Prošlo je tačno godinu dana od kako postoji Srebrnasto Paperje.

Zavirih u arhivu. Prvi članak je “Zdravo”, a zatim je objavljena prva

pesmica “Čestice dima” sa slikom. Dalje nisam zavirivala.

Drago mi je da su sačuvani svi komentari na Paperju (prilikom selibde).

Bilo bi mi tužno da sam se danas vratila godinu dana unazad ,

a njih nema.

Hvala svim ljudima koji su mi pomogli oko snalaženja na blogu.

Hvala svima koji su izdržali moja piskaranja i kreativni haos.

Hvala svima koji čitaju, javljali se ili ne.

Hvala i slučajnim prolaznicima.

Nadam se da će se svi prepoznati ovde negde.

Blogoye, veliko hvala!!!

Moram da pomenem Kamovića koji je promovisao moje Paperje,

tako sam stigla do dalekih prijatelja koji pišu dosta, dosta poezije i proze.

Ovaj video koji sam napravila pogledajte, čitajte… Trebao je veći papir

za toliki grafit…  

Ako jednog dana prestanem da pišem javno, biću  tu negde.

U svakom slučaju Paperje mi čuvajte.

Eto, to bi bilo to, ukratko.

Jelenaartpoezija

Ovo je bilo s’ neba pa u rebra, samo da se zna, Crnokosa.

 1. objavi sledeća pravila:

2. napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica

    o svom art worku - o onome što objavljuješ na blogu

  - pisanju proze, poezije, slikanju fotografiji, crtanju, vezenju,

    pletenju, kuvanju...

3. na kraju imenuj 8 žrtava

4. idi na njihov blog i u kometaru im reci da su tagovani.

1.

Objavila sam.

Osam korisnih informacija?  

Ne vidim ni jednu korisnu, zanimljivu činjenicu. Mućkam glavom, mućkam.

2.1.

Evoooo prve zanimljive činjenice 31-og, januara, biće godinu dana postojanja  Srebrnastog Paperja. Kad pre.

2.2.

Nikad ne izlazim iz kuće bez olovke. U slučaju da se istroši,

pišem u mobilnom telefonu. U slučaju da imam olovku , nemam papir,  pišem po računima, papirićima iz novčanika, salvetama.

Dešavalo mi se da mi pred san proleti neka pesma, priča kroz glavu, a ja pomislim zapisaću ujutro. Neee, ujutro samo ostanu delići. Zato ustanem i zapišem.

Kako bih ja to rekla zapisem na vreme poučena iskustvom.

2.3.

Najlepše mi je pisati, vajati, crtati, noću, ali piskaram i po danu.

Ostala mi navika zbog srednjoškolskog učenja noću.

Kad dobijem “napad” pisanja, za vreme, recimo kuvanja ručka, doletim do sobe

i zapišem.

Kako pišem?  Ne radim ništa na silu: Sad ću to da uradim!

Ne, to samo dođe. Doleti, zapišem, nešto skratim, nešto oduzmem,

a inspiracija dolazi iz trenutka, iz priča drugih ljudi… iz kapi kiše, note……

Nije baš neko objašnjenje. Neke pesme držim dugo na papiru i ne bacam,

tek kad odleze, vratim im se. Obavezno je prisutna muzika dok radim!

2.4.

Ko bolje poznaje moj blog (ne volim reč blog) zna da blog ne smatram   blogom nego svojom zbirkom pesama, proze, svojom galerijom ,

a i muzičkom kutijicom. Ovde i recitujem, kad mi dodje.

O fotografijama, ne znam mnogo, tek toliko da ih fotografišem i posle ih

postavim ili  kao što u poslednje vreme radim pravim spotove od slika svojih crteža, slika, skulpturica.  Ako napravim spot sa tuđim fotografijama, to obavezno naglasim.

2.5.

 Pesme pišem od malih nogu, mada ni sada nisu duže.        

 Ta crta mi je jasna, rasla sam okružena knjigama… Neke dečje pesme su objavljivane u Sarajevskim “Dečjim novinama”, neke crteži u “Kekecu” i mnogo njih u “Tik-Taku” ,Gornji Milanovac. Ništa od toga nisam sačuvala i volela bi da postoji neka arhiva pomoću koje bih mogla doći do njih.

Za crteže, slike koristim kombinovanu tehniku. Najlepši je osećaj kad nešto napišeš , nacrtaš… posle sedneš i posmatraš. Kritikuješ ili odobravaš.

Volim miris olovaka, zvuk olovke dok klizi  po papiru, volim prste u bojama, glini…

Jedan prodavac mi je nudio patent za grafit da ne prljam ruke…

Aaah neee, dok se ne umuljam nije to to, dok se ne igram prstima…

2.6.

Imam kako ih ja zovem “ napade”  čas pišem, čas crtam …

sve se to preliva , talas jednog , talas drugog, trećeg.

Ponekad se talasi izmešaju, pa dok vajam nastane pesma, priča.

Postoje i pauze, gde ne radim ništa.

2.7.

Za vajanje, ako nemate peć za keramiku, imate rernu, prvo dobro osušite izvajano i na laganoj vatrici krčkajte u plehu . Pre toga ne zaboravite da izvadite musaku iz rerne.

2.8.

Imam podršku u mojoj porodici. Razumeli su me dok radim kad nije bilo

objavljivanja na Srebrnastom Paperju, razumeju me i sad.

Ako ste sumnjali da neću pomenuti moju majku, sumnje Vam padoše u vodu.

Kad sam joj čitala pesmu (njoj posvećenu ) “Jedina” ( preko telefona)

bila je oduševljena i ja sam ponosna na tu pesmu, zbog nje.

I danas je pominje.

2.9.

Alaaa je ovo zanimljivoooo. Ne spavajte.

2.10.

Moja ljubav ka fizici i matematici negde je popustila, a mesto su preuzele

ove stvarčice o kojima pisah.

2.11.

Ovo bi bilo ranije objavljeno da nije pucala veza.

Izazivam ili tagujem ( ako sam dobro prevela):  YinYang, Pećinko, Nurlisoul, Juliie, Drvo, Zaratustra, Freeda, Kojak

4. Odleteh da ih obradujem, barum , barum

Jednom ću napisati priču, o tome da ljubav dolazi kad joj se najmanje nadaš;

da se u najdubljem ponoru odnekle pojavi ruka. Jednom ću napisati priču

o tome da najlepše i najverovatne priče ispiše sam život iako svi mislimo da su one negde u knjigama, romanima i od te zanesenosti ne vidimo da su tu pred nama i oko nas. Jednom ću napisati priču o tome kako sam pričala da je glupa reč muž, suprug za nekog koga voliš  posle toliko vremena. Sapatnik, saputnik i nekako, al’ mi ćemo već smisliti novu reč kao što smo izmislili neke. Jednom ću napisati priču o tome kako nas ljudi čudno gledaju kad jedno drugo zovemo Milice. Jednom ću napisati priču o tome kako sam žalila ljude koji imaju avione, kamione, a nemaju ništa. Jednom ću napisati priču kako nije bilo lako živeti sa ovakvom sanjalicom, koja je želela svoj dom onako kako ga je ona zamislila…

Jednom ću napisati priču kako smo porušili sva pravila; o tobi kao velikom čoveku ne po rečima nego po delima.

Pred nama je još mnogo puta, pa idemo ljubavi dalje i dalje,

samo duša na dušu.

Srećan ti rođendan Milice…

i da si mi ziv i zdrav bar dvesta godina.

Ajmo sad skakati.

Dok ne napišem priču …:

              NE  IDE  SVE  U PESMU

              Ne ide sve u pesmu.

              Ne ide pesma tako.

              Samo duša na dušu.

              Iz mog najdubljeg bića,

              iz moje bele puti

              ka tebi latice hrle…

              Onda te uvijem tako,

              pa skupim krila svoja…

              Tako ti,

              kao biser,

              uvijen u moju dušu

              spavaš.

              Na  kraju ovih reči,

              ‘mesto tačke potpisujem

              kapljicu krvi i maleno srce,

              koje se ledi i vri od tebe.

              Ne ide sve u pesmu.

              Ne ide pesma tako.

              Samo duša na dušu.

(autor svega: jelenaartpoezija)

Kad je bio mavi pričao je ovako, a danas slavi trinaesti rođendan.
Razumljivo, ja nisam autor ovih pričica, samo sam ih zapisivala u tri mala dnevnika.

SENKA

"Sta je ovo?"
"Senka."
"Ocu da je uhatim (uhvatim) i bacim."

VOZNJA NA VOZIĆU

"Necu tato (tako), edan tud (krug) i da siđem kad ti kazes,
 ko neka budaja (budala)."

KAKO PADA MRAK

"Što je pao mrak?"
"Otoio (otvorio) se obat (oblak) i rrreko: Izadji mrrrrrake!
Mrrrrak kaze, nece. Obat ga dura, dura (gura) i on izađe."

MOŽE MLEKO?

"Može mleko i da spavaš?"
"Moze meko, ja cu da dedam (gledam) cutać (crtac), ti pajaj (spavaj)."

RUČAK

"Evo mi učaka (ručka) tu (stopalo)."
"Kako tu?"
"Ja jeo, jeo i spustio se učak u nodu (nogu)."

RAZGOVOR SA BOMBONOM

"Bombojice satka (slatka), nemoj da paces (places), sto cu te ja sad pojesti. "

DLANOVI

"Vidi kakvi su mi dlanovi na nogama."

REŠENJE ZA MAMINU NOGU

"Mama, boji te noda?"
"Boli me."
"Sto te boji (boli)? "
"Pala sam na ulici i udarila se."
"Znas kako ces da setas?
Kad izađes pavo (pravo) gedaj u podavnicu i neces pasti i kazes :
 Zejko imas li neki satkis za Cojza."

PRIČA O SLONU

" Mama znas onaj son (slon) tazi (trazi) cike (od cike)
puti (kupi) mi sadojed (sladoled). Cika kaze necu, a son pace, pace (place) ,
onda cika puti sadojed, a son vise ne pace.
Taze decak mami: Moze napoje (napolje)?
Mama taze , ne moze, a decak kaze iiiiiii ( imitacija placa) i onda se (sve) moze.

NASTAVNICA JE REKLA

"Mama brže, brže...!"
"Šta brže !?"
"Moram hitno u prodavnicu da kupim čokoladu.
Nastavnica je rekla, da čokolada povećava koncentraciju.
Moram da je pojedem pre učenja, da proverim. "

SLIČICE IZ DNEVNIKA

Među njima je moj najdraži portret (imam mašnicu na glavi ).

   Sine , srecan ti rodjendan  i hvala ti za sve .  

(autor skice: jelenaartpoezija)

Savijam se lagano u kuku, licem ka napred. Levom rukom skidam kacket jer sesira nemam, dok desnu nogu povlacim nazad spustajucu telo. Desnom sakom, zaleprsam u vazduhu iznad glave. Okrecem dlan ka gore, elegantno, sa blago savijenim prstima, istovremeno celu ruku ravnjam sa linijom ramena.
Dobro vece, dame i gospodo,
hvala Vam na savetima oko spoznavanja spoznatog.  Znam da imam dvadeset prstiju, ali ako toliko brinete saslusacu ponovo.
Danas ste svi bili izuzetno pametni, nacitani, obrazovani, nahranjeni od predjela psihologije, preko supice Tasmanije do deserta Astro-fizike.
Izvinjavam se sto postojim, ovakva kakva sam i sto imam telo sa viskom delova.
Na pogonskoj traci majke prirode omakla se strasna greska, te su mi ubacili mozak.
Nemam ja pojma sta je to, ali tako su mi rekli da mi se zove taj problematicni deo glave i rekli su mi da se on nalazi u glavi - ni to nisam znala.
Hvala Vam danasnji bliznji, savetodavci, dusebriznici.Znam da ste se napatili i satrli od brige, bas zbog mene
dok ste mi razjasnjavali poznanstvo necega sto poznajem.
Naravno da Vas shvatam, kako ne bih shvatila posle ovolike busotine u glavi?
Sta kazete, na glavi raste kosa? Au ni to nisam znala. Bas lepo od Vas.
Ne, ne, meni se samo ucinilo da dusebriznoscu oko mene, zelite iskazati svoje  dogmaticne stavove, no dobro, stavu se u zube ne gleda.

Naravno, ja sam embrion koji pojma nema sta ga ceka
sa nekom cudnom brojkom tridesetcetiri.
Evo me na svom mestu, u zadnjoj magarecoj klupi ili je mozda bolje da sednem u cosak ili da klecim na kukuruzu? Sta kazete, ni to ne bi bilo lose.
Tacno sam znala.
Ali sta ako embrion ima stav u cosku ili bilo gde?
Laku noc dame i gospodo,
dusebriznici,
falseri,
drago mi je da spavate, sad mogu lagano krenuti na put.
Na put na koji Vi ne biste mogli, misleci da je za njega potrebno mnogo benzina.
Put : Gde bih nocas najradije prespavala? Prijao bi mi Iglo i par Eskima, oni bi bar pokusali da me razumeju ili me ne bi prekinuli u pola glasa. Ili da zanocim u nekoj brvnari sa kaminom. Ja, vatra, stolica sto se klati, ogrtac, notes i olovka koju povremeno stavljam na usne. Neko svirucka na klaviru ili gitari, moze i balalajka, harfa... tiho, da mi ne remeti baletanke za ples po papiru.
Mogla bih i na nekoj terasi prespavati. Na njoj dusek i udica pogleda, zabacena duboko u nebesa medju zute ribice, sto imaju svetlucave reci. Mozda cu prespavati na drvenom doku, umorna od brckanja nogu. Mozda me neka veverica primi i nahrani zirovima. Bilo bi to zanimljivo iskustvo. Deluju mi krajnje pitomo i milo.

Vidite ona zlatna ribica gore u nebeskom okeanu bliza mi je nego Vi.

Izvinjavam se sto postojim ovakva kakva sam u kompletu,
ne bih sebe menjala za drugu i zadrzacu se na menjanju i nadogradnji onih delica sebe, za koje Ja smatram da se trebaju menjati i nadogradjivati.
Izvinjavam se sto sam malo poremecena, sto sam pored svih ostalih stvari koje rade normalna deca volela da se nenormalno druzim sa nenormalnim knjigama po mom nenormalnom izboru i sto me je jedno vreme interesovalo nenormalno mnogo stvari kojima sam se nenormalno bavila i zato sam sad izmedju ostalog ovako aut nenormalna , nakosena.
Malo mi je muka od danasnjeg dana. Ja sam kriva, zaboravila sam da uzmem pilulu protiv povracanja. Niko mi nije kriv sto nisam osetila da ce se ovaj dan u jednom momentu zaljuljati k'o brod na pucini, a na brodu sve sami gusari i gusarke, sabljari i sabljarke, badavani i badavanke.

A mogla bih da prespavam u nekoj patici, pokrivena njenim jezickom. Nije lose.

Falseri, odmah sam vas shvatila. Mrzelo me da slusam sustanje, krcanje, zato sam kao pravi embrion od tridesetcetiri znaka, srnecim ocima gledala, a u sebi otplovila na setno putovanje mastarije o starim pismima sa markicama. Pismima od papira, sa rukopisom u njima,  koje ne videh petnaest godina.
A ne, to je nemoguce - ja sam embrion. Ma kakvih petnaest godina.

Izvinjavam se sto se drznuh da pricam onako svoja.
Kad se ponovo rodim, opet cu se roditi ovakva kakva sam. Sa jednom malenom izmenom.

...
Odlucila sam gde cu prespavati.
A gde? To necete saznati jer za takva nocenja, treba imati nesto nefalsirano, a to imaju samo neki nenormalni embrioni.
Polako.
Kad porastete i budete embrion, mocicete i Vi.
 

autor: jelenaartpoezija

Slabo ja nesto “stojim” sa datumima, a neki mi se prilepe k’o nalepnice i ne mogu ih se lako otresti. Nalepnice naravno, nisu istih boja i zato one sa ruznim valerom odbacim - malo teze ide, ali odbacim, a neke imam u glavi sa nekom lepom asocijacijom, pa ih cuvam da se slucajno ne odlepe.
A i sa vremenom slabo stojim ili zakasnim ili… evo gura me jedna pesma napisana u dva zamaha, nesto na racunu, nesto u notesu, kaze kako kasnim s njom. A ja jos ne znam ni da li je pesma ni da li je prica i kazem joj polako, ima dana, da te prenesem na srebrne oblake.

Gledam, produzio se spisak meseci…
Sedam meseci Srebrnastog paperja.
Kad pre? Brzo rastem. Dobar sam bebac, malo kmecim, malo se ucutim ili stavim prst na usta i pravim ono cuveno bebasto bllll.. blll… brrrr, al’ sve u svemu nisam naporna ili mi se to sve tako cini iz mog ugla?
Sad vec mogu jesti i cvrscu hranu, a ne samo kasice. Uh, da li se sa sedam meseci jede kackavalj, pohovani karfiol i rostilj? Ne znam. Ma, nije lako biti ni beba.
Nije ni mala stvar imati sedam meseci, bar meni nije. U dilemi sam da li nosim pampers pelene ili one stare trouglaste, pamucne!?
Kao i svaka beba ponekad bljucnem nesto losije, nesto lakse, nesto progovorim kroz onaj podrig posle jela, nekad me treba potapsati malo po ledjima, kao i svakog bebca. Evo sedim sasvim pristojno i ustajem na noge, klimavo ovako, onako. U dubak necu, tu se inatim, steze me, vise mi prija bez obruca, a i mogu kad pozelim, zavaliti se na pod s nekom igrackicom ili pak popeti se na neku stolicicu.
Pa zivelo ti meni Paperje i dalje i zdravo mi bilo!!!!

Veceras za tebe recituje Rade Serbedzija.
Znam, znam nije pesma za proslavu i nije smestena u recitatorsku kutiju umesto u muzicku (a kako je krenulo ovo kuckanje direkt u editor nece ni u muzickoj krov pronaci)… ali neces valjda otvarati i matematicku “sekciju” i likovnu i dramsku… Sto je mnogo, mnogo je.
Eto Paperje je jos dok je bilo embrion volelo slusati Serbedziju i evo ga stigao je…

(Rade Serbedzija)
“…budim je zbog Sunca koje objasnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog izmedju prstiju…
…volim je usima…
…treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi…
…kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom…
…budim je zbog zore. zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…
…ta zena sa rukama deteta koju volim…
…treba obecati izgubljenom imenu, necije lice u pesku..
…ako nije tako…”

Tuznjikavo, jel’ da? Ali taj glas…
Oooooo evo ga i Balasevic stize na ovo mini slavlje. Sad ce biti malo zivlje sa njim.

Tu su i zicani instrumenti, poveo si svirce sa sobom, Djole?
…
Paperje je dok je bilo embrion sviralo mandolinu, a sada ne zna ni gde joj je mandolina. U stvari zna, mama Paperja ju je poklonila deci, davno, nema veze, takva je uciteljica - mama humana..
Ponekad bih volela svirati na njoj, uz note ispred sebe. Napamet ne znam nista, sem par lakih nota. Secam se dana kad sam je dobila. Cuj dobila? Isla sam u Trzni centar u jednom gradu i tamo birala koja mi se svidja.
Kad smo dosli kuci, cale i ja smo bili u dilemi, jer sam ja rekla da bih volela da sviram i klavir, ali da u stanu nema mesta za njega, zato je bolje sto je to mandolina. On se na to nasmejao, rekavsi: “Kako nema, zasraficemo ga na plafon.” Meni to tad nikada ne bi palo na pamet. I u to vreme, kupio bi ga stvarno. Svejedno, imam u mislima taj klavir u rodnoj kuci i osmeh onog ko mi ga je hteo kupiti i neka me neko cik proba ubediti da nemam.
Stoji tacno iznad stola za rucavanje i zaklanja luster.
Mala digresija: Da ne dodje do zabune Paperje nije bilo razmazeno deriste, kome su roditelji na mig ispunjavali sve zelje.

Izvini Djole, evo krecemo sad hop , la la la.
(Da nisu ovi svirci dosli iz Skadarlije za mnom? Ko ce ga znati…)
Hopa, hop… hip hop… sa..

(Djole Balasevic)

Eeeeeh, ne pitaj me gde ce koji stih pasti….
Za njih nema reda polaska sa paperjaste stanice…
Eeeeeeeh, ne pitaj me gde ce koji stih pasti….
Hop, opa..
Ehhh da, prva pesma ne znam gde je pala, verovatno u neku svescicu sa brojkom do 3-ceg razreda osnovne. Prve, koje se secam, pala je u sarajevske Decje Novine (ako se dobro secam da su se tako zvale) i zvala se “Dunja”. Pored nje izasao je i intervju koji je sa Paperjastom vodio decji pesnik Simo Esic. I tad sam pricala kako mi nije jasno zasto u sred nekog bulevara u Parizu koji sam videla na TV-u mogu stajati drvoredi, a eto u mom malom mestu ne moze stajati jedna mala prelepa dunja u skolskom dvoristu. To je sve cega se seca embrion.
Eh, pala je pesma jer su mi isekli Dunju, na kojoj smo mi deca presedeli pola detinjstva. Borili smo se danima, ubacivali kamenje medju granje, pucale su testere, ali su na kraju uspeli. Ni panj nije ostao, ni koren. Ostala je metalna ograda novoizrasle skole i beton. Ostala je pesma kojoj ne mogu uci u trag. Nemam je. Kad je Paperjasta dosla u pubertetske dane bilo je ono: Ma sta ce mi ta pesma decja, ja sam sad odrasla.
E moja Paperjasta budalo, a sad bi volela da je procitas.
Druga pesma koje se secam ide ovako: ” Ne nemoj reci mrtvi su jer nisu…” i dobila je trecu nagradu za vreme stare YU u okviru poezije (bile su nagrade i za prozu). Embrion je tada bio sesti razred osnovne i konkurs je bio za osnovce. I nju je pojeo pubertetski ponos.

Eeeeeeeeeh, ne pitaj me gde ce koji srebrnasto-paperjasti stih pasti…. op sa…

“Sneva i izvoljeva……Budi me… Ne pitaj me dal’ je zima dok po rosi s’ ciganima brilijante za kravatu biram….”
Eeeeeej, op, opa …………

………
A vidi ti nih dvojicu kako su se lepo raspevali, Serbedzija i “ludi” sin…

Oplaa ” ko stafelaj starog slikara…
tocilo se iz te bacve…
kakva li je suza stihija… zagledan u oblake ko Arlekin…”

Pa da nazdravimo za Srebrnasto Paperje. “Daj solic!!!..”
Ma planina je Covek svugde!!! Videla je Paperjasta, ima Planina.

Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.
Lako jutro,
ostajem Vam duzna pokazati moje Jezero i Breze kraj njega. Nasla sam ga, ali necu da Vas zamorim mnogo. Uglavnom mozda i pijete sad negde, vodu sa natpisom.. Na tom jezeru sam prvi put videla ostrvca od treseta (na kojima je bilo trave). Na njih se bilo tesko popeti, ali kad sam uspela…juhuuuuuuu. Ostrvo, kao prirodni camac i duga grana, mesto vesla i ceo svet mooooj. E da, bas taj osecaj! Kao u onoj sceni u filmu Titanik kad stoje na vrhu pramca zagrljeni i vicu : “I ..king..” (nek dopuni tekst onaj ko zna bolje pisati engleski i ko ne padne u nesvest od citanja, slusanja. Malo ce biti takvih, razvuklo se maratonskiiiiiiii).

Tamo sam videla i brala prvi put borovnicu, medju brezama. Mislila sam da borovnica raste ko zna na cemu, kao pasulj mozda, a ona niska biljcica. I tu sam prvi put videla zabice koje nisu ruzne. Mala jata svetlije, cisto-zelenih zabica. Kad krenu skakutati kao da neki travnati cilim leprsa.
Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.

Pa da nazdravimo i za paperjasto jezero i ostrvce i borovnice i zabice i breze.
Muzika… opla…

Srebrnasto-paperjasta se zahvaljuje ove noci/jutra svim Dragim ljudima (vidljivim i nevidlivim) koji su tu skoro sedam meseci ljuljuskali joj kolevku, recitovali joj stihove, pricali price, hranili je, donosili sveze mleko, kasice, davali joj cajice za grceve, slali razne plisane igrackice, smejali se i plakali s’ njom.
Nije to malo.
Nije.
I cik nek’ mi neko kaze da je malo.

(Zahvaljujem se i mami Paperja na koju srebrnasti stihovi vise nemaju sedativno dejstvo - u prevodu ne zaspi dok joj citam, kao letos, nego se stalno raspituje i trazi da cuje.)

autor naravno:Jelena
i art i poezija kako me neki zovu.
(Srebrnastopaperjanovic)

Napomena:
Reci koje nisu moje stavljene su pod navodnike, a to je vec opste poznata stvar, nego da napomenem zbog onih koji su jos vezani za dial-up.

Paperjasta se Zahvaljuje Serbedziji i Balasevicu i menadzeru YouTube-u koji im je pokazao put do mene.

Oplaaaaaaaaaaaaaa ipaaaaaaa.
Objavi.

   1.
      RainDog said,

      Avgust 31st, 2007, 8:37 am

      RainDog se zahvaljuje Jeleni što ga iz ove proste, površne i dosadne realnosti svakodnevno, bar na trenutke odvodi u neke dublje i lepše krajeve duše.
      Takođe se zahvaljuje što je danas imao priliku da prvi put čuje pesmu “Šerbedžijin sin” i moli Jelenu da mu pošalje na mail mp3 fajl…
   2.
      Grof V. said,

      Avgust 31st, 2007, 11:36 am

      7 mjeseci dušinog srebra.
      Radosno ozračje u čudnovatom rudniku bola.
      Ja nisam čovjek za proslave,
      pa ću postajati sa strane i otići.
      Ne želim kvariti događaj.
   3.
      LERMONTOV said,

      Avgust 31st, 2007, 12:38 pm

      Sedam meseci…cak sam poceo i da razumem neke zvuke koji su spontano izlazili sa tvojih usana….nije bilo “mama” ili “tata” …ali ih je bilo lepo cuti ….i taman sam poceo da sa navikavam na lepotu prvih izgovorenih reci kad sam onako nesvesno poceo da se navikavam i na naviku…. da tebe slusam,gledam,uzivam…..evo sada cujem i glas buducnosti kako tebe priziva…prvi put nakon toliko dugog vremena slusam nju tako cisto,iskreno,ljudski,predvidljivo….ne sumnjam zasto se bash sad ona pojavila tamo gde joj nije mesto..u ovoj surovoj i u istomvremenu taku divnu sadasnjost…dzabe da probam da nju izvadim iz realnosti,iz sadasnjosti,iz moje misli….svaki obid da ucinim to je koren dublje u kojem ona stavlja svu svoju instalaciju ovog sveta….javljam se proslosti ne bi li ona znala isterati buducnost….”Ne brini, svi tako pocinju”..odgovori ona meni i napusti moj svet…….”da, tako si i ti pocela”-pomislim dok me drzalo secanje na tu proslost
      “sa zeljom u sebi,s jasnim motivom u toj zelji,sa cistom idejom u toj zelji i motivu i sa jasnim ciljem da uspes u tom tvom motivu i tvojoj zelji”….sad mi je tek bilo jasno zasto se buducnot meni tako drsko i bezobrazno unela u lice….nesomnjeno se ona raduje na svaku tvoju buducu rec koja budes poklonila sebi,meni i svim ostalima koji zele docekati buducnost uz tebe….”nemoj nikad vise prizivati proslost,zivi u sadasnjosti,a misli na buducnost”…uspem sebi da recem pre nego sto me san savladao i odneo opet na neko interesantno mesto……
   4.
      jelenaartpoezija said,

      Avgust 31st, 2007, 2:45 pm

      @RainDog:
      Hvala. :D
      Ja tu pesmu nemam u mp3 fajlu :( , nasla sam je samo tamo …inace bih rado poslala.
   5.
      sewen said,

      Avgust 31st, 2007, 7:47 pm

      Boginjo lipa, ja ka da san zaboravija da tebe ode ima puno više nego tamo…e jesam nađavla…ma lipo bi bilo da sve uduplo i objaviš kad sam toliko lin ka…neću reć šta!
      samo ne vidim spotove koje si postavila, ma pored tvojih riči, nije ni bitno - jedna obična ali srčana čestitka za 7 miseci tvog bitka odi…
      lipa moja, stoj mi dobro i fala za plemenitoj duši tvojoj
   6.
      jelenaartpoezija said,

      Avgust 31st, 2007, 8:00 pm

      @Grof V:
      A ne ne, necete stajati po strani na proslavi. Naucicu Vas ja i da proslavljate. :)
      I ne moozete nikako pokvariti dogadjaj, cak i da Vas ne ubedim da pridjete.

      @Lermontov:
      Hvala L. :) Ipak ja bez proslosti ne bi bila to sto jesam. Osecala bih se prazno, kao da mi je amnezija odnela neke lepe slike zivota.

      @Sewen:
      Leptiricu, hvala ti na ovim silnim komplimentima…
      Cesce svracaj. ;) Linkaj linkaj.
      Ostaj mi zdav i veseo i pozdravi leptirice.
   7.
      zmajcek said,

      Avgust 31st, 2007, 8:18 pm

      Sa tobom je ovih 7 meseci proslo kao 7 dana.Hvala ti za ovo lepo provedeno vreme sa nama i zelim ti jos narednih 700 godina druzenja. Ubila si me sa Radetom i Djoletom.

      Hvala ti Jelena jos jednom .
   8.
      jelenaartpoezija said,

      Avgust 31st, 2007, 8:27 pm

      @Zmajcek:
      Hvala Zmaje. Joj nisam htela nikog da ubijem. Slusaj ritam ;)
   9.
      Suske said,

      Avgust 31st, 2007, 11:12 pm

      Počela sam da nabrajam razloge zašto mi je drago što paperje postoji. Kako je na mene uticalo, gde mi je pomoglo da se pronadjem ….
      Odustala sam, spisak je dug …

      Drago mi je što si tu.
  10.
      jelenaartpoezija said,

      Septembar 1st, 2007, 10:02 am

      @Suske:
      Hvala Susketava…ne razumem gde ti je pomoglo da se pronadjes, al ne moram sve ni da razumem. ;)

Jeste, ja znam tugovati, teske pesme pisati, mracne skulpturice vajati;
tamne slike i crteze stvarati, al’ znam i one druge.
Znam i glavu lupati u koju kategoriju ovo pisanije svrstati, al’ znam jos nesto -
znam se kao dete smejati i radovati. Da bas kako dete!
Nije mi postar zakucao na vrata i nisam dobila avion na Poklon, ali sam skakala kao da jeste.
Filmski avioncic, neznih slika Belog grada, sleteo je jos jutros.
A ko se ne bi radovao necem ovako lepom?
Sve cete videti.

Unatocsvemu zivi daleko, daleko. Stvara kratke filmove i pise.
Unatocsvemu, Kreativac, od srca hvala ti.
Ja cu opet na kraju filma aplaudirati, jer sam se bas tu, jos jednom obradovala
(kad su krenuli zvucno-vizuelni efekti).

Da li je malo za jedan dan dva puta se obradovati?
Meni nije.

Jelenaartpoezija

 (autor filma: unatocsvemu)

   1.
      stoja said,

      Avgust 14th, 2007, 8:20 pm

      Genijalno ! Sta reći ?! Svaka čast Unatočsvemu ! Kakav osećaj… :-)
   2.
      electrasdreams said,

      Avgust 14th, 2007, 8:34 pm

      Fantasticno!
   3.
      kamović said,

      Avgust 14th, 2007, 8:35 pm

      kojom brzinom kamović stiže do srbije bijele Puuuuse!!!
   4.
      sasa said,

      Avgust 15th, 2007, 1:19 am

      ipak sam vidio… cujemo se kad se vratim
   5.
      zmajcek said,

      Avgust 15th, 2007, 3:19 pm

      neka te radost drzi celog zivota takvu kakva jesi.

Dragi Deda Mraze,
pretpostavljam da