Leptir na prozoru voza pokušava da hoda,

             kao dete, tek rođeno na svetu koji ne miruje.

             Trava tone u močvari,

             kao čovek u ništavilu.

             Ginu golubovi u letu,

             od hitaca ispaljenih neveštom rukom dečaka,

             kao što mladići ginu u besmislenim ratovima.

             Zvonik obrastao bršljanom,

             kao čovek obavijen sećanjima.

             Drvo nepomično stoji kraj reke,

             kao čovek pred pitanjem:

             Šta je to život ?

   (autor: jelenaartpoezija)

Vidiš li ono drvo, to je ona,

što su je ciklično doticala pitanja: Kako si

i tu, na samom početku iskrenog, tako,

dizala se pobuna upitnika

gađali su je tačkama

izvijali se u koplja i strele

Ti nisi tako, ti si ovako.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

psi ga zapišavaju u prolazu,

to je iskrenije od kako si

sa brzopletim puštanjem vode

bučnog grobara, vodokotlića.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

govorila sve manje, tiše

u drvo se pretvorila da ćuti, ali

umnožili se godovi,

čvorovi-grbe stasale,

od zagnojene, užegle ćutnje,

gorela je,

micala suve usne kore, lišća i granja

i vide vetar da se muči

u pomoć doskoči i glas joj dade.

Vidiš li ono drvo, to je ona,

stara koliko kornjača sa Galapagosa

i dalje zbori sa vetrom: Tako sam.

Vidiš li ono drvo?

- Ne vidim!

- Zažmuri i pitaj ga.

- Hoću li čuti?

- Ne znam.

(autor: jelenaartpoezija)

Popiti par hektolitara dobre poezije
mešati pića do mile volje
umotati se mirisom starih knjiga
u kosu uplesti stihove od milja
na uši zakačiti slovca,
recimo, duginih boja
najesti se Sunca, vetra, kiše što rominja
na usne namazati note, mesto karmina
izuti štikle
obuti riđana, vranca, dorata il’ belog konja,
svejedno,
na takvim žurkama niko ti
u garderobu ne zagleda,
a jutrom
ne boli glava
samo ti se slatko sniva,
na beloj postelji od papira.

(autor, pesme, spota: jelenaartpoezija)

Po belom oblutku sejem
belo brašno

mleko niz prozore lije

belim konjem jezdim preko voda

uranjam kroz slojeve sebe
do neolitskog doba
u vinčansku kuturu
bez utvđenja,
razgovaram sa tvorcima figurina,
keramičkog posuđa.

Teleport otkucava
java

a ja, još ne bih u prezent
kroz levak vremena,

tamo bih odmorila.

 (autor fotografije i pesme: jelenaartpoezija)

Pusti da po meni padaju razglednice

sa kojih nisu skliznula neka draga lica

pusti da gledam šareni kaledioskop

sa kog se nisu otisnule u večnost

zvezdice

pusti da sedim kraj reke kao kraj jezera.

Tutnji voz preko ramena mosta

pod njim brod ko zna koliko peska pronosi

čuje se rečni galeb

čuju se rečne plovke

pas

tramvaj

čuju se ribe

čak se i Sunce čuje

samo se ne čuje tren kad zadnji vagon oprosti se od mosta

samo se ne čuje rima koncentričnih krugova i,

ono ljudsko kad sklizne sa šine, oka.

Pusti da slavim dan kad videh prijatelja i brata

pusti da ne zbrajam bedeme vekova, neviđanja

pusti da slavim

A što ne dođeš

ti znaš kako je lepo leti kod nas

a što ne dođeš

ti znaš

znam

još su mi pune ruke i pesme jezera

još su mi pune grudi

mirisa

koraka

ja nikad nisam otišla

iz tih leta

pustite da budem hrabra

razglednice

sa kojih nisu skliznula neka draga lica

kaledioskop

sa kog se nisu otisnule u večnost

zvezdice.

Pustite

ja nikad nisam otišla

iz tih leta

iz tog gradića

sa tog keja.

(autor pesme, spota: jelenaartpoezija)

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

posmatram je svakoga dana

na putu do posla

kroz stopala joj protiče oštro kamenje

ježi se divlja kupina

kad joj je previše, zatvara pore

da joj ne isklija lice

ona govori,

kupine su mali mozgovi žbunja.

Pogledaj krošnje, zar ti se ne čini

da su plodovi

mozgovi bilja

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

posmatram je svakoga dana

sklapa kapke gnušanja

useca se duboka bora mrštenja

ona govori

misao mi oslepela

ne shvatam gracioznost toreadorskih pokreta

ona govori

dželat u šljaštećem odelu

i otvara kapke vrištanja.

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

posmatram je svakoga dana

sačekaće da joj modri prsti iskijaju

još neku isprekidanu naznaku

onda će poć’

u prevremenu penziju

ostavljajuć’ za sobom različke oblaka

što se dobacuju jednim od million zrnaca

na kojima pod lupom klesaše

nikad nisam shvatila

onda će poć’ srećna, negde u prašume Madagaskara

da otpeva sve što je iskopala

mišolikim lemurima

onda će poć’

i biti čuvar u sijalici pod abažurom pastelnih boja.

Jedna je devojka

stalno zaposlena u rudniku svetlosti

prehlađena

nešto buncala

slomiću kazaljke pod abažurom pastelnih boja

dajte mi vode iz svetlih žila

što sam pronalazila.

(autor: jelenaartpoezija)

Kao one večeri

kad je dvorište blještalo od svitaca

a ti,

vrteška bez belega gravitacije

kao kad prstićima pišeš po nebu:

to su malena sunca,

samo nekako drugačije

kao one večeri

kad te poljubac letnjeg pljuska

uzme u naručje, blago u jezero spusti

zasvetliš bez krljušti

kao kad plešeš prstima:

to su zeleni plamičci na usnama vode,

samo nekako drugačije

kao one večeri kad je naivni slikar

istisnuo iz tube žute balončiće

na zelenoj podlozi

kao ritam igre:

to su malena sunca skrita iza zelenih misli

nečeg što diše,

samo nekako drugačije

kao one večeri

kad smo pili Mlečni put s’ drvenog mosta, naiskap

kao one večeri kad je riba

progutala mamac bliskosti i,

izdahnula na obali

kao kad si sve reči sa ugraviranim dugama, one devojke

zaključao u školjku

i zabacio daleko u okean zaborava,

samo nekako drugačije

kao one večeri

kad su me istrgli iz nekog normalnog toka

kao kad cvet sam sebe opraši i,

rodi se kroz nekoliko nečega

kao kad ti se u prste vraća ples, opet,

samo nekako drugačije

kao konfuznost u vrevi i metežu

kao one večeri

kad si se presvukla u kožu breze

pozajmila kosu platana

sela na vrh brda, kraj onog drveta i, rekla:

Ja bih da ćutim s Vama.

Samo nekako drugačije

kao ove večeri

kad si istu haljinu obukla

pozajmila krila lastavice

sletela na srebrni broš i, rekla:

Ja bih da ćutim s’ Vama.

Samo nekako drugačije

broš je ćutao samnom

neku čudnu tugu.

(autor: jelenaartpoezija)

Moje je tkivo goblen bez konca

moje je tkivo til

splet vetrova

moje je tkivo arhiva lišena vremena

moje je tkivo vreteno

pršti, ispisuje

centrifugalnim silama

moje je tkivo umoženo 

(rošavo i glatko

meko i tvrdo)

onim što jezdi drumovima čekića i nakovnja.

Ono ne pamti crno-belo

ne stagnira

moje je tkivo jetra i um

rep guštera

moje je tkivo uvo i oko

sa aditivima i prirodnim začinima.

Ahooooj ahoooj hoj, hoj,  ahoooj!

mahala je

pevala je Anja.

Ahooooj Anja, ahoooj!

uzvratiše  dimnjaci

izbacujući poneku beličastu pufnicu.

Mahale su antene sa krovova…

Soliteri se blago nakloniše

skinuše kapu

pozdravljajući je.

Ahooooj, Anja, ahooooooj!

nasmehnuše se lica

sa starih fasada starog grada.

Ahoooj!

uzvrati napuštena kuća

otvarajući

sanjivu

retko otvaranu

žaluzinu.

Livene kapije

razmahaše se svojim listićima.

Ahooooj Anja, ahooooj!

dovikivalo je Sunce.

Ahoooj volim te gradeee!

Ahoooj!

mahnu šeširom

do malopre

namršten

stari gospodin.

Ahooooj Anja, ahoooj!

drveni petao u poprečnoj ulici

ubrza krila svoja

uz pomoć blagog vetra.

Ahoooooooj

moje daleko

milo

dvorište,

voliiim te!

Ahoooooooooj brezoooo!

Ahoooj Anja, dete moje!

Zalepršaše bele rade

zeleni tepih izbaci grudi jače

a reke dodirnuše nebo u ritmu

Ahoooooj, Anja, ahoooooj!

Ahoooj Jablane!

Ahoooj vrapčići moji!

Ahooooj jagorčevino, zumbule!

…

Mesec poče lagano spuštati svoje srebrne zavese

a još uvek se pevalo

igralo

Ahoooj ahoooj hoj, hoj, ahooj!

Mesec nakrivi svoju kapicu

Ahoooj hooj

nasloni na njega Anja glavicu.

Ahoooj, kako sam se slatko umorila,

zev, zev, ahooooo…

(autor: jelenaartpoezija)