Reče mi
kako je moj jezik u dosluhu sa mojim mozgom
i kako ga mora hitno odstraniti
inače sam gotova
nema mi leka.
Naglasih
kako bi morao da mi odstrani i one dve tačke
operacija bi stoga bila po mene pogubna
time bi izlečio sebe
kome ne odgovara
kad moj jezik u dosluhu
sa mojim mozgom i one moje dve tačke
izgovori istinu
proučavanu iz raznih uglova
dugo.
Vidiš,
pardon
ne vidiš
to moje nije u disfunkciji sa jezikom
i zato on ne laprda tek tako:
Ne pristajem da mi se odstrani mozak!!!
Jadničak je slegnuo ramenima
prštale su suze na sve strane
on me pokušava spasiti
od neizlečive bolesti
a ja se eto kockam sa životom.
Toliko mi je tužna bila ta scena
zamalo da pristanem da mi ubije
i sivu i belu moždanu masu
ma, došlo mi je da plačem s njim
da ga utešim
da mu dam bar malo nade
da ću možda jednog dana pristati da ne postojim.
(autor: jelenaartpoezija)
Permalink | obavesti prijatelja |
jer ko bi koga onda lečio ;)
dobro ti stoji ironija..
Komentari