I

 

Od mene neka ponese

svetlu iskričavost mojih sećanja,

neka se ne zastidi 

ni jednog trena nijanse

mog prolaska

 

i neka uči iz sebe.

 

Ako ne uspem drugačije

list ću mu na povetarcu biti

 

šum u uhu

koja će ga dotaknuti

čistom ljubavlju.

 

 

  II

 

Ako rodim planetarnu devojčicu

nazvacu je Venera

po snu i stvarnosti

 

za dvadeset vekova

ako se iko seti

Zemlje i Zemljana

ona će zakmečati

 

dušu, oko i srce sam, izrešetano

nebrojeno puta

ispovraćala

zgađena.

 

             

   III

 

U svojoj mnogoljuskoj porodici

imala sam njega

 

pogledom mi je preneo

one nečujne stvari

 

pomagala sam mu da upozna sebe

(greška nauma)

 

tek kad sam primakla sebe sebi

pomogla sam mu,

al' ne do kraja

 

i podigla ga na presto kralja

tada

 

bio je siroče,

dospelo do darivatelja dece

iz bezimenih ulica.

 

Posipao ih je bombonama,

a ona su ga zagledala čudno

ne znajuc’ 

da ih daruje rukama svog’ oca.

 

 

Znao je da neću prihvatiti

sve njegove strane

i da ću se čak i s’ njima boriti

 

sakrio je i osmeh i suzu

negde ispod kaputa

 

videvši da rastem

iz sebe

iz sebe.

 

Znam, plakao je sa mnom

i govorio:

Zašto su te napustili

kad si najslabija?

 

Morala sam sama sebe

iz bola da izdignem

i da ga utešim

 

zbog sebe,

zbog njega.

           

 

 IV

 

Na putu do tramvajske stanice

upitah se šta ću tamo,

kad ježim se reskog poljupca

točkova i šina?

 

Iskočio je iz asfalta

preda me'

čovek u ritama,

blatnjavih stopala

uplašio se novih znakova vremena

tresao, od svetlećih reklama.

 

Možda se ni ja ne bih snašla u njegovim pećinama,

al' zašto mi je izvukao iz pamćenja

nacrtanog čiča-glišu raširenih ruku

omeđenog krugovima.

Jesam li bila pećinski čovek

na času gušećeg predmeta

kada sam nacrtala

svoju savršenu sliku?

 

Još nisam uspela

da rastrgnem sve krugove 

lance,

a rastem iz ramena i pete

i još se usudim reći:

Majko, rastem!

 

Ne razume me li me odmah

ja joj pročitam svoj glas

 

grešna,

što joj ranije nisam tumačila

mislec':

Plaši se šta će pronaći u mojim hijeroglifima,

gipsa,

gline,

boja.

 

Do određene tačke

gde smo se srele

i gde sam znala da je znala.

 

Oslobodivši se svojih strahova

upletenih oko mene

prihvatili su me ovakvu

prihvatili, da sam doktor jedino bila

spasivši unuče njihovo

u časovima rađanja.

 

 

V

 

Primili su me slomljenu

izlečili

i pustili da živim

sebe

 

i ponovo me rodili

presekavši vrpcu mreže

svojih snova.

 

 

  VI

 

Iskoračila sam iz kože

i smogla snage

da pogledam isplovljen talas ogledala.

Moja je glava vetrenjača

kosa, jato ptica

moja je noga

antilopska,

srneća,

kolena, lavovska

ruke mi rečne

jetra morska,

a srce jezero

što useca se i nadolazi

vučeno silima nadgranatih odsjaja.

 

I vidim,

kasnim za sobom

i vidim

pretičem se

i tek sam na nigde druma

 

nesigurna

loš sam ubica emotivca

što mi se stalno negde vrzma

leti i staje na ringišpilima.

 

Zasto se ne uči od dece

umesto iz knjiga?

 

Zapitkujem kestenovim godovima.

Na trepavici grani

stoji plod

koji ne veruje u sve

što mu se pod cvet servira.

Na ledjima mi lišće, trava, dlaka, krljušt i pero.

O, kako sam lepa danas,

sa prstima srebrnastih pahuljica

i oblak sam i vatra i voda i vetar

i još više utonem u sebe, zaljubljena

u mnoštvo mešavina

i rastopim se od miline u paleticu epitela

šarena.

 

Da li mi se mati igrala bojama

topim se žuto, crveno, belo, crno?

 

Može li se izmeriti pustoš

da se tri osnovne boje nisu pomešale

i u sebe sasule malo crne i bele

Moze li se izmeriti ta beda?

 

   

VII

 

Zagledana u budućnost

svog zemljanog želudca

ispečem se u lavama

uvučem plašljivo u kućicu…

kakvom ću svetu ostaviti puža

pena iz jezera, piše mi

neće svi dojiti nežnošću,  puževe i planete

i dalje ne vidim,

iz ruku mi se omakne magla.

 

Hoće li mi nemiri

opet zemlju iz trupla pomaći?

Da li ću uspeti da se reanimiram?

 

Samo da ne posustanem,

u borbi za koru vazduha.

Samo da ne posustanem,

u borbi za himne nežnosti.

Samo da ne posustanem

u rastu lekovitih biljaka

voljenja

 

ako mi to ne izleči jezero

od iščašenosti

samozvanih humanoida

ograničenih mozgova pogleda

opet ću se razboleti od povraćanja

zgađena nad vekovima mraka

i moraću se roditi makar iz oblaka

bar kao srebrnasta,

sletaću i uzletaću

sa svih rukavica

godišnjih mena.

 

(Svesna da ce biti teško posle dehidriranja.)

           

 

VIII

 

Nisam dorasla sebi

skroz,

nit' drugima

 

naslućujem se u kori breze

u leptiru,

mrvi hleba,

amebi,

prašini,

u prosjaku i bogatašici

u nevinoj i bludnici

u detetu i starici

u Nomadu i mnoštvu korenja

do jezgra.

               

           

  IX

 

Ako ne saznam ništa više do ovog sumraka

jedno ću znati

neću od sebe otstupiti ni koraka

nemam se čega stideti pred vekovima

i nek’ me nagrizaju

otrovi slepih nepromišljenosti

nek’ me zgaze

nek’ grade brane na rukama

nek’ mi lome krila

oblake

vetar i nek mi kažu:

Nakazo zaljubljena!

Nek’ me iscepaju

samelju i zapale

ja ću se ponovo sklopiti

i rasti iz sebe

iz sebe.

 

Ponosiću se svojim toplinama

i toplinama toplina

koje sam sretala i nesretala

vukući svoj leš sada

i kroz tunele vremena.

 

I zaplakaću gorko

zajecacu sa zvezda

vrisnuću do ludila

ako se ne sazna

koliko je Zemlja bila dovoljna

da je bilo više učenja od dece

od beba.

 

Raprsnuću se kao kometa

nek' se u njenom repu vidi poruka

svih nevinih zgaženih mrava.

 

Još nisam iščupala iz vetrenjačinih obrtaja

zato mi je baš ta slika

zgažene lutke

poneta iz zemlje sa severa

ostala tako duboko usečena

i irise kestena

u noćne more dlanova.

 

           

  X

 

Sedim na raskršćima obala,

prilazi mi zmija.

 

Dobro je,

zmija nisam,

al’ umela sam ujesti kao glasna žica

pirana

i pljunuti kao lama

u neizbežnim vratolomijama neodustajanja

 

da rastem iz sebe,

iz sebe,

kao prvog dana.

 

 

 

(autor: jelenaartpoezija)