Skroz lako. Rekao si “da bi ova priča mogla da se...desi, moraju da se slože neke kockice i da se pronađu neke mrvice..” I tako princeza postade mrvica. Tvoja mrvica...Mrvica sasvim dovoljna za stvaranje priče, za ispunjenje snova, za čarolije, ma za...sve.Ali...uvek ima neko –ali. Pre ovog –ali- zakucalo se –baš- i to ne jedno,nego dva: baš, baš....I naravno tri tačke. I naravno da,kao i uvek te tri tačke najviše kažu. I naravno da ih zbog toga mrzim.
Ti nisi krenuo da složiš te kockice...nisi krenuo ni da pronađeš mrvice, ni jednu mrvicu...Ni ovu princezu-mrvicu.
ne.Ti si bio ...umoran.Ili bolje- umoren. Umoren onim što su donosili i donose dani i noći,oni sasvim obični.Oni koje nazivamo svakodnevnica. I ti si bio potpuno uveren da se ti takvi dani i noći, ta svakodnevnica, neće promeniti ili bar ne skoro. Zbog toga si mrvicu vratio tamo gde si je i našao. Na isto mesto gde je bila i do tada. U džep. U mrak. U samoću. Jedino što je možda ovaj put džep,bar njoj izgledao još dublji nego pre. I mrak jos mračniji nego pre. I samoća jos veća nego pre...pre tebe. Jer bilo je lepo upoznati tvoj dlan, onaj dlan koji je za trenutak tu istu mrvicu izneo iz džepa, izneo na svetlost dana, ugrejao je svojom toplinom i opio svojim mirisom. Opio tako lepo i ...tako jako da...
Tako da sada onaj džep mnogo mračnije, hladnije i praznije izgleda. Ali mozda....
Možda si uspeo da čujes, možda je mrvica onako u panici i strahu,ali potpuno svesna svega sto se dešava , uspela da ti dovoljno glasno dovikne, pre nego što si je opet spustio u džep , da ...ona ne žuri nigde. Da nema ništa ni preče ni važnije što bi radila. Da, sve i da hoće ona ne može nigde odatle, iz tog džepa. i ne želi...bar ne više. Možda si uspeo da čujes da je rekla
“tu sam zauvek. I čekaću te. Ne postoji nijedno mesto na svetu na kojem bih više volela da budem, nijedno sem tvog toplog dlana. Zato ću te čekati. Koliko god treba. U džepu se ionako smena dana i noći ne primećuje, meni je svejedno bio dan ili noć. Bez tebe- skroz svejedno.Zato ću te čekati. Jer svetlost mogu i hoću da vidim i osetim jedino tu, na tvom dlanu. I ne moraš da žuris. Nije važno koliko čekam, nego koga šekam. I zasto ga čekam.
I jedino što želim najviše na svetu to je da, kad se vratiš, kad se ponovo tvoj dlan uvuče u ovaj džep i obgrli me i iznese u svetlost i život, da tada... baš, baš tada budem ona mrvica...mrvica taman dovoljna,sasvim dovoljna da ti spasi život. E eto zašto ću da strpljivo ovde čekam. Zato što će početkom tog tvog života, konačno da počne i moj.Najzad znam svrhu i razlog svog postojanja i radujem se tome. Jer ne postoji nijedna druga svrha kojoj bih se više radovala. Zato...ne brini za mene ljubavi. I ne žuri.Čeka te, znaš već, tačno tamo gde si je i ostavio, tvoja mrvica. Džepna mrvica.”

Našla na netu i odmah se pronašla u priči...

"Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, jos niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlućeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naići ce čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i jos izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćes, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo..."

Đ.Balašević

Ne mogu danima da pobegnem od teških i crnih misli.Znate kada neki dogadjaj pokrene lavinu koja je bila zaključana duboko u meni.A ja sam dobra u tome da ružne stvari par dana žvaćem a onda to sakrijem .I tako bežim i imam plan gde sam šta pokopala i tačno znam koliko još ima mesta .Ovakve stvari me pomeraju iz ležišta,da Vam objasnim.

Zvala  sam prijateljicu da vidim da li se vratila sa odmora .Jeste par dana ranije zato što su joj javili da joj je otac u komi.Ustao je ujutru i pao.Nažalost više se nije probudio.Mlad,zdrav.

Zašto,kako itd  mene muče pitanja.Da li je osetio nešto,da li ima načina da je nešto znao?.Da li bi bilo drugačije ?

Da nešto znamo kada i šta može da nam se desi da li bismo se drugačije ponašali,više smejali,govorili ljudima više da ih volimo..................

Da li neko razmišlja da svake sekunde može nešto ružno da nam se desi.Da li nam dani prolaze i za masu stvari kažemo ''Ma sutra ću''

Ha,kakva ironija.

Sve je ovo ovako zbrkano zato što ne mogu da pišem o svom ocu koji je umro pre deset god.jer sam lavinu zaustavila negde oko srca i ne dam joj dalje .Plašim se da bi počela da plačem i da ne bi mogla da se zaustavim.

Jednom davno,u nekoj dalekoj zemlji,jedna lepa,nezavisna, samouverena princeza naišla je na žabu dok je sedela duboko razmišljajući o ekološkim pitanjima na obali nezagađenog jezerceta.Žaba je skočila u njeno krilo i rekla ''Elegantna gospo,nekada sam bila naočit princ sve dok jedna zla veštica nije bacila čini na mene.Jedan Vaš poljubac međutim i ja ću se pretvoriti u mladog princa što u suštini i jesam i tada ćemo, draga moja ,moći da se venčamo,osnujemo domaćinstvo u vašem zamku,sa sve mojom majkom,gde ćete moći da mi gotovite jela,čistite moju odeću i podižete moju decu, i da pri tom osećate zahvalnost i sreću što to radite.''

Te noći ,uz obrok od blago proprženih žabljih bataka začinjenih belim vinom i sosom od dinstanog luka,princeza se prigušeno nasmejala i pomislila ''Mislim da ti to nije bila jebeno dobra ideja.''

Ljudi žive daveći jedan drugoga čitavo vreme

Ti me daviš

Uvek kada tebi ne mogu reći šta mislim

Uvek kada moram menjati boju svog glasa da ti ne primetiš šta osećam

Uvek kad govorim sam sa sobom pravdajući se pred svojim unutrašnjim sudijom

što si ti

Uvek kada se pred tobom moram paziti i kontrolisati

da ti ne primetiš moje želje i moje strahove

Moja je osveta to isto tražiti od tebe

Svi živimo gušeći se

Svi mi davimo

Disati slobodno

Vreme je da pustimo drugog da diše slobodno

Otvoriti se-to je to

Amen

Teskoba se pojavi uvek kada je duh zatvoren bez da se može širiti,leteti

Teskoba se pojavi uvek kada se ne dopusti da duša želi,oseća,teži za nečim

Teskoba je želeti disati i ne uspeti

Teskoba je trebati disati i ne moći

Angelo Gajarsa-Brazil

Da li Vam se desilo da provedete vikend sami.Ali baš baš.Da ja sam isključila telefon i odlučila da se iskuliram.I nije me ubila,mislim samoća.

Uvek postoje neke stvari koje hoću da uradim ali nemam vremena i to konstantno telefonirajne i sms-ovi.

Pročitala sam negde neki članak o modernim gejšama,kao savremene zaposlene žene...

I shvatila sledeće:

Već deset god. radim

Imam dete od sedam

Kuvam perem peglam i razne stvari radim

Imam dosta neozbiljnog muža i već sam se žalila na njega

Brinem o sebi i ne dozvoljavam luksuz tipa da ne ličim ''ninašta ''

Imam mnogo mnogo obaveza u koje ne uključujem vreme provedeno sa mojim detetom jer je to smisao mog života ali iziskuje vreme i ponekad živce 

Imam dosta prijateljica sa kojima prosto moram da se vidim

I sad izmedju svega toga i naravno svadjanja sa mojom majkom i još par raznih smaranja

KAKO ZADRŽATI OSMEH NA LICU?????????????????????????????'

i sve to vreme naravno zvoni tel.

Članak je bio dosta ironičan ,tipa same smo se za to borile,eto nam ravnopravnost i bla bla

I to je ok ali mislim da je u tom haosu neophodno nekada biti sam i isključiti taj tel.

Nekada ležati i ceo dan gledati filmove Audrey Hepbern,piti hladan nes i lakirati nokte,slušati muziku bez utišavanja jer te uvek nešto pitaju i uvek im nešto treba.Sedeti u tišini i gledati u mrak napolju.Dva dana ne razmišljati o hrani,garderobi,bankama i javnom prevozu.

Ljudi ,ne da me nije ubila,mislim samoća

Uživala sam

Jebote ,dokle vise da razmisljam,mastam ili  gledam kako drugi ljudi zive i nista ne radim sa svojim zivotom.Hronicno nezadovoljna i zeljna paznje samo mi dani prolaze u razmisljanju kako li je drugima super.....

Dobro, nadam se da se nekad neko osetio zarobljenikom u svom zivotu.I ta veza koja traje sto godina i ima takve uspone i padove da mi je vise muka od gospodina koji misli da moze sve i da mu je sve dozvoljeno u ovom jebenom zivotu zato sto je razmazena stoka.

Muka mi je od toga da moram da ga prevaspitavam,jer zaboga imas sto god. i ne prilici ti da se ponasas kao dete u pubertetu koje tek otkriva cari ovoga zivota  u nasem hvala bogu lepom gradu gde je hvala bogu sve na izvolte.I tako..

Nekako nemam vremena da zivim pazeci na njegov zivot i zelim da pobegnem i da divljam.

Bar se nadam da bi divljala....