otvorenog rata na Kosovu koji će imati cilj vojnu intervenciju nad Srbijom (podsećam to je bio cilj i predhodnodne odluke donete 1996, tako da se može reći da je ostvaren cilj iz 1996). Nema potrebe da pišem o tim godinama, jer i sami znate šta su donele.

Zatim,konferencija 1999.godine od 3.do 6.juna, u Sintri (Portugalija) jedna od glavnih tačaka dnevnog reda je bila „Rat na Kosovu“. Raspravljalo se oko formiranja Velike Albanije, koja će se stvoriti posle starateljstva nad nezavisnim Kosovom (da li vam je poznato ovo, a planirano je još ’99-te). Na ovom sastanku zauzet je stav da se posle Kosova na Balkanu se mora održavati situacija regionalne nestabilnosti i konflikta. Naravno, ovde se ne završava razgovor o Srbiji tj. Jugoslaviji.  Na ovom sastanku se vodio i razgovor o daljem rasparčavanju Jugoslavije, ali bez konkretnih zaključaka.

Kao što je Arijel Šaron rekao: Sada Kosovo, uskoro Izrael.

Od 8. do 11. juna 2006.godine u malom mestu Kanata, pored Otave, održan je novi sastanak. Teme su bile Hugo Čavez, kanadski premijer, mogući rat u Iranu, Kosovo. Zanimljivo je primetiti da Kosovo nije bila jedna od top tema toga sastanka. Neko bi pomislio „hvala Bogu, ostavili su nas na miru“, ali na žalost ne, jedini razlog zašto tema Kosova nije bila jedna od vodećih je ta što je već 2006.godine skoro sve bilo rešeno i dogovoreno.

Na Bilderberg sastanak je bio pozvan i Veton Suroi (prištinski političar i vlasnik lista „Koha Ditore“). Tada je data preporuka da prvi izabrani predsednik u nezavisnom Kosovu bude upravo on. I ako pogledate izjave Suroi-ja tokom čitavog tog procesa „pregovora oko Kosova“ videćete da je on davao  najumerenije izjave i stavove, ali koje su na žalost bile najrealnije.

I  na kraju...ovo je bio samo grubi prelaz o Bilderberg grupi, ali ma koliko vam nerealno izgledali ciljevi i ideje Bilderberg grupe, i ma koliko ne verovali u teoriju zavere, činjenica koja ostaje kada se podvuče crta jeste da se ideje Bilderberg grupe realizuju, to je fakat. Baš kao što smo imali primer sa Srbijom; ako ne može 1996. može 1998. i ’99. Na žalost, tako stoje stvari.