Oljenjka je stigla do onog školskog doba kad su se slala tajna pisamca, kad su se odmori čekali da se ukrade poneki skriven, sramežljiv pogled i kad su krenula zadirkivanja:

“To ti je simpatija?”

“Ne, on mi je rod!”

 I bi joj tužno kad saznade da nema roda u celom regionu.

Oseti se, kao da je tu slučajno pala da odraste, kao usamljeno drvce.

Al’ imala je Oljenka, dve bake kojima je putovala za vreme školskih raspusta.

Odrasla je Oljenka i zaleprša po strarim fotografijama, zalprša al’ ne

tako često. Nema ih mnogo u svojoj kući, ali kod majke ima čitav vagon fotografija. Ono što nije zabeležio fotoaparat ,ono što ne može zabeležiti ništa, sem jedne malene glave, sa kratkim šiškicama,

čuva Oljenjka i još imaju miris, boju, samo što gube glas lagano.

Jednog dedu nikada nije upoznala, a drugog jedva da pamti, sem jedne magličaste slike, kako je drži u krilima stavljajući joj u ručice, veliki drveni brod, sa belim platnenim jedrima, a njoj se čini da je i more tu. Otkuda dedi na planini ovoliki brod !? Deda je bio ogroman kao div, a ona mala. Morala je skroz zabaciti glavu nazad, ne bi li videla njegovu kapu. Baku je zvala, hajduk baka. Vitka, brza ,okretna za tren bi se pojavila i nestajala negde. Nije imala ni jednu sedu vlas. Duga crna kosa pod maramom. Duboke bore od planinskog vetra, nisu mogle sakriti njenu unutrašnju mladost.  Žurila je baka da malenoj unuci pokaže livade, voćnjake, pašnjake, telad, jage.. a Oljenjka bi trčkarala za njom, zadihana.

Sam ulazak u bakino dvorište imao je posebnu draž. Taraba, škripa, a kad uđes , levo pored vajata, višnja. Jedina visnja na planeti čije je plodove Oljenjka jela. Mrštila se od kiseline, ali bordo boja, odsjaj  sunca na višnjama, činile su male planete od tih magičnih loptica sa peteljkama, u koje bi se Oljenjka zagledala, a onda je bezobraznica mala, jela cele planete.

Do bakine kuće išlo se kamenim puteljkom. Okolo su rasle divlje kupine. Musava i izgrebana Oljenjka jede ih u slast, dok je baka vodi u varošicu da prodaju mleko. Onda je s’  ponosom pretstavlja: “Moja unuka!”, a unuka sva važna prodaje mleko sa bakom.

U povratku se Oljenjka naljutila na baku. Zašto joj se smeje, kad se ona prestrašila zmije!?

“To je kornjača.”, smeši se baka pokušavajući da oslobodi Oljenjku. “Kornjača, ali otkud ona ovde? Zašto ima ovakav oklop? Koliko ima godina kad je ovolika? Kako sme da izađe na put?”, zapitkivala je i zapitkivala Oljenjka.

Baka je imala veliku štalu sa raznim životinjama, kojoj se krov spuštao do same zemlje. Kako krov može biti do zemlje, bako !? Svašta, svašta sa ovim bakama. Tu je Oljenjka videla ogromno bure. Šta će baki ovoliko bure kao bazen!? E, to je za one šljive u voćnjaku.

Baka ju je jedan dan povela niz voćnjak, da joj pokaže kako se to žanje i šta je to ovas. Oljenjka, iako je porasla još nije mogla ići bakinom brzinom, koja se spustila niz voćnjak, prešla preko duboko usečenog potoka i popela uz strmu uzbrdicu kroz šumu i izbila na njivu.

  “Oljenjkaaa!!!”, vikala je baka : “Brzo donesi kamen štap, zmija…!!!”

Devojčica se prepala, poješće joj baku zmija.

Gledala je oko sebe, tražeći šta da joj ponese. Dok se ona snalazila ispred sebe ugleda baku, koja je za to vreme uspela ubiti zmiju i doneti je na štapu, vrativši se opet kroz šumu. preko potoka do spore Oljenjke koja ne reče ništa, samo pomisli: Baba hajduk!!!

Kad ju je majka uvela u staru kuću iz 19-tog veka, usečenu u brdu,

sa kamenom podzidom do ulaznih vrata (koja se nije koristila jer su napravili noviju negde početkom 20-tog veka) i kad joj reče:

“U ovoj sobi sam se rodila.” , devojčica se zabrinu za zdravlje majke. Kako se mogla roditi u sobi !? Svašta, svašta sa ovim mamama.

U novijoj kući, spavala je Oljenjka sa bakom i ispitivala taj prostor. Knjige! Baka je čitala knjige. Kako baka može čitati knjige, kad ceo dan negde juri?

Jutro!

Miris zrele kruške, koja se kroz prozor nakloni i kaže:

“Dobro jutro devojčice, eve za tebe jedna sočna kruška.”

Svugde je Oljenjka pronalazila svoje drvo ili bi ono pronalazilo nju. Čak je i njena mama imala svoje drvo.

Baka je imala ćilime, vunu od svojih ovaca, peglu,  onu staru što se u nju ubaci žar. Kakva su ovo čudesa? Kako pegla može tako da radi!?

Čudila se Oljenjka i mlela kafu, onim starim mlinom, ručice se umore, ali Oljenjka voli da se igra s njim.

Imala je baka i stari radio koji je uključivala pred počinak. Veliki, sa iscrtanim skalama i imenima gradova. Na njemu je Oljenjka sricala imena gradova i divila se kako on sjaji u polumraku.

Jednom ju je baka hajduk stavila u krilo, kad je devočica postala devojka, cupkala je tako u krilima, mazeći joj kosu.

Tim gestom baka joj je sve rekla bez reči i Oljenjka je znala.

Za Oljenkom danas, kad šeta, viču  da uspori, objašnjavaju joj je da je to šetnja, pa joj pokazuju, a ona se smeje i uopšte joj nije jasno zašto su tako spori.

Oljenka pubertetlija, nije volela da skuplja šljive, pitala bi majku : “Da li kod bake stižemo u vreme branja šljiva?” Kad bi se zadesilo tako, ona bi ih skupljala, a kad bi joj dosadilo posle par dana, počela je da zabušava, sa svojim saučesnikom, bratom od ujaka.

Nabrali bi oni voća,  punu kesu i pronašli dobro drvo za uživanje, sa malim radiom. Čuo bi se eho: “Oljenjkaaa, Vladimireee!!!” Kikotali su se sa šakama na ustima, da ih ne čuju slučajno roditelji, baka i uživali bi dugo u plodovima zasluženog odmora.

Planina je puna izazova danju, ali noću kad sviju se oblaci,

mrkli mrak i poneki krik neke divlje životinje, odmah ode nosić pod jorgan, u bakinu spavaćicu, pod mišku.

Danju bi Oljenka napravila štapiće sa crvenom vunom vezanom na vrh istih, da ne zaluta. Tako bi krenula pustolovina divljeg deteta, koje bi se pentralo po planini, zabadajući štapiće, pamteći pejzaže, livadsko cveće, šume, vidike, one kad se sve vidi kao na dlanu, a ti se kao mali planinar, istraživač osećaš kao da si pronašao nešto što niko drugi nije. I kamenje pamti Oljenka, skupljala ga je,

 i jednog belog konja, zaigranog na pašnjaku, na vrh brda, pa ne zna da li se Sunce igra s njim ili on sa zracima njegovim, pa ne zna da li se pod njim brdo pretvara u zelene talase po kome pleše jedan visoki beli talas sa grivom.  

A onda put pod noge, beli fica ili zastava, pa dalje na jug

kod druge bake i zna se,  baka čeka pred kućom i brine. Ta baka je pričala nekim čudnim jezikom. Svašta. svašta sa ovim bakama. Jedna razvlači kad priča, ratuje sa zmijama ima planinu i potok, druga brzo priča , maje se po čaršiji i pijaci sa Oljenjkom, vodi je da čuje južne trubače i svadbu kad odi kroz čaršiju i pravi paprike na milon načina, mesi čuda od testa i karamel kolač sa orasima.

I ima jezerce i reku i gradić i baštu punu cveća i iza bašte garažicu, a u njoj opet bure , ali sa vinom.  

I tu je Oljenjka pronašla svoje drvo, ali je bilo komšijsko. Nije smela da uzme sitne slatke kruške ni kad bi same otpale na trotoar.

Snašla se Oljenjka. U to dvorište kod svoje bake, leti su dolazile dve devojčice s' mora i time je problem nabavke krušaka bio rešen.

Jednom joj je baka rekla da sabere troške i dugi put :”Oljenjka mori iskočaj odotle oću da močam.” Oljenjka je bila u čudu: “Saberi, nešto da saberem , a šta su troške, ali šta su troške, bako?”

“Mrve, mrvice sa stola.” Najčudnije reči koje je Oljenjka čula od nje bile su kodža i njeknja.

A kad bi se vratila u svoje malo mesto pomešali bi joj se govori, al Oljenjka nije marila, svugde je naučila nešto novo.

Savladala je devojčica čudan govor i sve razumela, zato je skoro prokomentarisla jedan film u kome su se glumci trudili da dočaraju

taj govor, ali nisu uspeli. “Ne,ne, ne valja…”, klimala je glavom Oljenjka, kao da je čuju.

Kada se najstarija unuka od tri, udavala, babuška je zvaničnim tonom pozvala Oljenjku i najmlađu unuku da im nešto da. Rekla je:

“Ovo vam je za svadbu poklon. Svakoj po dva ćebeta.“ Oljenjka, učenik osmog razreda, pogleda u sestru od strica, pa u baku. Svašta, svašta sa ovim bakama! Neću se udavati sad.

Poživela je baka i dobila praunuče od Oljenjke i vodila ga da upozna babušku. Malena je bila, manja od Oljenjke stasom, al bila je veliki heroj babuška. Ostala je siroče sa dve godine i udovica sa tri mala sina u Drugom svetskom ratu.

Setila se Oljenjka priča svojih baka, ali nije mogla za tako kratko vreme sve popamtiti, zato je svom švrci i sebi napravila porodično stablo. Pozvala je ozbiljno za sto svoje roditelje, sela i rekla:

“Izvolite, pričajte… “

“Oljenjka, opet tvoje lude ideje.”

 Bila je odlučna. Moliću bez pogovora, mene to interesuje. Tako je Oljenjka saznala da je rodila bebče istog datuma kad je rođena njena babuška. Ona koja je imala pećinicu u kući, u pećinici slatko , od šumskih jagoda, kruške, praske, kajsije, grožđe, lubenice i alvu i obavezni ratluk sa orasima.

Tu su oni razbojnici, unučići uskakali na prepad i tamanili sve pred sobom, kao termiti, mali, musavi, slatki termiti.

A onda opet put pod noge, autoputem u Grčku, svake godine i ne samo tamo.

Jednom je Oljenka kod mame videla malu fotografiju na poleđini je penkalom bilo ispisano Omiš. Brže po atlas, Oljenjka da vidiš gde si to bila tako mala, još ni kupaći nemaš.

Gde god da se putovalo, na dva kilometara ili na mnogo duže staze,

bilo bi pesme, usputnog učenja saobraćajnih znakova, kao i onog: “Ovo je značajno istorijsko mesto!”

Kola staju, a Oljenjka i brat gledaju zbunjeno jer ništa na vidiku, značajnog istorijski.

Onda im ćale kroz smeh kaže, ovde si ti uradila, rekla… to ili bi pomenuo mamu… To su ona, samo njihova, nevidljivim perom, zapisana značajna mesta.

Svugde bi bio fotoaparat u rukama Oljenjkinog oca, u kući, na putovanjima, bilo gde.

A kakva je tek čast bila dobiti taj fotoaparat na korišćenje, kad je Oljenka kretala na izlet sa dvema drugaricama (opet je bio slučaj nekog bitnog istraživanja samo ovoga puta do kuće drugaričine bake).

Nije to bila mala stvar!

Otac joj je dao fotoaparat i učio je pred izlet kako da savlada svetlost, daljinu…Savladala je ona to, samo su drugarice bile suvuše statične:

“ Neću da vas slikam tako. Stojite kao kipovi, ajde malo bacite se u to cveće, skačite.”

Taj fotoaparat više ni jedan fotograf ne zna otvoriti, sad su tu digitalni fotoaparati, al ništa bez žive fotografije u ruci. Onako da zamiriše, zagrebucka pod rukom, da pročitaš neki zapis na njoj.

I to je pustolovina.

Ponekad Oljenka uzme stari fotoaparat u ruke, obriše prašinu sa njegove kožne futrole i vrati ga u ormar, sa smeškom. Seti se crno–bele fotografije koja joj je pomogla da shvati ko ju je naučio da se plazi.

Čuva ga, jer je vredno radio u rukama njenog oca.

Čuva ga, jer zna da je on njemu značio puno.

Čuva ga, jer nema te antikvarnice gde se može naći baš taj fotoaparat.

Nema te antikvarnice gde se može naći bakin ćilim, ćebe, voćnjak, soba, višnja, radio, potok, reka,  dedin brod;

nema te antikvarnice gde se mogu naći mirisi onog vazduha,

nit’ bakino cupkanje u krilu,

nit’ zagrljaj bake s juga, nit’ nadimci Eca, Peca, Neca,

nit’ rana jutra vesela,

nit’ išta zaista vredno

nema nigde,

sem u malim antikvarnicama duše.

Deco, ne zaboravite da se isplazite životu, ponekad i da mu pokažete šipak, onako dečje.

Ne zaboravite, svoje prašnjave cipelice i kad porastete  zavirite

u svoje antikvarnice duše, jer tamo ćete naći bar deo onoga i onih za koje vam se čini da ih nema više.

(Tati od ćerke.)

jelenaartpoezija