Vedrana

Postoji vreme ćutanja. U tom vremenu svaka izgovorena reč izgleda nepotrebno. I moja i svačija. To je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeći sa sobom neki čudni dijalog u kome samo menjam likove i jezike. To je ono vreme kada mi svaki spoljni nadaražaj stvara bolno ježenje kože, svaki ton čujem kao urlik a svaku intonaciju kao iritantnu. Jednostavno padam u neku vrstu hibernacije...za spoljni svet. A u meni se vode beskrajne priče, oživljavaju događaji, prelaze kilometri... U tim periodima mrzim san i dopuštam mu tek po koji minut da me otrgne od mene. Mrzim i hranu... ona me usporava u mislima i opterećuje telo. Tada mi je dovoljna velika šolja kafe i paklica cigareta... I to je to...

Jednom, davno, u nekom vremenu koje sam odživela napisala sam

« psssssssssstttt ... probudićeš tišinu u meni.... jauk ili smeh... ne znam! Zato .... pssssssssssssst!»

....................

Danas, posle tog odživljenog vremena i mnogih ćutanja., shvatila sam da je ono postalo deo mene. I svako ko uspe da me stigne na tom mom čudnom putu i bude dovoljno lud da ga korača uporedo samnom, moraće da nauči da ja imam svoje «vreme ćutanja». Ne tražeći razloge za to niti pitajući da li to ima veza sa hiljadu stvari oko nas... jednostavno će morati da nauči. Ili će jednostavno, bezbolno, zastati. I ostati....

...................

PS. A koncert Oktobra tih kasnih osmdesetih u tadasnjem "Filmskom gradu" ostavio me je bez daha...

.....

Daj mi još jednu šansu...

..... ali mi ne daj mogućnost da biram...

   .......plašim se, opet ću pogrešiti.............

- Zašto me tako gledaš?

- Ne gledam te....

- Gledaš! Zatvorenim očima posmatraš moju siluetu na pločniku onog grada koji smo zvali ¨naš¨..

- Ne, ne gledam te... Tada sam te gledao jer si postojala... Sada..Hm.. sada te više ne gledam. Čak ne mogu ni da se prisetim kako izgledaš, koji miris nosiš....

- Otvori oči!

- Neću! Želim da te ponovo dozovem u sebe. Da te osetim... Kad otvorim oči magija nedostižnog nestaje...Podseti me, jesi li tada bila u onoj beloj haljini koja nije uspela da sakrije tvoju požudu ili si sa licem svetice stajala, lagano nagnuta ka napred, sa jednom nogom ovlaš praveći krugove po uglačanom parketu u vešu bezobrazno ljubičaste boje?  Koja su sve to lica koja si nosila?...Tako različita...tako ista... tako suprotna...

- Lica su nosila mene... svako je dalo pečat jednom minutu onog vremena koje smo krali od pogleda drugih... voleo si ih...

- Možda i jesam... voleo sam... ili sam se bojao da ću te izgubiti...ne voleći ih.

- Izgubio si me svakako...

- Jer sam te voleo!

- Jer si voleo ono što nisam ja! Nisi uspeo da pronađeš mene... zadovoljavao si se osećanjem posedovanja svih tih lica i traganjem ima li još neko za tebe nepoznato. Pao si na testu običe igre skrivalica. Nisi umeo da pogodiš pravu. Sve si ih imao i ništa imao nisi.

- A znaš li ti koje je pravo? Sve si ih nosila sa takvom lakoćom... ili si se i ti izgubila u toj igri.

- Ne ... ja ne znam... pronašla sam tebe da pronađeš mene... Jednostavno!

- Zašto želiš da pronađem pravu?

- Da bih znala da postoji......

Ja sam ona koja nema ime, prezime, lik, oblik, obim, visinu, težinu… Ja se odazivam na boju glasa koja uspe da prodre između zidova koje sam izgradila, mukotrpno, slažući istine i laži, strahove i želje. Moj lik je samo imaginarna silueta koja se prikazuje kada za to dođe čas ili trenutak ili želja da se prikaže ono što se može ili treba biti. Svako vidi drugačije… svako stvara svoj lik o meni.. ja ga ni ne poznajem. Niti želim. Dobro mi je ovako. Ili tačnije, navikla sam se.

Hodajući, balansirajući, mereći težinu koraka kojim hodim, obišla sam galaksiju. Ne kao slučajni šetač! Nikako!!! Svaki kamen koji sam preskočila bio je unapred ukalkulisan. Svaku milju koju sam pretrčala, unapred sam prebrojala u snovima. I išla sam dalje. I uz brda i preko balta, preko snežnih smetova …ali išla sam. Do sada. Onada sam se zaustavila u vremenu i prostoru. I okrenula pogled ka nazad. Zakopala stopala kilometrima pod zemlju, nasula tone kamenja na njih i stala. Sa očima ka napred i telom ka nazad. I prestala da sanjam….

Zemlja je usisala moju energiju, stopala su utrnula pod teretom istine…

San….

Java…

Kako god…

…umorila sam se…

……………. Zvezdano nebo nad glavom………..

Hm...

Bilo je to ono veče, tiho veče u meni, koje se borilo sa glasovima i uzvicima gomile. Ugodan je to osećaj… tišinom se braniti. Pogledaš oko sebe lica, posmatraš mimiku tela, blago talasenje koje u sledećem momentu prelazi u očajničko nastojanje da telo dobije što nevereovatniji oblik. I neka unapred odlučena sreća. Treba se radovati!!! Ta rečenica je ispisana na licima gotovo svakog iz te mase, koja nije masa, ali nije ni pojedinost..koja se svakim minutom menja od pojedinca ka gomili, i nazad .

Ja se pokušavam stopiti… mirnoćom…tišinom…nepomičnošću mišića. Jedino oči prave brze i nagle pokrete odajući me. One prijavljuju moju prisutnost.

I onda ugledam svoju senku, koja mi se u prvi mah učinila spasom. Nisam se prepoznala u njoj… samo mi je dala nadu da još neko tako stoji…i posmatra…Osetila sam potrebu za istim… sličnim… onim koji razume. I pokušala sam pronaći te srodne oči u toj lelujavoj gomili. Tražila sam pogledom…gledala…i pronašla. Pogledala sam duboko u te oči , u obrisima neke male zelene razbijene kuglice za jelku… i prepoznala sam ih. Toliko dugo se gledamo da sam i zaboravila da su tu… Još jedan pogled… i nestadoše opet, u mrvicama zelenakstih staklića na podu.

Nema veze… opet će doći neka nova gomila..ili masa ili hiljadu ljudi sa podignutim glavama, koji lelujaju i vrište..i opet ću pronaći neku krhotinu zelene boje…i videti ih…i  osetitit srodnost…i….

 Nema veze...

Tišina

Tiho je ovde....

... čujem pahulje kad padaju na dlan..

...udišem miris prozračno hladne noći...

...posmatram belinu snega na vrhovima...koji dodiruju nebo...

...gasim poslednju cigaretu....

...odoh....

Vrteška

Nekada... davno ili pre izvesnog vremena, svejedno... jer danas mi se to vreme čini tako dalekim kao da u njemu nisam ni živela. Kao da mi je neko ispričao neku od pređašnjih inkarnacija a ja je usvojila kao takvu i smestila svoje obrise u nju i povezala to sa nekolicinom ljudi... stvarnih, izmišljenih. Jer bili su stvarni u tom parčetu »real life-a« ali onda su se polako ili iznenadno gubili u svom postojanju, u mojoj svakodnevici i prestajali su biti stvarni ljudi od krvi i mesa... Postali su lica kao na fotografijama koja upravo kao takva, nameštena u određenoj pozi koja u datom trenuku treba da ocrtava neki događaj, pamtim. Takva lica kada sretneš na ulici samo ti se nekim skrivenim kraičkom uma učine kao poznata...

Nekad... a možda je to nekad bilo i juče... tumarala sam ulicama pojedinih delova grada koje nikada nisam ni osetila kao svoje. Imam ja mnogo takvih »delova«... I mnogo uspomena, ali niti jedna nije tako jaka da bi mogla zavredeti naziv »rodnog«. Možda...možda... onaj moj »prvi kraj« u kom sam napravila prve korake, tukla se sa decom oko dve ljuljaške, prvi put razbila glavu i gledela nemo kako niz dugu kosu kaplje gotovo crna krv na pesak, napravila najvećeg sneška na svetu (ili mi se tada učinio kao najveći a takva slika ostaje večno u glavi),... Možda me samo taj kraj vuče povremeno k sebi i misao odluta kada u sadašnjem momentu prepozna neku sponu sa tim davnim.

Od tog momenta, nadalje, đonovi mojih cipela, kao kazaljke na satu su obišli ceo Grad. Lepom polukružnom putanjom. I onda sam... nekada, pre izvesnog vremena...možda i juče, zastala. Nikada mi nije baš prijala ta šetnja u krug. Nisam se čak volela voziti ni na onoj čuvenoj »balerini« jer mi je bilo muka. Kažu... centar za ravnotežu je malo pomeren. OK! Slažem se. Zato sam i stala. Tolike godine koračanja ukrug, tako da ti je osećaj mučnine stalno prisutan, ali ne toliko jak da bi se ispovraćao i osetio bolje. Stani! Promeni putanju! Tako je govorio neki unutrašnji glas, ja ga slušala sa nepoverenjem i strahom...po nekad i pričala sa njim... ne shvatajući ga ozbiljno...shvatajući ga preozbiljno... ni sama sada više ne znam. Ali... stala sam! Mučnina i gađenje su čudne pojave, zastaršujuće jer im ne možeš pobeći, ne možeh ih pobediti, zaboraviti, istisnuti.... to je osećaj nemoći. A ja nemoć ne volim! Ja volim da mogu. Ja volim da pobedim sebe! ...

I promenila sam kurs... za četrdeset i pet stepeni severozapadno od tačke na kojoj sam stala. I krenula sam... ravno, pravolinijski. Simptomi lošeg osećaja polako iščezavaju. Jer i to je proces. Ne možeš se 30 godina vrteti u krugu, kao u luna parku, gledati preterano iskežena lica kojekakvih likova koji te ili prate ili su ispred tebe na toj vrtešci na koju si ušao i seo i zavezao se da kojim slučajem ne ispadneš i ne shvatiš da je sve to samo jedan izbor, nametnut ili dobrovoljan, da se uključiš u nešto i ostaneš... da izdržiš iako te muka po nekad savlada...

Sada samo još u daljini čujem glasove i vrisku ljudi, onih koji su ostali, da se vesele u opštenarodnom slavlju... srećni i opijeni od smeha i mnogo krugova... I samo pomislim "Blago njima, nije im muka... ne osećaju gađenje". Čudan je taj centar za ravnotežu....

Odoh...

Ovde vreme teče polako.

Svaki udah propratim mišlju o svesnosti toga.

Svaki pokret travke urežem u zenicu oka.

Svaku izgovorenu reč, za sada još uvek nedovoljno razumljivim jezikom, propustim kroz um... zapamtim... spakujem... Nema međureči, međupokreta, međumimike... Ne prepoznejem ih...otvoreno gledam...

A onda, na kraju dana udahnem duboko svež alpski vazduh sa mirisom šumskog bilja, pomešam ga sa dimom cigarete i velikim gutljajem crnog vina... i pomislim - srećna sam! I po prvi put ja sama sebi izgovorim tu reč a da mi ne deluje daleko i prazno... neshvatljivo, kao da sam je pokupila u nekom rečniku malo poznatih reči i izraza.

I pustim dušu da pluta... nekim drugim "morima"...

Tišina...

Kao zaleđen svet i pokreti u jednom delu sekunde...

Izabrane?

Ne!  ... tek pukim slučajem odabrane.

Psssssssssst!

Neka...lepo je ponovo čuti kako diše...

..................

Equilibrio...

Balans je postignut

Ili equilibrio….

Ili centar…

Ili ……

……. jednostavno …Spokoj…..

Vreme je za hod na drugu stranu, ka drugom tasu…

Obična priča za običan dan

Ona se zove M. I to je to. Ni previše ni premalo. Ne voli kad joj izgovore prezime, menjala ga je 3 puta...sticaji okolnosti. Nema nadimak... ime joj se ne može skratiti a verovatno nije podsecela nikoga na neko od malih divnih stvorenja. I to je to. Ona voli što je tako. Ne prepoznaje se dobro čak ni u imenu, neshvatljiva i nepoznata je sama sebi... al’prihvatila je to obeležje. Bolje je nego broj.

 Živi običan život, onakav kakav se u ovoj sredini može nazvati običnim. Zapravo, ona ga smatra običnim. Drugi ne. Za sve druge ona je enigma. Godine joj se ne mogu sa preciznošću utvrditi, uvek je nasmejana ali nosi neku duboku tugu. Ljudi je vole... vole osećaj sigurnosti i poverenja koji ona širi oko sebe... vole osmeh... reč. Vole već unapred znano da ih neće daviti svojim životom a da će vrlo strpljivo i udubljeno saslušati njihov. A zatim, priču spakovati u određeni fajl mozga i zapečatiti.

Voli neobične stvari. Nikada je nije privlačio sjaj nakita ili zlatnih pepeljuginih cipelica. Ni haljine ne voli. Dok je još bila dete, mama joj je jednom na prevaru uspela navući teget haljinicu sa prljavo roza cvetićima. Haljina se pocepala... (istog dana, na čudan način). I tada, lakše joj je bilo podneti gomilu osuda na njen račun o tome kako joj nikada više ništa tako lepo neće kupiti i kako je muškarača...i ... Ona bi samo sklonila pogled u stranu. Odlutala u svoj svet...

U vrticu su je stalno skidali sa nekog drveta ili radijatora a onda usplahireno objašnjavali njenoj mami u 4 popodne da je to nedopustivo i da se može povrediti i da niko ne želi da snosi krivicu. A onda je dosla skola. Tamo je zacutala... lepo su joj objasnili da ne sme da se ističe i da bude prva u svemu – „Zlatna sredina, dete, zlatna sredina je najbolja“ ponavljala joj je baka često. Doduse, postojalo je nešto u čemu se isticala. Možda ne baš „isticala“, više bila drugačija. Pisala je kao da ima tri puta vise godina. Ali njeni radovi su krili neku duboku tugu. Svaki njen pismeni imao je post reakciju – odlazak kod školskog psihologa na razgovor... I konstatacija „Ne valja to tako dete...pa ti si dete!“

I onda je „odrasla“. A kao da nikada ni nije bila dete. I dobila je svoje dete... malo nežno stvorenje, nalik njoj... I kako sada, ona Ta koja nikada nije bila dete, da Njoj objasni kako je najlepše biti dete. Pitala se to u dugim noćima sedeći kraj krevetića i posmatrajući ravnomerno disanje. Ali onda su dileme same nestale. Život se postarao za to. Njeno dete je prestalo biti dete... Suviše događaja...suviše skrivenih suza... suviše svega. I dete je postalo čovek u malom koji često puta kaže „Ja brinem...“ I ponovo psiholozi, ali ovog puta u vrtiću, izgovaraju istu onu rečenicu! Hm..u vrtiću... Pa dobro, eto, deca su naprednija od nas... prevazišla su nas....

Ali zašto tako....zasto?....

Ovo pitanje je imalo odgovor...

.....................lebdeo je u prostoru, u uglovima velike sobe, taj znani odgovor...koji se oseća u središtu grudi... koji se kao mahovina nalepio na zidove uma....

Tišina....

Ja sam bila pogrešna....

....ne postoji mesto...

...............gde mogla bi stati...

..................................visoko dignuti ruke....

Ali onda...jednoga dana...nasla sam put!

                                                      ......ka sebi!

....

Koop Islands Blues, rrw, more...

Koop...

Fantastične fotografije....

I da...da ne zaboravim - nazdravljam sebi za prvu polovinu nečega što se život zove...

Pa izvolite! Flaše odabranog red wine hladi more... :)

Add it up...

Danas mi raspoloženje nekako ovako....

Violent Femmes.....

....Akademija... nekada....

mhm... :)

I feel you....

I feel you.....

...... pojačano na max......

.................i neka čudna struja prođe kroz telo...

.........................................osetim.....

Ti....

Ti koji postojiš, tamo negde, na horizontu mojih pogleda, između one tačke gde se dodiruju talasi i mesta gde duvaju hladni vetrovi....

Ti koji si satkan od mojih nada...

Ti čije ime ne spominjem pred ljudima oštrog pogleda i opakih misli da ga ne bi izgovorili čudni tonom...

Ti koji si mi se predao a da mi ni ne znaš sve skrivene putanje tela...duše....

Ti koji si jednom, ne tako davno, rekao „volim te“....

Ti... o moj „ti“.... hoćeš li moći pobediti setu u meni...

Hoćeš li moći pobediti mene u seti....

Jer...

ja stojim na glečeru, bosonoga, i telom mi ide hladan znoj...

moje su reči oštre i bolne...

ja se osvrćem za senkom kada ide ispred mojih koraka...

ja plačem, trčeći kroz gomile ljudi nedefinisanog lika bežeći od sebe...u sebe...

ja se smejem samo posmatrajući decu, životinje i prolećnu kišu...hladne kapi na toplom asfaltu...telu...kako klize...

Ja nisam ono što u meni drugi vide, niti sam ono što kažem da jesam...

Ja sam stranac sebi....

Ja sam ništa i sve... dajem atom više i uzimam deo duše, srca...i setno, korak po korak, vraćam se svojim putevima...

Napuštam boj....

...napuštajući deo sebe....

Zato ... moj Ti...

... pobedi me...

...udahni mi krv....

I zamotaj me u moje crne pramenove kose... pokrij mi stopala dahom...

....pokaži mi da sam živa....

I krenuću sa tobom...

................... ka horizontu....

....

Želja je oslobođena...

Ruke klize po zamišljenom obliku...

Telo se izvija praveći most među nama...

Misao priziva poznato....

Um stvara nedoživljene slike...

                         pa ipak....praznina....curi... kroz prste....

Dani...

Kad su dani ovakvi...

.........Chambao...

....................daje dushi prostor da luta...

.............................................uroni...

Put mog zivota...

U životu postoji trenutak, kada stanemo, zakopamo stopala do pola u tlo i nemo posmatramo. Okrenemo se. Iza nas promiču već zaboravljeni događaji, neki dragi ljudi, neki teški trenuci, neko odsustvo nas...

Pogledamo, zatim, napred! Bezbroj još neupoznatih lica, bezbroj puteva i staza, neka svetlost nama ne doživljena, neka tama ne prepoznata, neki jezici nikad ne izgovoreni, neki pogledi...

Sa strana nam prolaze paralelni putevi, smeju se ljudi u svojoj bezbrižnosti, plaču u teškoj tugi, trče ka nečemu a ni oni ne znaju kuda ih to vodi, neki koračaju unazad a to i ne primećuju...

Ja ih primećujem, a i oni krajičkom oka vide mene. Po nekad zastanu da me osmotre i izbroje mi korake. Po nekad me saosećajno pogledaju, ponekad se samo cinično nasmeju. Verovatno i ja njima ali nisam svesna. I svi mi zajedno koračamo putevima koje smo sami izabrali, ili nam ih je sudbina dodelila, ili nas je neko gurnuo na njih, ili nismo imali snage da ih zaobidjemo. I pružamo ruke ka drugima, ali nam se prsti ne dodiruju. Niko nema snage da napravi još jedan korak i povuče na svoj put.

Možda je svačiji put samo po njegovoj meri iscrtan.

I to je to....

 (jednom, nekada, napisala sam ovo... danas mi je bliže nego ikada)

Mahovina

Molim Vas…

Samo prodjite kada vidite da stojim sama oslonjena na mahovinu, onog severnog zida grada

Samo prodjite…

Vaš glas ili dodir bi je mogao istrugati...

I gde ću onda naći somotno meku podlogu...

Da na njoj zaspim...

Molim Vas...