Posle upotrebe

 dobro ga promućkati u ustima

ispljunuti ušima

isprati troprocentnim hidrogenom

(u nedostatku istog preporučljiv je čaj od žalfije)

skuvati cigaretu

pustiti boje

posmatrati muziku

zapaliti kafu

na kraju deaktivirati se.

Okačiti ceduljice podsetnika

na svim dobrovidljivim mestima

podići umorni talambas kiše

ugurati ga u nebo

spustiti oblake nisko

zaključati ih

ujutru otvoriti Sunce

u slučaju da se kvaka zaglavi

u startu

deaktivirati se.

Jelena Stojković Mirić

Dopuzi u vrt
okrvavljen
bolestan
bled
slomljen
raskrvavljen
učaureno-nesrećan
dopuzi takav

videćeš, prianjaće cvetovi
vetrovi trnja kidaće
i ne pokušavaj ništa da shvatiš

a onda dođi u vrt
zdrav
rumen
veseo
raspevan
razdragan
mahunasto-srećan
dođi u vrt takav

videćeš , prianjaće cvetovi
vetrovi trnja kidaće
i ne pokušavaj ništa da shvatiš

skulptura: Vukašin Milović (galerija Progres)

Pronašao si ostrvo za mene
ono,
na kome ipak sneži

očistila sam tišinom bol
grimasa ako me izda
nećeš izrasti u bedem sažaljivosti
ti jednostavno znaš
ostrvo
nestalo bi.

Mir šapata kristala
klizi na dlanove pune badema
ušuškavaš me toplinom algi
koje si sam iz mora izneo
i, jednostavno tu si.

Otvaraš prozore širom i,
zvoniš zvonom velikog odmora
letimo prostranstvima detinjstva
rugaš se strašilima
trčimo kroz polja pšenična
rugaš se munjama kad me obore
podižeš me
i, jednostavno tu si.

Pronalaziš gitaru i neki stari klavir
sviraš iako ne znaš
al’ ti me zvuci izdižu na vrhove proleća
učiš me strpljivo ponovo plesati
i, jednostavno tu si.

Ti nikad ne bi otplovio lađom
da kupiš novu lađu koju već imaš
niti bi pod obrvama snegova izgubio kompas
ti biće stavljaš
iznad
svega
prepoznaješ trenutak kad treba ostati i biti
jednostavan štit zagrljaja.

Crtaš osmeh po izmučenom telu
pokazuješ kako ponovo da razaznam svetlosne nijanse

tako uspevam videti sazvežđe belih konja
na grivama odnose nekud grčeve
uljuljkuješ me mahovinom
razvezuješ čvorove bola
padaju u tvoje čudesne mreže
i, jednostavno tu si.

Ti ne znaš praviti tektonske poremećaje
što kosti izbacuju iz zglobova
dok tkivo popušta od postojeće zaglušujuće agonije
besanici pleteš zamku
ti jednostavno umeš raskriliti plave ptice sna
dozvati blistavo mreškanje svemira
ti jednostavno umeš
ostati i biti
štit zagrljaja

i, jednostavno
tu si.

Jelena Stojković Mirić

Prisvajam krovne antene

na zgradama odavno narasle

ionako svrsi ne služe

usput se izvinjavam golubovima

(umaram im odmorišta)

vezujem žice elegičnim konopcima

kačim draperije boli

dok trune pas u meni

slavuj se negde čuje

patina tuge buja

na unutrašnjim veđama

močvarni holesterol nadire

trombovi razočarenja vrebaju

(kad će?)

to ni Sunčevi miligramzraci ne razbiše

trune pas u meni

bila bih pijani mak na rečnom nasipu radije.

(autor pesme, filmića: jelenaartpoezija)

(autori pesme, videa: unatočsvemu , jelenaartpoezija)

Rođena sam u pustinji.

Dugo sam tragala za vodom.

Iz ničega sam stvorila sve.

Sama u bespuću.

Vetar me nosio...

Tražila nisam svoje pretke,

niti slutila svoje potomke.

Sama u bespuću,

vekovima posmatrah

lik vetra izdubljen borama.

Vekovima osluškivah zvuke prošlosti.

Gubila sam nadu:

„Ne mogu da ih nađem.“

Vreme mi se svetilo.

Zbog zaborava bejah raskomadana.

Mirisala sam na melanholiju,

mirisala na nostalgiju.

Očajna, dugo sam čekala.

Pojaviše se lica u odorama od pepela.

Otvorila sam vrata -

plašljiva i nesigurna,

uđoh u vreme prošlosti.

Naglo je nestao u meni 

osećaj praznine,

a melodija u duši,

bila je moja sreća.

Našavši svoje pretke,

sakupih svoje delove

i sklopih potpuno biće.

Od  iluzija stvorih stvarnu sebe.

Sad gledam svoje potomke

i  pamtim svoje pretke.

Rođena sam u pustinji .

Bejah  plašljiva.

Na stazi svog života

izgubih sve svoje strahove.

Dugo sam tragala za vodom.

Iz ničega sam stvorila sve.

(autor: jelenaartpoezija)