Božic
Proslavljanje praznika koji se danas naziva Božic zapravo je pocelo znatno pre hrišcanske ere! Mnogi od obicaja vezanih za Božic samo su preneti iz paganstva u hrišcanstvo.
Stari Grci i Rimljani su krajem decembra održavali svetkovine u cast boga vina Dionisusa, nazvanog još i Bahus. Te svetkovine, poznate kao Bahanalije, obilovale su pijancenjem i orgijama, i zbog toga ih je rimski Senat zabranio 186. godine pre Hrista. Iako su Bahanalije zabranjene, narod je težio da elemente njihovog proslavljanja prenese na druge praznike održavane u isto doba godine.
Krajem decembra održavane su i svetkovine u cast boga Saturna, nazvane Saturnalije. Saturn je u mitologiji paganskog Rima bio vrhovni bog poljoprivrede, koji je, po tom verovanju, jeo svoju decu da ga ne bi ubila. Saturn je paralela sidonskog boga Vala, protiv koga se u Bibliji mnogo govori, u ciju su cast spaljivana deca. Zapazite na koji nacin su obeležavane Saturnalije: sav posao je obustavljan, robovi su izjednacavani sa gospodarima, razmenjivani su pokloni, paljene su svece i lampe da bi se uplašili duhovi tame, održavane su gozbe i pijanke, itd. Na rimsku Novu godinu (1. januara) kuce su ukrašavane zelenilom i svetlima i davani su pokloni deci i siromašnima.
Odakle potice 25. decembar kao datum obeležavanja Božica? Julijanski kalendar, objavljen 46. godine posle Hrista, proglasio je 25. decembar za dan zimske kratkodnevice. Kasnije revizije kalendara su korigovale datum kratkodnevice, ali su praznici ostali vezani za 25. decembar. Doba zimske kratkodnevice je u svim paganskim mitologijama bilo vezano sa ritualima ciji je cilj bio da se suncu vrati snaga i da se proslavi njegova pobeda nad silama tame. Usred zime za paganske narode je bilo vrlo važno obeležavanje plodnosti i ponovnog rodjenja. Zato je za dekoraciju korišceno zimzeleno drvece, a badnjak i uopšte svetla su paljena da bi se rasterala tama koja je u to doba godine u porastu.
Drevni Persijanci obeležavali su rodjenje boga svetlosti Mitre 25. decembra. Bog Mitra smatran je za utelovljeno sunce. U drugoj polovini 3. veka posle Hrista mitraizam je postao jedna od zvanicnih religija paganskog Rima. Car Konstantin bio je pristalica mitraizma do svog formalnog obracenja u hrišcanstvo u 4. veku , i pretpostavlja se da su pod njegovim uticajem prebaceni u hrišcanstvo glavni praznici njegove stare religije. I tako je tek u 4. veku pocelo obeležavanje Božica medju hrišcanima.
Dakle, obeležavanje Božica nije utemeljio ni Hristos, ni apostoli, ni rani hrišcani, vec je pocelo preko 300 godina kasnije, pod ociglednim uticajem paganskih kultova!
Širenjem hrišcanstva u druge krajeve Evrope, obicaji u vezi Božica dopunjeni su pod uticajem mitologije raznih naroda. Npr. nordijski narodi su od 25. decembra do 6. januara održavali svetkovine u cast boga sunca, na kojima su palili vatre da bi doprineli pobedi sunca, ukrašavali svetilišta zimzelenim biljem, i naravno, održavali gozbe.
Mnogi narodi su hrast smatrali svetim drvetom, odatle obicaji vezani za badnjak. Germanski narodi su hrast smatrali simbolom boga Odina i prinosili mu žrtve, dok ih u 8. veku sv. Bonifas nije ubedio da umesto toga poštuju jelku u cast Hrista. Dakle, kicenje jelke u hrišcanstvu je kod nekih naroda direktno preneto iz paganstva a kod nekih uvedeno kao zamena za paganske obicaje, ali bez suštinske promene u razmišljanju ljudi.
Hristološka pozadina Božica zamenjena je mitom o Deda Mrazu. Ideja o Deda Mrazu potice od svetkovina u cast svetog Nikole, koje su održavane krajem decembra, ali takodje na isti nacin kao nekadašnje Saturnalije, tako da su tokom vremena i ti obicaji pridruženi slavljenju Božica i Nove godine. Npr. engleski naziv za Deda Mraza, "Santa Claus", potice od holandskih imigranata u Ameriku koji su svetog Nikolu nazivali "San Niclaus".
Obicaj razmenjivanja poklona uoci Božica i Nove godine potice od poklona razmenjivanih prilikom rimskih Saturnalija. Ti pokloni su u drevnom Rimu uglavnom bile lutke, uvedene kao zamena za ljudske žrtve nekada prinošene bogu Saturnu!
Kako se dogodilo da u hrišcanstvo udje toliko paganskih obicaja? Same hrišcanske vodje su ohrabrivale preinacavanje paganskih obicaja u hrišcanske da bi se praznovernim obracenicima iz paganstva olakšao prelazak u novu veru! Tako su "obracenici" zadržali svoje stare obicaje i samo im promenili imena. Naši preci primili su hrišcanstvo a da nisu stekli nikakva suštinska znanja o Isusu Hristu i religiji koju je On utemeljio! Ideja je bila da se paganski obicaji postepeno potiskuju, ali dogodilo se obrnuto. Štaviše, tzv. hrišcani su obeležavali zimske svetkovine na isti nacin kao pagani - uz gozbe, pijancenje, pa cak i nemoralno ponašanje.
Mnogi hrišcani u 2. i 3. veku posle Hrista protivili su se obeležavanju Hristovog rodjenja: Origen, Klement Aleksandrijski, Epifan... Obicaj obeležavanja necijeg rodjendana potice iz paganstva, prvi hrišcani su to smatrali za jeres. Medju hrišcanima koji su obeležavali Hristovo rodjenje u cetvrtom i petom veku nije postojala saglasnost u vezi datuma. Hrišcani iz Jermenije i Sirije optuživali su hrišcane iz Rima da slavljenjem Božica 25. decembra zapravo slave boga sunca. Papa Lav V u 5. veku bezuspešno je pokušao da ukloni iz praznovanja Božica neke obicaje koji se ni po cemu nisu razlikovali od kulta sunca. Mnogi protestanti u 16. i 17. veku su se protivili obeležavanju Božica, cak je u nekim delovima Amerike taj obicaj u to vreme bio zabranjen zakonom!
Neka verovanja u vezi Hristovog rodjenja za koja se smatra da poticu iz Biblije zapravo nisu na njoj utemeljena! Npr. veruje se da su Hrista posetila tri mudraca, i to u jaslama, u noci u kojoj je rodjen. Medjutim, Biblija ne pominje koliko je bilo mudraca, vec samo pominje tri vrste poklona. Dakle, mudraca je moglo biti možda dva, a možda i nekoliko desetina. Mudraci su došli u Judeju neko vreme nakon Hristovog rodjenja (najverovatnije su zapoceli svoje putovanje kada se Hristos rodio), možda cak i godinu ili dve godine kasnije! Mudraci su zatekli Hrista i Njegovu porodicu u kuci, ne u jaslama. Da li su svi razmenjivali poklone tom prilikom? Ne, poklone je dobio samo Hristos, jer je bio obièaj da se novorodjenom caru donose pokloni. U vezi toga možete pogledati Jevandjelje po Mateju, glavu 2, stihove 1 do 16.
Da li Biblija smatra Božic jednim od najvecih hrišcanskih praznika? Dva od cetiri Jevanðelja uopšte ne pominju Hristovo rodjenje! Matej i Luka opisuju taj dogadjaj, ali ne daju datum. Nigde u Bibliji ne piše ništa o obeležavanju Hristovog roðenja.
Pažljivom analizom teksta Biblije može se zakljuciti da je vrlo mala verovatnoca da je Hristos rodjen u zimu. Najpre, pastiri su te noci bili napolju sa stadima. Zatim, popisi u to doba nisu zakazivani u zimu; popis koji je bio zakazan uoci Hristovog rodjenja zahtevao je masovna putovanja, što bi u to doba zimi bilo neizvodljivo. Na osnovu toga što je Hristos zacet približno šest meseci nakon Jovana Krstitelja (Luka 1,36) i doba godine kada su u Hramu tih godina službovali sveštenici Avijinog reda, kome je pripadao Jovanov otac Zarija (Luka 1,5), pretpostavlja se da je Hristos najverovatnije rodjen u septembru. Bilo kako bilo, da je Bog hteo da se obeležava Hristovo roðenje, sigurno bi o tome postojala zapovest u Bibliji.
Uskrs (Vaskrs)
Kao i u slucaju Božica, postoje obicaji vezani za Uskrs koje ne nalazimo u Bibliji (npr. uskršnja jaja, zecevi itd.). Ti obicaji takodje poticu iz paganstva. Obeležavanje Uskrsa zapravo je pocelo davno pre rodjenja, smrti i vaskrsenja Isusa Hrista! Obicaji vezani za Uskrs poticu od prolecnih paganskih svetkovina u vezi kulta plodnosti. Mnogi paganski narodi verovali su da božanstvo plodnosti umire svake zime i ponovo se radja na prolece. Uporedo sa tim je umiralo i ponovo se radjalo sunce kao simbol života.
Po vavilonskom verovanju, Tamuz, bog plodnosti i kiše, svake godine je umirao na jesen, kada vegetacija prolazi, i ponovo se radjao na prolece. To je predstavljalo smenu godišnjih doba. Vavilonska i asirska boginja proleca i plodnosti nazivana je Ištar. Ona je simbolizovala Majku Zemlju i prirodne cikluse plodnosti na njoj. Po tom verovanju boginja Ištar je naricala za Tamuzom i prizivala njegovo ponovno roðenje. (Odatle obicaj opisan u Jezekilju 8:14.) Ištar je takodje bila boginja ljubavi, i svetkovine u njenu cast cesto su bile pracene ritualnom prostitucijom.
Drugi narodi su Tamuza i Ištar nazivali Vaal i Astarota, Adonis i Afrodita, Atis i Sibela, Oziris i Isis, Saturn i Venera, itd. Astarota je nazivana još i "carica nebeska". Paganski narodi su na prolece održavali svetkovine u cast Astarote. Kao simboli plodnosti na tim svetkovinama korišcena su jaja i zecevi, a takodje su obilovale orgijama. Bog je na više mesta u Bibliji osudio perverzne svetkovine održavane u cast Vaala i Astarote.
Pošto su paganski narodi vec održavali svetkovine u cast smrti i vaskrsenja svog božanstva, prilikom formalnog primanja hrišcanstva mnogi od njih su zadržali svoje paganske obicaje koje su sada primenjivali na smrt i vaskrsenje Isusa Hrista. Npr. engleski naziv za Uskrs, "Easter", najverovatnije potice od keltskog oblika imena Ištar - "Eostre". Postoje mnoge slicnosti izmedju nekadašnjih paganskih obicaja i današnjih obicaja u vezi Uskrsa. Uoci prolecne ravnodnevice, paganski narodi su pocinjali post, kao što i hrišcani danas poste 40 dana pre Uskrsa. Neki pagani bi isekli drvo, odneli ga u hram, obesili na njega figuru mladog boga i pevali žalosne pesme zbog njegove smrti. Hrišcani danas pevaju žalosne pesme na Veliki petak.
Zatim bi figura mladog boga bila skinuta sa drveta i sahranjena u sumrak. Njegovi poštovaoci su pevali žalosne pesme oko groba do dugo u noc, a pred zoru su palili veliku vatru. Tako i neki hrišcani danas pale vatre na Uskrs. Zatim bi pagani otkopali figuru svog boga i proslavljali njegovo vaskrsenje, a sveštenik je tom prilikom dodirivao njihove usne balsamom. Izgleda da su neki od obicaja u vezi Uskrsa preneti direktno iz paganstva, sa idejom da se pagani pridobiju za hrišcanstvo. I danas se u južnoj Italiji, Grckoj i na Siciliji Uskrs obeležava na nacin slican nekadašnjim svetkovinama u cast boga Adonisa.
Nigde u Bibliji nije zapisano da su rani hrišcani obeležavali Hristovo vaskrsenje svetkujuci Uskrs na ovakve nacine. Umesto toga, oni su obeležavali Hristovu smrt na nacin koji je sam Hristos uspostavio, koristeci simbole beskvasnog hleba i bezalkoholnog vina na obredu svete vecere (Matej 26:26-28, 1. Korincanima 11:23-26). Uspomena na Hristovu smrt i vaskrsenje je takodje i obred krštenja uronjavanjem (Rimljanima 6:3-5). Mnogi hrišcani održavali su svetu veceru i na jevrejski praznik Pashe, naravno bez prinošenja žrtava, znajuci da je Hristos naše pravo Pashalno Jagnje (1. Korincanima 5:7).
Kao deo pokušaja da se pagani pridobiju za hrišcanstvo, prolecne paganske svetkovine u cast vaskrsenja božanstva plodnosti postepeno su spojene sa jevrejskom Pashom i tako je svetkovanje Pashe pretvoreno u svetkovanje Uskrsa. Vremenom, pod uticajem antisemitizma, hrišcani su razdvojili datum obeležavanja Uskrsa od datuma jevrejske Pashe. Iz istih razloga mnogi hrišcani napustili su svetkovanje subote, koju je rana Crkva držala kao dan odmora, i umesto toga poceli su da svetkuju nedelju. Neke hrišcanske vodje iz drugog veka smatrali su da svako može slobodno da izabere vreme i nacin služenja Bogu. Želju hrišcana da se razlikuju od Jevreja povecala su i progonstva nakon jevrejskih ustanaka protiv Rimljana 64.-70. i 132.-135. godine.
Treba primetiti da obredi opisani u Bibliji, hrišcanski obred svete vecere i jevrejska Pasha, obeležavaju Hristovu smrt, dok Uskrs stavlja naglasak na Hristovo vaskrsenje. Medjutim, nigde u Bibliji ne postoji nalog da se nekim posebnim praznikom obeležava Hristovo vaskrsenje! Umesto toga, sam Hristos i apostol Pavle pozvali su verne da obeležavaju Hristovu smrt. Time se, naravno, ne umanjuje veliki znacaj Njegovog vaskrsenja. Ali Božja ljubav prema grešnicima pokazala se pre svega kroz Hristovu smrt, i Biblija stavlja naglasak na taj dogadjaj. Mnogi detalji u vezi Njegove smrti unapred su opisani u Starom zavetu. Hristovom smrcu zadovoljena je najveca potreba covecanstva - potreba za Spasiteljem.
Premeštanjem naglaska praznika sa smrti na vaskrsenje, rani hrišcani približili su se paganima a razdvojili se od Jevreja. Medjutim, postepeno su izgubili iz vida glavni cilj Hristove žrtve: placanje cene za greh i omogucavanje pobede nad grehom. U uskršnjim porukama, i uopšte u današnjem tradicionalnom hrišcanstvu, vrlo retko se pominje potreba za promenom života, napuštanje greha, opravdanje kroz veru u zasluge Isusa Hrista i slicne biblijske istine. Hristovo vaskrsenje je divan i ogroman dokaz Božje moci nad smrcu. Ali, jedini nacin da mi budemo vaskrsnuti za život je da se pokajemo za grehe i, zahvaljujuci Hristovoj smrti, budemo pomireni sa Bogom!
Kao simboli Uskrsa cesto se koriste jaja i zecevi. U tradicionalnoj narodnoj religiji jaje je bilo simbol plodnosti, cistote i ponovnog rodjenja. Koristilo se u nekim magijskim obredima sa željom da obezbedi lepo vreme, rast vegetacije, da štiti od nesrece, za gledanje u buducnost itd. Da bi pridobila pagane, Crkva se nije protivila korišcenju jaja u uskršnjim obicajima vec je iskoristila slicnost simbolike jajeta sa Hristovim vaskrsenjem. U nekim narodima na Uskrs je popularna šunka, pošto su paganski narodi svinju smatrali simbolom srece?!? Zecevi su bili simbol plodnosti u drevnom Egiptu, zbog svoje velike moci razmnožavanja.