Skroz lako. Rekao si “da bi ova priča mogla da se...desi, moraju da se slože neke kockice i da se pronađu neke mrvice..” I tako princeza postade mrvica. Tvoja mrvica...Mrvica sasvim dovoljna za stvaranje priče, za ispunjenje snova, za čarolije, ma za...sve.Ali...uvek ima neko –ali. Pre ovog –ali- zakucalo se –baš- i to ne jedno,nego dva: baš, baš....I naravno tri tačke. I naravno da,kao i uvek te tri tačke najviše kažu. I naravno da ih zbog toga mrzim.
Ti nisi krenuo da složiš te kockice...nisi krenuo ni da pronađeš mrvice, ni jednu mrvicu...Ni ovu princezu-mrvicu.
ne.Ti si bio ...umoran.Ili bolje- umoren. Umoren onim što su donosili i donose dani i noći,oni sasvim obični.Oni koje nazivamo svakodnevnica. I ti si bio potpuno uveren da se ti takvi dani i noći, ta svakodnevnica, neće promeniti ili bar ne skoro. Zbog toga si mrvicu vratio tamo gde si je i našao. Na isto mesto gde je bila i do tada. U džep. U mrak. U samoću. Jedino što je možda ovaj put džep,bar njoj izgledao još dublji nego pre. I mrak jos mračniji nego pre. I samoća jos veća nego pre...pre tebe. Jer bilo je lepo upoznati tvoj dlan, onaj dlan koji je za trenutak tu istu mrvicu izneo iz džepa, izneo na svetlost dana, ugrejao je svojom toplinom i opio svojim mirisom. Opio tako lepo i ...tako jako da...
Tako da sada onaj džep mnogo mračnije, hladnije i praznije izgleda. Ali mozda....
Možda si uspeo da čujes, možda je mrvica onako u panici i strahu,ali potpuno svesna svega sto se dešava , uspela da ti dovoljno glasno dovikne, pre nego što si je opet spustio u džep , da ...ona ne žuri nigde. Da nema ništa ni preče ni važnije što bi radila. Da, sve i da hoće ona ne može nigde odatle, iz tog džepa. i ne želi...bar ne više. Možda si uspeo da čujes da je rekla
“tu sam zauvek. I čekaću te. Ne postoji nijedno mesto na svetu na kojem bih više volela da budem, nijedno sem tvog toplog dlana. Zato ću te čekati. Koliko god treba. U džepu se ionako smena dana i noći ne primećuje, meni je svejedno bio dan ili noć. Bez tebe- skroz svejedno.Zato ću te čekati. Jer svetlost mogu i hoću da vidim i osetim jedino tu, na tvom dlanu. I ne moraš da žuris. Nije važno koliko čekam, nego koga šekam. I zasto ga čekam.
I jedino što želim najviše na svetu to je da, kad se vratiš, kad se ponovo tvoj dlan uvuče u ovaj džep i obgrli me i iznese u svetlost i život, da tada... baš, baš tada budem ona mrvica...mrvica taman dovoljna,sasvim dovoljna da ti spasi život. E eto zašto ću da strpljivo ovde čekam. Zato što će početkom tog tvog života, konačno da počne i moj.Najzad znam svrhu i razlog svog postojanja i radujem se tome. Jer ne postoji nijedna druga svrha kojoj bih se više radovala. Zato...ne brini za mene ljubavi. I ne žuri.Čeka te, znaš već, tačno tamo gde si je i ostavio, tvoja mrvica. Džepna mrvica.”

Našla na netu i odmah se pronašla u priči...