6.3.2008 - tKO je Kriv?

"Korov nikne di god stigne, ma, svaka njima čast, Krivi smo mi!"

U to vreme svako je pokušavao na svoj način da se izbori sa sve neljudskijim spodobama, tj. korovom, koji nikne di god stigne, ali može biti da je Đoletov nalet inspiracije oslabio baš u trenutku kada je nailazila strofa u kojoj se objašnjava šta se dešava kada se korov redovno seje, zaliva i izlaže suncu. Tako se prečicom stiglo do zaključka, izloženom u refrenu, 'Krivi smo mi!'. I još ako to ponovite, otpevate toliko puta, samoprogramiranje je uspešno izvršeno. A šta, ako neko i posumnja u tako jednostavno objašnjenje? Dovoljno je da se osvrne oko sebe – i doživi 'samodemǽntaciju'.

Što sam starija, kolektivne stvari mi teže idu, a posebno kolektivna krivica. Međutim, moram da priznam, kad sam bila mlađa često sam se žderala upravo zbog tih reči 'krivi smo mi'. Sećam se tih devedesetih, dolazila bih na predavanja i postavljala pitanja kolegama, studentima filosofskog fakulteta, šta se to dešava, šta to naši rade u Vukovaru, Osijeku, kasnije Sarajevu, Mostaru – pa samo koju godinu ranije smo odlazili u te gradove, upoznavali ljude, družili se. Već sami beli pogledi neznanja i nezainteresovanosti su mi bili neadekvatni u To vreme na Tom mestu. O Tome se nije pričalo. Treba li da kažem kako sam se zbunila kada sam saznala da baš dve 'vrlo neobaveštene i nezainterosavane' osobe iz tog perioda vrtoglavo napreduju u svojim političkim karijerama dve partije sa demokratskim patrljkom ispred zajedničke imenice 'stranka'? I kako će one pomoći ikome (do sebi) kada im je priča o cipelicama bila bitnija od ljudi i dece na koje se pucalo snajperom? I šta ih se tiče, uostalom, kada tog vremena nisu ni svesne?

I sad, da sam mlađa, i zbog toga bih se osećala krivom. Što ih nisam tad ošamarila, dovukla ih pred spravu koja je počinjala da krči baš kada se prenosi program Radija Slobodna Evropa, da čuju šta se dešava samo stotinjak kilometara od Novog Sada?

Hmm? Hm? Pitam se dok se smrzavam u zamagljenom Yugu, i instinktivno mašem baš njima pred semaforom? Ja doduše nešto niže, a one u limuzinama nešto više, ali to nam ne smeta da se prepoznamo. I nasmešimo. Neko kiselo. Neko slatko.

Možda je ceo svet mnogo jednostavniji? Možda svi gubimo dragoceno vreme razmišljajući o krivici, ili još gore, preuzimajući je? A novci? Gde su novci u celoj ovoj priči? Nigde, sem možda na kraju. I zato ova priča i ne vredi pišljiva boba. Nigde ne piše da se po telima ljudi poginulih na prostorima bivše YU pentraju ljudi u firmiranoj odeći, sve sa predizbornim zastavicama i otrcanim parolama. Što je više tela pod njima, to je limuzina veća, i odgovarajući krst što landara sa retrovizora. Da, krivi su oni. A mi? Samo ako ćutimo i dozvolimo da se to vreme zaboravi. Jer 'ko ne poznaje istoriju, obično je ponovi'.