Blokada , chinimi se da rechi vishe ne postoje. Verovatno to ogorchenost cuti , miruje tishiniom , a iznutra gradi debeli zid. Zid jako boli , nikada nisam razumela njihovu svrhu , mislim da nikada I necu nauchiti da zivim sa njime.

 Pozelim da imam bar josh jedno lice , pozelim da mogu da prihvatim , odcutim I predjem preko Ttoga kao da se nikada nije ni desilo. Danas sam polozila ispit , ali nisam srecna. Boli , sama blokada boli .Kako god krenem da kuckam ne ide . Ne nije poenta u tome da sazri , nije poenta u tome da ce vreme izlechiti sve I da ce biti lakshe , poenta je u tome shto nikada necu nauchiti da primenjujem drugachije osecanje.

 Boli shto ne mogu da zazmurim na odbacivanje , nemogu da stojim I blenem u zid a pretvaram se da gledam u lice…Boli pretvaranje drugih I moja vera u iskrenost. I recite mi koliko onda je treba da budem zaista iskrena? Nisam nauchena da vagam , da cepam istinu na pola I da precutkujem jer sve je to oblik lazi , a laz mrzim najvishe na svetu. Nisam nauchila I niti cu , gledam moje roditelje I oni su takvi , nikada nisu nauchili , verovatno necu ni ja. A imam osecaj da na tu vrstu boli chovek nikad ne otupi.

Danas sam polozila ispit ali nisam srecna…..