Govorio mi je stihove S. Jesenjina, Rilkea, Đ. Jakšića...

Znao je ustati u sred pripreme časova i recitovati, dok sam bila sasvim mala.

Vremenom smo počeli uglas recitovati, poneku reč bih pogrešila, tada.

U dugim nestancima struje, posle obične jače kiše,  napravio bi svetlost pričajući dogodovštine, bajke i one zbilje, koje je kroz život naučio (o njima nije pričao na časovima), možda u nekim drugim odeljenjima.

Govorio mi je da se ljudi i knjige ne cene po koricama, na razne načine.

Prerušavao se u Deda Mraza, sve dok jednog dana nismo Deda Mrazu natrplali puno snega u kapu i vratili mu na glavu.

Kad su došla vremena da se nema, govorio bi da ima, čime je izluđivao kolege koji su radili za istu platu.

Nije se imalo, mislila sam da je to njegov čudan smisao za humor, tek kasnije shvativši, da zazirao je od crnih povorki, od siromaštva, gladi.

Bio je siroče Drugog svetskog rata, koga je majka  othranila, njega i dva brata, dovlačeći sa brda u njihov grad, granje i drva na pijacu i prodavala.

Slavio je sve praznike, slavio je svaki dan, slavio je život.

Leva ruka mu je bio fotoaparat, a desna volan.

Zaposlio se daleko od rodnog mesta. Govorio mi je držeći balon koji je stigao s juga: “Na sta miriše?“

„Na vino.“

„Ne,ne, ne miriše na vino, miriše na jug.“

„O stvarno, mirise.“

Pred njegov rođendan po dva meseca unapred, zapitkivao bi: „Jel znate koji se bliži dan? Šta ste mi kupili?..”, smejao se sam sebi i našim grimasama

jer nas je svake godine čekalo isto pitanje.

Od mene je dobio  pesmu “Oprosti mi pape“, pevala sam mu i čini mi se da se osećao kraljevski, tada.

Pročitala sam mu svoju pesmu “Baš me briga“ i tu je govorio, pogledom ponosa.

Majali smo se kroz njegovu rodnu čaršiju ’98-me, a zatim otišli na slavlje.Tu su mu bila braća i majka.

Često se izvlačio, zamicao iz dvorane. Išla bih za njim uveseljavala ga  i vraćala na slavlje. Znala sam da krije suze, svestan da je bolestan da ne može ni čašicu popiti. I ustao je na tom slavlju da igra u južnom ritmu, iako je hramljao.

Oni su usporili korake, a on je igrao.

Prugutala sam suzu kada je prvi put izašao iz bolnice i morao vežbati ruku i nogu. Nije išao glavnom ulicom, skrenuo bi kroz školsko dvorište, prečicama.

Nije želeo da ga vide slabog i sporog, rekla sam mu ne pitavši zašto to radi:

„Ćale, slušaj, idemo sad glavnom ulicom, ja ću hramljati na jednu ti na drugu nogu, tako niko ništa neće primetiti.“

Nasmejao se i od tog dana išao glavnom ulicom i uskoro prestao hramljati, svojom voljom za životom.

Govorio mi je:”Bori se.“, kad sam kretala u srednju školu, na fakultet,  ne znajući da će mi ta rečenica mnogo puta izvlačiti, pomoći u životu.

Na današnji dan kad bi slavio rođendan, ne mareći na broj godina

sa velikim tortama, borim se sa lepim sećanjima

i ona nekada zabole kada voljeni postanu zvezde na nebu.

(3.01.2008)

( jelenaartpoezija )