“O ,  kako su ponekada I sama jutra pospana , tako usporena I sa teshkocom dozivaju dan . I more je chak pospano , talasi lenjo miluju stene ostavljajuci za sobom paperijastu belu penu , uz ove prijatne zvuke. Jutro je a svi su tako pospani . “ – liticom je hodala mirno , gotovo isto tako sanjivo , shireci laganu haljinu od bele svile , koju joj je vetar neznom pozudom obavijao oko butina. Hodala je I mislima rozgovarala sa sanjivom zorom . Ni sama nije znala zashto je sada bash tu , na litici , kraj mora . Osecala je samo prijatnu strepnju I lagane poljubce prirode koja je vodila ljubavnu predigru sa njenim telom. Zatvorila je ochi I prepustila se ugodnom chekanju , chekala je to neshtosto je josh pre svitanja sunca izvuklo iz postelje I dovelo bash ovde .

    “Tako je mlada, njena lepota odishe svezinom , telo joj je stvoreno za ljubav. Slushaj joj misli , tako je naivna. Ona ne sluti , ne sumlja , prepushta se da bude noshena , cena joj nije bitna.” – vetar je shaputao morskim talasima , dok joj je obuzimao telo I uzivao u ekstazi koju mu je pruzao miris njene koze. Mrsio joj je kosu poput mushkaarca chija je krv uzavrela od zelje da makar samo jednom prostruji kroz nju , I onda se u njoj raspukne na hiljadu komada I ostane tu u toploti njene mladosti.

    “Cena , ona ni nezna da postoji cena. Slushao sam sinoc pesmu njenog srca. Voli chisto , bez zashto , bez chemu . Nece ni osetiti , uostalom tako je bolje . Ljudi stvoreni od krvi I mesa , nisu spremni za tako chist ples ljubavi . Zatrovace je , uchiniti je jednom od svojih…” – I more je isto toliko zudelo za njom, zelelo je u sebi u svojim dubinama , svi biseri ovoga sveta nisu imali lepshi sjaj od njenih toplih ochiju.

Isto tako jako zelelo je I sunce I mesec, zora zapravo nije bila pospana , niti se priroda teshko budila , svi su chekali bash kao I ona.

Devojka je mirno hodala , izdizuci svoje usne poljupcima vera , lagano je sishla do obale I zakorachila u tlas. Korachala je lagano ka dubini dopustajuci talasima da joj miluju grudi . Bila je spokojna I mirna , ruke je pruzala ka suncu , vodila je ljubav sa prirodom prepushtajuci joj se bez straha. Na vrhu talasa se izdigla iznad mora , izvijena tela za ljubav , pustila je vetar da joj neznim pokretima skida halinu ljubeci ljeno telo . Sunchevi zraci su je iscrtavali rechima ekstaze , milimetar po milimetar lagano , gotovo nepomichno. Preko vrata I grudi , do stomaka I nize oko butina koje su lagano podrhtavale . Boje neba su postale jarke I talasi se uznemirishe , vetar se uzkovitlao chineci sve brze pokrete oko nje I kroz nju ,sve ptice iz svojih gnezda prhnushe I zasushe joj telo laticama cveca koje su se u sekundu topile I nestajale od njene vreline. Eksplozija ekstaze I uzdignuce dushe , devojka je uzdasima pevala pesmu ponocne pozude ljubavnika . I zatim nestade u vrhuncu zadovoljstva . Sve je utihnulo.

      “ Neka bude puchina , tachka u kojoj se ljube more I nebo , odakle vetrovi duvaju , gde sunce I mesec uranjaju I izranjaju . Neka bude vechita pozuda ljudi , koja ce im srca omekshati I stalno mamiti , ali gde je nikada nece moci dotaci. Tako ce svi vechno moci da uzivaju u beskrano chistoj ljubavi njene lepote.”- zachulo se iz dubine vremena , gde sve vechne ljubavi chekaju da budu nastavljene u nekom drugom zivotu.

      Bilo je odlucheno , devojka postade puchina. I dan danas , I za vek I vekova , svaka zora I svaki sumrak predstavljace seme ekstaze koja u nashim srcima budice nadu , na puchini mora.