Okrenuli smo kišobran
(naopačke)
i napravili zemljobran.
        
Ne, nije nas strah
kad kiša pada.
   
                                   
Jelena Stojković Mirić

Rane raskrvare,

šetam k' o luda

tražeći boju

uz koju se sviti.

Noćima

beležim,

ožiljke i osmehe,

sama sa sobom

u nekom ćošku

potezu uglja.

Društvo mi prave

Gospodin Dim,

Gospođa Muzika

i retka pojava 

Gospodina Iznenađenja.

odmori se
od životnih prepona
navijaš za sebe
osećanja su senka tvog bitisanja
umakni bolnim
skreni tok misli
ne možes

misao je senka tvog uma
tu nema selekcije
sutra je novi dan
hoće li skretnica saviti na bolje

iza sutrašnjeg kvarta
čeka te moguća presuda ponedeljka
hoće li ponedeljak doneti olakšanje
ili će se razvući na utorak…
dok se misli ne raskrvare
od manjka hrabrosti

misli su senke tvog uma
tu nema selekcije

Pustoš.

Šutiram limenku sebe

bumerang grakće

sivilo prazno.

Sviće,

smrkavam hladno.

Čime da gorim

padaš oporo grejpfrutski,

ne volim grejpfrut!

Sviće,

smrkavam gladno.

Hranila sam se tobom.

U pesmu,

hajdemo u pesmu

tamo još ima mogućih svanuća.

Ne vidim pesmu

dugo sam sedeo, osedeo, oslepeo

čekajući vlasnika

moje lične karte,

jedim se i cijedim kroz cediljku

na ovoj mrskoj vrućini,

jesam li sam kašica ili napitak

ne vidim pijesmu

a on ne dolazi

a ona ne dolazi

možda ni ono ne dođe

možda niko ne dođe,

a ja

ludim

sama sa sobom

u muškom rodu.

vlasnik moje lične karte

traži me u ljudskoj formi

cijedim se u drugom smeru

ne vidim pijesmu

koautori

prepletautori, zapletautori,

koliko vas je samo,

oči bole od vaših riječi,

razvijriječi, podvijriječi

kakav li je samo govor

podgovor, nadgovor

razvijriječ, razvijutak...

vlasnik moje lične karte

doneo mi je potrgani deo.

autori: Jelena Stojković Mirić i Goran Vrhunc

********************************************************

Kad okrenem leđa vrištećim stihovima

a oni jure za mnom

stavim zaštitnu masku da me ne izujedaju rojevi

nema meda u njima

i jedno nonšalantno iššššš, pomaže

Kad zatvorim crnilo ispisanih stranica

postanem upravnica zatvora vlastitih stihova

prema nekima sam blaža

Kažem, neka ih neka odleže

jednom će doći red i na njih

budiću ih

za sada bacam ključ u šipražje

Kad mi besnilo nabuja od gluposti

opsujem umesto da čupam kosu

i sasvim glasno izgovorim:

Od danas sam kišna glista!

(mada ostane onaj grč u želudcu

i pomislim

koliko će biti duga ona moja stara pesma

Nikad neću shvatiti…

izgleda da ću je pisati do kraja)

između zagrada nešto je klisnulo iz zatvora

ponovo bacam ključ

dalje još dalje

dalje

Kad prepoznam sebe u nekoj biljci

i okrenem se ka svetlosti

postajem lagano lagana kao maslačak

a svetlost je komplikovana reč

recimo meni je svetlost Mika Antić

ili  kuglice svetlosti koje dobijam iznenada

u raznoraznim nijansama…

Kad rasplinem se ovako

nikako da stignem da zapišem

danas sam suncokret

možda i duže

jer ko zna sem mene

u kom sam vremenu počela okretati leđa vrištećim stihovima

I da napomenem

nije lak put

izrastanja u suncokret

al’ kad uspeš vredi 24000000000000…

suncokretastih karata.

(autor: jelenaarpoezija)

Kad mrtvi ćute

a živi grizu kao mušice

čitam

oblake.

(autor: jelenaartpoezija)

                   Oči  hladne.

                   Ravnodušne.

                   Sive.

                   Oči  crne.

                   Dobro jutro!

                   Dobar dan!

                   Dobro veče!

                   Ahilova peta

                   poverenja

                   dobro

                   nije donela.

                     ( autor: jelenaartpoezija)