Doshla je na svet sasvim obichno , onako kako to vecina ljudi chini .   Otvorila ochi, ugledala svetlost dana , bila je jedna od onih beba shto ne plachu . Tiho je gledala doktora I pitala se shta nosi ovaj chin , odavno nazvan rodjenjem. Bam , pljesak doktoreve ruke ju je prenuo iz razmishljanja . Zaplakala je ali smo na kratko , josh tada je mogla shvatiti da ljudi jednostavno ne pushtaju drugachije od uobichajnog. Naime on se podosta namuchio da joj pomogne da dodje na ovaj svet , a ona cuti I trepce ochima. Morala je zaplakati , prmila je svoj prvi udarac u zivotu . 

          U obdanishtu je nauchila da ljudi retko prihvataju drugachije , bolelo ju je shto je ona drugachija . Jedina je u grupi imala plave ochi I devojchice je nisu volele I govorile joj da ne zele da se igraju sa njom jer ima drugachiju boju ochiju. Njene oci nisu bile ni crne , ni smedje , bile su plave poput jezera . U njenim ochima zivela je gospa tuge. Mrzeli su je jer su je vaspitachice konstantno motale po svojim krilima I provrlachile prste kroz njene zlatne uvojke kose. Ona je imala svoju tugu I svoj mali svet mashte. U svom mashtanju iskrojila je sebi million drugara , ishli su na najrazlichitija mesta I snivali iste snove .

                   Iako to nikada nije zelela neminovno je bilo njeno odrastanje . Rasla je uz zivotinje koje su se muvale oko njene zgrade , mazila Ih je I hranila svakoga dana , a oni bi joj za uzvrat  pruzali  ljubav. Bila je u stanju da nocima sedi I satima gleda u zvezdu , prichaci joj prichu o svom zeljenom zivotu. Preko dana je slushala priche o nekom drugom vremenu , vremenu koje je milovalo njene stare. Chesto je zelela da nestane , a opet sa druge strane svaki put kada bi ujutru otvorila ochi bila je srecna zbog svitanja novog dana.   

       Kazu da je bila naj tuznija osoba , a opet je volela . Volela je jako I bez granica , tragala je za istom takvom ljubavi . Nocu bi pre pochinka pustila suzu zbog prijateljstva koje nema, zatim bi prozborila sa zvedom I onda sa samocom u srcu utonula u san. Zivot bi je kad kad milovao , a ponekad nemilosrdno kidao parchice mesa sa njenog osetljivog tela. Imala je million pricha u sebi I svaki put kada bi pokushala da ih ispricha dobila bi optuzbu drugachijeg.  

          Nikada nije prestajala tragati , zivela je za dan kada ce njeno srce biti ispunjeno srecom I zadovoljstvom . Sanjala je svoje snove I shaputala ih vetru . Godine su prolazile , parajuci duboke brazde u njenom srcu . Pregrsht boli I onda taj sudbonosni dan . Osoba koju je volela vishe no samu sebe , zarila joj je noz I pljunula u lice , odbacivshi je kako kakvu staru krpu kojom se chak ni pod ne brishe. Dusha joj je vrishtala . Prichala je tu prichu , prichala je kome god je stigla. Grcala je , borila se , ali bol nije postajala manja . U sumraku jednog od tih mukotrpnih dana otvorila je prozor svoje sobe I uskliknula ime zaborava. Pozvala je sve sile ovozemaljskog I onozemaljskog sveta da joj pomognu. Njene suze su bojile nebo u crveno I plochnik ispred njene kuce je postao poput mase zlea. Oko krova su kruzile plamene ptice I gromovi su sevali iz neba. Ta mocna strela crvenog neba je prostrelila njene grudi I razbila ih u hiljadu delica koje se raturishe po celome svetu .  

      Kazu da se I dan danas  mogu chuti krici te devojke , onda kada smo sami ona peva vetrom pesmu prijateljstva koje nikada ne dolazi . Drugi kazu da ona zivi u plavom slavuju visokih shuma , nocu je slavuj , a danju je sasvim obichna devojka koja voli I koja josh uvek traga.