Staza od betona , okrunjena sa strane I sa rupama po njoj , teshko se pruzala do ulaznih stepenishta Gvozdene Dushe . Ni same stepenice nisu bile nishta bolje od izandjalog puta , zajedno su predstavljali potencijalni ulaz u Gvozdenu Dushu shto od kako je ljudi I sveta kroji maske za plashljive hodache. Maske koje bi u ochima gledaoca stvarale osecaj straha , poshtovanja I nechega shto se zove “ne mogu mu se suprostaviti” . Mnogi su hodali tim putem , mnogi se popeli uz stepenishte , ali niko nikada nije uspeo da otvori gvozdena vrata Gvozdene Dushe . Ili bi im hladnoca kvake ohladila dushu I ubila zelju za bilo chime , ili bi ih silina gvozdenih varata vratila , jednim jedinim gvozdenim udarcem , tamo odakle su doshli. Kako god bilo niko nikada nije uspeo da dopre do Gvozdene Dushe koja je odisala bezlichnoshcu a opet je pruzala toliko naj razlichitijih maskis. Kazu da je sejala bol , sadila ga u srca svakoga kome je pala suluda ideja da prisloni uvo na vrata I makar oslushne shta je unutar nje.

      Sa savim druge strane Mlechnoga puta , cveta cvet beskrajne lepote , koji samo jednom laticom svoga cveta je uspevao da zagreje million srca. Kazu da je njegov miris uspevao da utopi I naj tuznije suze , on bi ih upijao usvojim krhkim korenom. Svaku suzu pretvorio bi u josh jednu laticu , boju boli bi pretvarao u boju raja . Divan je to cvet , I do njega nikada niko nije pravio put , jer put do njega I nije bio potreban . Kazu da se do njega dolazi proekcijom chistog srca I nadom koja odishe svetlom prvih sunchanih zraka na puchini mora. Ovaj cvet cveta jednom u sto godina , a na svakih dvesta iz njegovog dvestotog pupoljka uzleti naj lepshi leptir , sjaja jacheg od bilo koje zvezde . Leptir pred kojim bi I ljuti vulkan utihnuo , more talase smirilo , vetar grane nezno milovao , santa leda otopila I chak se I chelik u pamuk pretvorio.

     I bila je tu ona , tuzna lica I suza gorkih I od boli otrovnih , otrovnijih I od otrova guje. Raspushtene kose I slomljena srca , bez rechi I bez I jednog suvishnog pokreta chuchala je na zemlji I molila nebo da joj srecu vrati . Davno to beshe kada je zavolela I chuvala jednu od onih maski shto ih gvozdena dusha pravi. Gledala je masku I srce joj dala , poklanjala joj bezuslovnu paznju . I onda , onda je postala isrpljena I zatrazila je mali odmor od konstantnih udara maske. Maska joj se nasmejala u lice , otishla I ponela sa sobom njeno srce , njen osmeh I dushu. Sada ta devojka gaji gorchinu , svakoga jutra umiva se suzama I svake noci pokriva se drhtavicom tuge.

       Nebo uslishi molitve devojke , sacheka da se razvije dvestoti pupoljak , posle dvesta godina I uputi leptira put gvozdenih vrata. Leptir zasija svojom lepotom I toplinom ljubavi odlete do Gvozdene Dushe . Stigavshi do gvozdenih vrata prvo otopi led sa kvake I devojci se vrati srce. Zatim put I stepenice zasijashe ko da ih sada napravishe I devojci se vrati osmeh. Gvozdena dusha se u pamuk pretvori , leptir prhnu krilima I ona se raznesoshe po livadi. Na mesto Gvozdene Dushe osta Praznina , osta praznina I na mesto devojchine duse. Ali sada bar taj prostor vishe ne beshe ispunjen gorchinom . I tko leptir stvori prazninu koju ce ona ponovo ispuniti , nadajmo se ovog puta vedrinom. Sve maske postadoshe trule I pocheshe lupati shamare svojim sopstvenim vlasnicama. Oni pocheshe urlati I bezati od sopstvene grubosti I osorosti.

Tada neko uzviknu – “ Ljudi moji , sve se vraca.”

By DreamyBanny