Jednooka karikatura oklembeshene donje usne, bez nogu i samo sa jednom rukom, isprazno je zurila u neveliko ogledalo tachno ispred njega. Medjutim, umesto da u njemu ugleda sopstveni odraz kako zbunjeno uzvraca pogled, lik je posmatrao osobu sa druge strane koja je drzala glavu na radnom stolu, bash pored velike, skoro prazne flashe rakije, kako hrche i mrmlja nerazgovetno, ochigledno u nekoj vrsti alkoholisanog sna.
- Lenshtino jedna!
Chovek se promeshkolji, rukom odgurnu hrpu praznog papira sa stola i okrete glavu na drugu stranu, ochigledno trazeci koliko-toliko udobniji polozaj.
- Lenshtino jedna, propalice nitkovska, beshtijo jedna pijana!
Chovek se trze, protrlja krmeljive ochi, zevnu i okrete glavu levo-desno, slushajuci sa uzivanjem krckanje nazuljanog vrata, a onda mu ochi potrazishe fokus, kao i izvor buke koja ga je tako drsko probudila.
- Da, ja ti se obracam! Pogledaj dole, malo dalje od svog nosa, lupezu jedan neopevani!
Sa primetnom rezignacijom u ochima, chovek spusti glavu ka jednom poluispisanom listu papira koji je lezao na vrhu neshto manje, premda ispisane hrpe shushkave hartije, na kojoj mastiljave rechi potrajashe josh samo sekund, da bi ih naglo zamenio neki oblik poput ogledala, samo shto su chovekove ochi gledale u najchudnije stvorenje ikad, koje je lichilo na ljudsko bice.
- Dobro, shta SADA hocesh? – umorno primeti. – Neko ovde ipak ima potrebu da spava.
- Dabome da ti se spava, lazovchino jedna, pogledaj samo koliko si vecheras popio! – zakreshta nepoznati. – Pijesh gore nego smuk! A mene, ko shisha, jel’ tako? Imam ja i naziv za to: bezanje od odgovornosti!
Mushkarac zakoluta ochima prema tavanici i blago shtucnu.
- Obecao sam ti neshto, znam, i to cu uskoro ispuniti, nemash nikakvih razloga za frku buraz, samo da me prodje ova faza, kao shto je uvek i prolazila i sve ce biti kao pre, u redu? – pokusha da ga odobrovolji.
- Nece moci tako, mladicu! Naslushao sam se ja tvojih praznih obecanja i previshe! Uskoro, uskoro, uvek to „uskoro“! – chovek je utanjio glas i besno mlatarao rukom sa druge strane pseudoogledala. – Da li cu to ikada i dochekati?! I, dakle, kada dobijam drugo oko?
- Evo, obecavam ti sada chvrsto, krecem za par dana da radim na tome. – Chovek je sve umornije odgovarao i zvuchao kao da se prilichno dosadjuje. – Morash da mi ovoga puta verujesh.
To je chovekoliko stvorenje, izgleda, josh vishe razbesnelo.
- I ti si mi neki pisac! Ma shta ti znash! Vidish, sada bih te najradije shutnuo u tu tvoju besposlicharsku zadnjicu, ali pogodi shta? Nemam noge!!! Hahaha, kako je to smeshno! – sarkastichno proshishta karikatura svoj nervozni kikot. – Ionako ne mogu izaci sa ove strane madrfakin ogledala, prolaz je, na tvoju veliku srecu a moje najdublje zaljenje, samo komunikativne prirode. Ali to u svakom sluchaju ne menja chinjenicu da si ti jedno sebichno djubre. Imash li ti najblazu predstavu o tome kako je egzistirati sa jednim okom, deformisanom usnom i pola uveta?! Ne? Tako sam i mislio. Bolje se odmah reshi te smrdljive – usna mu se skupi kao da pije ricinus – piiiishcheve blokade i pochni....
- Preterujesh – prekide ga pisac odluchno. – Apsolutno je MOJA stvar kada cu te zavrshiti, a ja sam ti uz to josh i obecao da cu to uchiniti. Dakle umukni vec jednom, svakoga dana sve vishe pochinjesh da zvuchish kao moja tetka usedelica.
- Ali choveche, pa ja sam tvoja Pricha! Zavisim od tebe, znam, ali imaj malo razumevanja, pobogu! Oni mediokritetski snobovi u prostoriji ispred, kazu da ce me pustiti iz ove sobe sa ogledalom samo ako budem bio kompletan, a onda mogu da nastavim tamo gde sam stao sa onom malom u hotelskoj sobi, pre nego shto se ceo svet izvrnuo nekako naopachke i bio sam prinudjen da saznam ovu glupavu tajnu Postanka – bolje da nikada i nisam, i shvatim da se ceo kurshlus odigrao samo zbog te tvoje nezgode sa papirima. Aman, pola moje lichnosti je tvoja glupa chistachica bacila u vatru! Zar ti nije bash nimalo stalo?! Zamisli da se to jednoga dana TEBI desi, ti uobrazeni... – izgovori chovek u jednom dahu, a onda vide da se sa druge strane pisac mrshti i cheznjivo merka ostatak technosti u zelenoj flashi. Poboja se da ce se pisac predomisliti po pitanju popravljanja „shtete“ i pomalo nesigurno nastavi.
- Chuj druze, izvini za one grube rechi od malochas, jednostavno je revolt uchinio svoje. – Duboki udah. – Molim te, evo vidi MOLIM, zavrshi me barem kako treba, da bi me ovi ljigavci pustili odavde. A nije na odmet i da me maaalkice poboljshash – zaverenichki mu namignu. – Kao mushkarac mushkarcu, sigurno si nekada kresnuo neshto, znash kakav je filing. Daj, ne budi samoziv, dopusti mi da i ja to probam. Taman smo zapocheli, kada mi je pola tela nestalo, zamisli situaciju, bilo bi komichno da nije toliko neochekivano, a to, kako se nazivaju „obezbedjenje“ je odmah uletelo i izvuklo me iz prostorije. Pravo ovde. Rekli su mi da je cura bila prilichno shokirana, mislim, ko ne bi, ali ce joj secanje biti modifikovano i onda cemo pocheti ispochetka. Daj, budi fer, zashto sam ti se onda molio svake vecheri pred spavanje i nedeljom odlazio na misu, pobogu! – chovekovo unakazeno lice je dobilo neki moleciv izraz.
Pisac je dugo cutke gledao u choveka sa druge strane, a onda tiho za sebe promrmlja „ma jebi ga“, nadvi se nad papir i poche da pishe. U tom chasu, choveku u ogledalu polako izraste jedna, a zatim i druga noga. I shto je pisac vishe pisao, to su choveku ponovo nastajali ekstremiteti, organi, zapravo svi delovi tela koji su mu falili. Takodje mu se lice promeni, posta nekako lepshe, muzevnije, ne karikirano, i crte lice postadoshe oshtrije i izduzenije. Nakon skoro chitavog sata upornog zvrljanja, precrtavanja i dopisivanja, pisac prestade i zagleda se u choveka koji mu se sada zahvalno smeshio.
- Hvala ortak. Znash da sam oduvek verovao u tebe, samo sam sada dobio dokaz da ipak nekako postojish. Od sada cu biti josh redovniji na liturgijama.
Vrata iza choveka shkripnushe, i pojavishe se dva choveka u crnom.
- Mozete ici gospodine. Kabina za modifikovanje pamcenja je spremna i cheka vas.
On josh jednom upre pogled u ogledalo, ka svom Tvorcu, Tvorcu koji chak ni sam nije znao ko je njegov Tvorac, ali ga je po svemu sudeci bilo bash briga dokle god sam moze da kreira svoj lichni svet u kome ce upravljati lichnostima po svom nahodjenju, Tvorcu koji ga je sada opet sanjivo posmatrao i chekao da ovaj konachno ode.
- Ovaj...kao shto rekoh, hvala ti josh jednom. Svako dobro. – reche do malochas karikatura, a onda izadje iz sobe, gde se ogledalo ponovo pretvorilo u jednolichan beli zid, a ispred pisca ponovo poznata poluispisana stranica. Dok je chovek prolazio kroz hodnik na chijim je krajnjim vratima pisalo „Crkva – sektor molionica“ a na manjoj tabli ispod „Hitni sluchajevi“, pisac iskapi ostatak rakije iz flashe, dotetura se do kreveta i baci se na njega, zaspavshi iste sekunde.
Tamo negde, u drugoj dimenziji, drugog sveta, druge sudbine, dvoje ljudi je provodilo svoju vrelu noc pod charshavima.
A tamo negde, u potpuno paralelnoj stvarnosti, chovek koji je upravljao njihovim sudbinama, ponovo je bezbrizno hrkao.
,,Ubistvo je greh“, bez rechi sam shaputala sebi, pre nego shto sam nechujno kliznula van toplih charshava, odevena samo u laganu crnu spavacicu.
,,To je loshe, ma shta ti pada na pamet!“, uporno me je prekorevala savest, isprva sasvim odluchno, a potom sve slabije i slabije, gubila se kao zvuk loshe nashtelovanog radija. Ucutkah je jednim nervoznim pokretom ruke. Kucnuo je chas i odluka se ne menja. Isuvishe sam dugo chekala. Isuvishe je bilo neprospavanih noci u kojima sam istrajno gomilala svoj bes. Talozio se u meni poput kakvog odvratnog zelenog mulja i inficiralo mi misli – pre ili kasnije, pala bih u iskushenje da pochinim delo chiji sam plan podsvesno vec odavno skovala lezeci i gledajuci u tavanicu. Jednom cu se, zarekla sam se tada, vec probuditi bez tih iritirajucih tamnih kolutova oko ochiju, vesela i mirna, kada dodje mojih 5 minuta. I evo ih sada. Momenat istine.
Vrata su tiho shkripnula dok sam ja na prstima ulazila u kuhinju i odabrala najveci, najoshtriji, mesarski noz. Dok sam jagodicom prsta prelazila preko njegovih tankih useka na ivici, ispitujuci njegovu oshtrinu, talas skoro ekstatichnog zadovoljstva je jurnuo mojim venama, obecavajuci dobar svrshetak. Posluzice. Pakosno se nasmeshih u sebi i produzih ka sledecim vratima.
Dok sam se spushtala niz stepenice, osecaj uzbudjenja me i dalje nije napushtao, sada vishestruko pojachan vizijom narednih desetak minuta koji su bili neminovni i koje sam kao film, iznova i iznova premotavala u svojoj glavi. Oprezno provirih kroz trepavice kada sam najzad izashla i duboko udahnula svezu zvezdanu noc. Sada ce mi pored efikasnosti, trebati i malo srece.
,,U najgorem sluchaju smestice me u popravni dom na godinu dana. U najboljem, nece ni shvatiti shta se zbilo“, pomislih, chvrshce stegnuvshi sechivo koje je charobno blistalo na mesechini i pohitah napred, do svog odredishta, ignorishuci vetar koji se, skoro bestidno poigravao naborima moje spavacice. Odluchno predjoh granicu i tih nekoliko sudbonosnih koraka dok se nisam skoro sasvim priblizila svojoj meti; bez po muke malena vrata popustishe preda mnom i onda pridjoh, savrsheno sigurna u sebe i svoju destruktivnu nameru. On je spavao, nevin poput deteta. Par sekundi sam skoro opchinjeno posmatrala kako se na mesechini belasa, a onda me iznenadni nalet adrenalina vrati u stvarnost. Stisnuh zube tako da zashkripashe. Mrzim ga. Prezirem. Mrzim i tu njegovu sneznu belinu, ha, aristokratija, ma shta mi napricha, nije tachno da ga to chini posebnim. Hajde malo da se igramo. Hocesh zar ne? Malo da bojimo, da to tvoje belo pretvorimo u crveno.
U tom momentu, on otvori ochi, naglo, bez upozorenja. Provaljena sam. Gledao me je prodorno, sa pretnjom u ochima, ali opet, ni to me nije dalo sputati. Odluka je odavno doneta. Samo za sekund, savest je ponovo ozivela, uzjogunila se, zapeckala me, ali onda je, sa tihim fijukom sechiva kroz vazduh, pala na imaginarni pod moje svesti, stravichno urlichuci u samrtnichkom hropcu. On je jedva zakrkljao, ochi mu se ispunishe krvlju, kada sam mu naglo i veshto prerezala grkljan. Adrenalin dostize vrhunac i preli se preko brane, potpuno me opijajuci. Trans. Krv shiknu iz otvorene rane i poprska me, bilo je svuda, na mojim rukama, nozu, spavacici, licu, u uglovima usana, i o Boze, bio je to prokleto dobar osecaj, skoro orgazmichan, ni u najludjim mashtanjima nisam slutila da ce biti ovako, ovako dobro! Njegovo telo se poslednji put ochajnichki zatreslo a onda se umirilo, ostavljajuci otvorenim samo ochi na odrezanoj glavi, iz kojih je zivot iscureo sa krvlju koja se u potocima i dalje izlivala iz mozga.
Obliznuh se i nasmeshih slavodobitno. Misija izvrshena. Sada se samo trebalo osloboditi noza, dezinfikovati ga, a onda naravno sledi tushiranje pod jakim mlazom vrele vode koja ce zapravo, samo pojachati uzitak. Niko nece ni posumnjati u „good girl next door“. Najzad, posle toliko vremena, konachno sam dobila ono shto sam zelela.
Dok sam se, medjutim, uspinjala stepenicama, svakim korakom sve blize svom krevetu, pomislih da mi je ipak malo zao svog komshije. Da je samo hteo da me saslusha par meseci ranije, mozda se nishta od ovoga ne bi ni dogodilo. Ipak znam da ce se u mene najmanje sumnjati. A onda osecaj krivnje ustupi mesto osecaju zadovoljstva i olakshanja koji me je pratio od trenutka kada sam se udaljila sa mesta zlochina. Peruci ruke nad mermernim lavaboom i trljajuci noz alkoholom, namignuh svom odrazu u ogledalu iznad. Nema vishe tamnih podochnjaka svakog jutra, na miru cu se posvetiti svim svojim poslovima, i shto je najbitnije, odmorna.
Ubila sam tog odvratnog, grlenog, iritirajuceg, belog komshijskog petla.
Znash li ono kada drvece cvili neku chudnu jesenju melodiju, strashno poznatu, a opet odavno zaboravljenu i tebe onako prodje jeza, onako da ti se svaka dlachica na telu nakostreshi?
Noc kada zidovi ozive...
Kada senke pochnu svoj drevni ples po izlizanom parketu, a neshto chudno i toplo u tebi te prosto nagoni da ustanesh i ishetash iz sive sobe, pravo na ulicu oshamucenu bledunjavom difuznom rasvetom. Potmulo "beng" u daljini, ravnomerno pucketanje plochnika poprskanog sitnim kapljicama kishe. Ili su to bile samo tvoje nikada isplakane suze...
Koraci koji prave savrsheni kontrapunkt odjecima tvog srca u ushima. Eksplozija zvuchnih chestica u prostoru kada je nagli nalet hladnog vazduha zalupio vrata iza tebe.
Drhtish.
I onda trenutak, kada chitav kosmos koji ti lezi na ramenima potone u nechije ochi... Znash li taj osecaj?
Mekana trava na kojoj lezim, topla letnja noc, nishta oko mene osim lakih, skoro nechujnih zvukova zrikavaca i shaputanja cveca sklopljenih krunica. Mirisi... Uvek mirisi... Jer zivot chine male stvari, jer sam i ja mala, skoro minijaturna stvar, toliko da mozda i ne postojim, kao i zvezde koje gledam nocas. Sada su svetle tachkice u prostoru nepoznatog, naizgled tople, tako daleke, cheznjivo trepere i oslikavaju se u mojim ochima. Ali vecina je vec nestala, mnogo, mnogo godina pre ove vecheri u kojoj ih ja upijam svakim delicem sebe. Htela bih da znam, kuda odlaze mrtve zvezde? Gde nestaju, u kakav raj odlaze kada se rasprshe na milijarde delica i trunke kosmichke prashine? Mozda jednom dobijem odgovore, mozda sam ipak sada previshe mala da razumem...
***
Trideset godina kasnije, i Ana se vratila u svoj rodni kraj. Sada je udata, ima dvoje preslatke dece i etiketu poznatog fizichara i astronoma. Nishta se nije promenilo. Njena bivsha kuca i dalje stoji na istom brdu koje je toliko puta premerila svojih koracima punim elana i zivotne srece koju donosi mladost. Samo je malo oronula od starosti i nebrige, jer njeni roditelji sada zive u velikom stanu u glavnom gradu, gde svetlost sunca i meseca zamenjuju difuzna, veshtachka svetla. Ali tako je sada dobro. Pakao buducnosti uzima svoje, a niko nije ni pokushao da ga sprechi.
Shetajuci tako mestima gde je zauvek ostavila svoje detinjstvo, Ana se iznenada setila jedne letnje vecheri, skoro iste kao ove, noc zrikavaca, noc bogatu mirisima, noc zvezda...
Legla je na travu i simulirala proshlost. Sada, kada je pronikla u mnoge tajne onoga shto je oduvek intrigiralo, htela je da vidi hoce li osetiti istu radost kao shestogodishnja devojchica koja je tek otkrivala svet oko sebe. Znala je kako umiru zvezde. Poznavala je odredjene zakone koji su oduvek vladali "tamo gore". Zaklopila je ochi i fokusirala se na uspomene u nadi da ce, kada ih otvori, ponovo bila mala, nejaka pred svetom i njegovim zagonetkama.
***
I opet lutam, i trazim tu izgubljenu stvar. Nema je. Vishe nisam previshe mala da shvatim, ali sam sada josh dalje od odgovora. A ne znam shta mi fali. I ne znam shta sam to pogreshila. Jedino u shta sam sigurna, jeste ova crna koprena pred mojim ochima i da vishe ne prepoznajem zvezde. Ostale su zarobljene daleko iza mene. Kada prestanesh da verujesh, osecash se tako usamljeno... A ja gubim i nadu... Kako da se vratim? Reci mi, kako da se vratim?!
A mislila sam da ce biti dovoljno sve shto je bilo i proshlo, neke druge ochi, tudje ruke oko mog struka, shaputanje slatkih rechi u mraku, sve ono shto sam podrazumevala pod sintagmom ljubavi i strasti, podeljeno sa neznanim osobama koje bi me izlechile od trnaca koji su se uvek javljali kada ti prodjesh pored mene.
Ipak, promenila sam se. Postala sam imuna na uzvracanje osmeha, nauchila da hodam u disharmoniji sa ritmom tvojih koraka koji bi u meni odzvanjala ma gde poshla, pronashla bezbroj novih nachina da zaspim, zavolela vetar koji bezbrizno miluje mi kosu - noseci njen miris, vodi i mene svojim putevima, daleko od surove realnosti koja me je otreznila.
Ali opet, kada cvetaju zumbuli, secam se...i sve bude kao nekada....
Shetamo zajedno, moja ruka u tvojoj ruci, tvoje srce u mom, moje ime preslikano u tvoj blagi osmeh...
-Mirishe prolece...
-Osecam...
-...ne znash koliko boli kada nisi kraj mene... Sve, i da znash, ne mozesh promeniti..
-Vidish li zvezde kroz plavetnilo neba? Tamo smo zauvek, ti i ja..
-Zar bi toliko visoko da letish?
-...zajedno do zvezda mozemo...
-Kada bi ovaj tren postao vechnost, samo da te zauvek zadrzim...
-Zumbuli...imaju boju tvoje ljubavi...
Beresh cvet i stavljash mi u kosu. Osecam nezan dodir stidljivog sunca koju je majushna biljka upila u svoje latice plave poput najfinijeg razlichka, mami me na osmeh, kao i dubok pogled tvojih sanjivih ochiju koje i bez rechi slikaju najlepshe linije emocija na meni i cheznjivo, tvoje usne na mojima, trenutak savrshene srece i zanosa...
Probudim se uvek kada je najlepshe. I onda nekako, vishe ne umem da sanjam. Opiju me zumbuli, prolece, opije me nostalgija za onim za chime zudim, potajno zudim, a znam da je davno proshlo i da se vishe ne vraca... Ne mogu se boriti protiv vremena..ne vishe...
Ne znam kada ljubav nestaje. Da li je to trenutak kada shvatish da vishe niste jedna osoba, da ste se nekako, neobjashnjivo, odvojili, raspleli sve niti vashih duhovnih bica i utonuli u mrak; izmedju vas lebdi neizrecivo, postanesh svestan preglasnog otkucavanja ponoci na starom chasovniku, slomio bi kazaljke, samo da vishe nishta ne chujesh, da i u tom kutku svesti nastane mrak poraza...slan ukus suza na usnama i duge noci...skroz bez boja...
Nema oziljaka na srcu koji bi potvrdili tvoje odsustvo. Tvoje oziljke nosim na ochima, usnama, noktima, svuda gde me je tvoja usna okrznula, ruka milovala, misli dotakle... Srce uvek ostaje chitavo, ali se raspada iznutra...
Naposletku, uvek ostaje jedna strana za koju nishta nije gotovo... Ne veruje u vreme...prolaznost...nemir, sve bi dala samo da je proshlost zarobi, zatochi, oduzme joj glas, snagu, miris, da zauvek pripada tamo gde je dusha ostala, nadje te, unishti te, poljubi te, zadrzi te, ne pushta te, ne izgubi te...
Mogu da se menjam, ali ostajem ista, a zumbuli svake godine ponovo cvetaju...
Josh gore, imam utisak da ne razumem ni sama sebe…
Kao shto sam i ochekivala, govorim rechi bez smisla, one koje uvek postignu efekat drugachiji od onog koji zelim, a na kraju se pitam shta nije u redu, gde lezi problem - u mislima koje rechi oblikuju ili prstima koji ih izvajaju?
Vozim se ringishpilom emocija, nesvesno i vazdushasto klizim kroz prostor, a svet je zgusnut u testastu masu izmeshanih tekstura koje prkose zakonima fizike. Protrnem svaki put kada ponovo prodjem pored obeshene lutkice koja oznachava josh jedan krug, ona se zlokobno klima izvan mog domashaja, cereka mi se jer zna da ochajnichki zudim za njom. I kao da sam na tren opet sasvim mala, javlja mi se deja vu, vracam se u doba kada josh nisam ni slutila shta je zivot, a vec upoznala razocharenje, i jecam suvo, suvo i ponizeno, jer mi nagrada opet izostaje, jasno vidim, neko drugo dete, veshtije od mene, pozudno grabi lutkicu, tanka nit na kojoj se ona leluja se prekida u trenu i vracam se u stvarnost. Suze mi se lede na obrazima dok se spremam na josh jedan krug, ponovna nada, ponovo pad...
Prvi krug
Necu se vishe odupirati noci. Dvojaka je. Bukvalno me nagoni da razmishljam iz razlichitih uglova, zavrti mi ringishpil, izgubim kontakt sa zemljom i mogu jedino da sachekam jutro da osvetli sve coshkove i, kao nevaljaloj klinki, ukaze na greshke i bezobrazluke pochinjene tokom vladavine tmine. Igram na kvarno. Kada bih samo dohvatila prokletu lutkicu!
Drugi krug
Izgleda kao da za mene vishe ne vaze uobichajena pravila koja vezuju za zivot, kao da vishe nisam zavisna od kiseonika, hrane, vode i odmora. Ne jedem. Ne spavam. Ono malo technosti mi bledi iz koze. Shto se mene tiche, ne moram ni disati...
I deluje tako teshko priznati to drugima, a prvenstveno sama sebi... Shta li zapravo ochekujem ovaj put?
Cheznjivo ispruzenim prstima hvatam samo vazduh, tik ispred centra mojih stremljenja uoblichenih u slamastu masu sa prishivenim udovima...
Treci krug
Umorna sam, beskrajno umorna od uloge ogledala-antene, ono koje se nashteluje na svaku promenu emotivne frekfrencije i reflektuje tvoja osecanja, tugu, srecu, povrshnost, brigu, ravnodushnost... Stanje je dodushe, nepromenljivo, a i dobro je pitanje jesam li zaista voljna da ga promenim? Navike su chudne stvari...
Sada mi samo inercija pokrece ruku...
Chetvrti krug
Neshto mislim: strashno je bilo lako navici se na tebe. Postati zavistan do te mere kada svi drugi oblici i boje izgube smisao, i menjaju se jedino po tvojim pravilima. Individualnost je imaginarna, nedostaje, ali u isto vreme je bilo morbidno prijatno nemati teret odluchivanja. Neko drugi odluchuje o tebi, tudje stvari se i na tebe odnose. Sada sam i od toga umorna, iako sam josh na samom pochetku.
Svi ljudi znaju da pogreshe kada im se ponudi mogucnost izbora. Imala sam ga. Jesam li pogreshila? Shto sam sada na ovom ringishpilu? Mislim da ne zelim da znam odgovor. Ionako je prekasno da povuchem odluku.
Lutkica se netaknuto njishe na vetru.
Peti krug
Ne verujem svojim rechima, istina je previshe opora kada dolazi iz jezgra svih mojih shvatanja, a u isto vreme otkrivam koliko je lepo maziti sopstvene jade. Mashta je jedini svet koji se nikada nece srushiti kao kula od karata, uvek je postojan, uvek prisutan. Ponekad mislim da je vishe materijalan nego sve drugo shto drugi smatraju materijalnim, igra se po tvojim pravilima.
Lutkica je ruzna, shta li sam videla u njoj? Mesec je daleko interesantniji.
.....
.....
.....
.....
Krug bez broja
Sve je kao mantra.
Nece me razumeti.
Necu se razumeti.
Govoricu rechi bez smisla, efekti ce biti totalna suprotnost ochekivanom.
Problem je u meni.
Noc je nevina, nevaljalo dete se ponasha previshe razuzdano.
Odavno sam priznala: imam svoje osetljive tachke. Dok posmatram tvoje drago lice, daleko iza toplih ochiju koje mi se smeshe uhvatim delic sopstvene reflekcije, i onu slatku majushnu iskru zanimanja koju sam u tebi probudila. U sebi nosim istu, tu varnicu privlachnosti koja me nagoni da pozelim da te stalno imam kraj sebe i sebichno ti oduzimam svu neznost koju krijesh u nestashnom pramenu kose. Ali onda stanem i shvatim, snaga te iskre je premala da bi se dugo odrzala. Nestace. Moj odraz u tebi je zamagljen, izbledece i tvoje lice nechije drugo zamenice...
Chesto mislim o tebi, chak i kada na to najmanje slutish. Ali znash, nisam ja od onih koje zive od poljupca do poljupca, do sledeceg dodira, sanjajuci izvesno, ja mislim o tebi na nachin na koji nijedna druga nije, zeleci da u tome pronadjem istinu - postoji li tachka gde se nashe putanje razilaze, gde ce se sve niti koje nas spajaju rasplesti i kada cemo ostati sasvim sami. Tudji.
Kakav li si dok spavash? Da li se osetljive linije na tvom chelu tada sasvim opushtaju i dozvoljavaju ti da zadobijesh onaj isti blag izraz koji imash sada, kada me pogledash? Koja je boja tvog besa? Da li u naletu strasti rushish sve pred sobom ili ostajesh hladan kao zimsko jutro i odrzish samokontrolu? Shta ce mi otkriti tvoje sitne navike, da li cu umeti da ih volim ili cu pokushati da ih menjam, da bi se vishe prilagodio mojim?
Tachno znam gde sam osetljiva. Nashi putevi ce se razici, nasha svrha nije bila da jedno u drugome pronadjemo harmoniju, vec da uchimo da to prepoznamo u nekim drugim ljudima, na nekim drugim mestima, u neko drugo vreme... Ja nikada necu moci da te gledam dok spavash. Nikada se ne bih usudila da sa tobom o svemu otvoreno razgovaram. Uvek bih zatvarala vrata od kupatila, i izlazila obmotana peshkirom, pa chak i da znash svaku poru mog tela. Nikada ti ne bih odala svoje sitne tajne. Ne bih se prilagodila. Samo bih nas povredila...
Pretpostavljam da bash zato i nisam zrela za ljubav...
Kazesh da je cutanje umetnost. Htela sam jednom da cutim pored tebe, da prekinem bujicu svih dragih rechi koje sam upucivala tebi, u nadi da cesh se ti nadovezati svojima, i da cemo na kraju oboje zavrshiti u potoku svih emocija koje smo nasluceno delili.
Zacutala sam.
Otkucaj, i tishina... Upravo tishina....
Praznina..... Samo praznina i odjek mojih sopstvenih rechi koje su mi se vracale, negativno dvostruko jache.
Sve vreme je bila jednosmerna ulica, a sada je znak STOP.
Chudno, nisam primetila koliko me snovi zamaraju, vishe nego shto bi trebalo da me opuste... Najradije bih ih sve zaboravila, poslala na ono fino, lepo mesto gde odlaze svi snovi i mozdane slicice nezeljenog karaktera, mesto koje tradicionalno zovem ,,pershun" iako postoji mnogo razlichitih i vulgarnih naziva za to, ali oni kao da nece da odu, opiru se maksimalno, drze se za moju svesnost kao za slamku i ostaju zalepljeni tu, kao dosadni chicak.
Sinoc sam sanjala neshto sto me je nachisto prestravilo. Mala, sitna stvorenja, crna, zlokobnog izgleda, par dlakavih nozica i crvenih okica su trchkarala svuda po meni. Brrr... Josh im znam i imena. Vashi, iliti vashke. Oh my Lord. Ako postoji neshto chega se zaista uzasavam, to bi bili insekti, tvrdokrilci, opnokrilci, dvokrilci, skoro svi, mada me neki fasciniraju a neki izazivaju pomeshano osecanje zbunjenosti, zanimanja i chiste odvratnosti. Vashke me ne intrigiraju ni na jedan nachin, jednostavno ih ne podnosim. Ne mogu da zamislim gori teror za sebe od uzasnog osecaja dok mi ta stvorenja nemilosrdno gamizu po glavi i nalaze azil medju mojom lepom, gustom, crnom kosom. Neee! Napolje! Odmah!!!
Do sada sam samo jednom bila u prilici da ih ugostim, i period koji mi je bio potreban da ih se otarasim (za njih ne vazi ono ,,svakog gosta za tri dana dosta", naprotiv!) je delovao beskrajan. I sam san je bio duzine vechnosti, osecaj svraba se nekom chudnom autosugestijom zadrzao par minuta nakon budjenja, ali je odbojnost ostala u svojoj mirnoj kucici misli i ako mislite isto kao i ja, prilikom chitanja ovog posta cete napraviti zanimljivu facu koja odrazava gadjenje i stisnuti usne. A sigurno da na njih mnogi ljudi i ne pomisle, ne dozive ih kao potencijalnu opasnost, sve dok im se ne dese, a tada nema osobe koja ih nije proklela i pitala se zashto uopshte postoje napasti te vrste kada ljudski rod nema nikakve koristi od njihovog bivstvovanja. Bolje je misliti unapred.
Srecna sam shto se snovi ne pretvaraju uvek u stvarnost, ali me zabrinjava chinjenica koju chujem na metereoloshkim izveshtajima, ovaj novembar ce biti sve, samo ne lagani intro u zimu - sa temperaturama iznad prosechne za to doba, ne sumnjam da ce predstavljati idealne uslove za formiranje idealnog biotopa za takve zivuljke. Znachi, naoruzajte se shamponima, gustim cheshljevima, srecom i od napasti nece biti ni ,,n". Mislim, bolje bi im bilo.....
Mislila sam da je medju nama bilo neceg sto bi moglo postati prijateljstvo. Jer, uvek si bio tu, u pravom trenutku. Kad god sam zastala na krivudavom putu sudbine, kada mi je postalo sasvim tesko i komplikovano slediti svoje teznje, kada bih neodlucno zurila u maglovitu buducnost ili tiho plakala u noci, uvek si znao da me utesis, ohrabris, obradujes. Mogla sam tako i celu noc da provedem u tvom narucju, samo da bih ti dozvolila da mi brises suze. A znao si to da radis, na nacin za koji niko, nikada znao nije. Osmehom. Poljupcem. I sve je bilo lakse, bolje, svet je odjednom bio tako prijatno i gostoljubivo mesto, a ne crna dolina potisnutih strahova i bolesnih ceznji za uspehom. I zelela sam da budemo prijatelji, oh, samo nebo zna koliko sam to zelela, i znam da si i ti isto zeleo, ali je to izgledalo prosto nemoguce tada, u tom trenutku kada nista nije bilo vazno osim nas dvoje, i uplasila sam se da bismo mogli da predjemo u crvenu zonu gde prijatelji postaju nesto vise... Bojala sam se i toga da je mozda zapravo to, a ne prijateljstvo, ono sto tako zarko zelim.
Znao si da mi je tesko otopiti srce. Znao si da nikada, nikada u svom zivotu nisam dozvolila da me neko ima celu, i dusu i telo odjednom, da me poznaje bolje od sebe i da dodje u priliku da sve to iskoristi na najpodliji nacin. Moja taktika je bila drugacija, ali se vremenom menjala, vise nije mogla biti kontrolisana, i svesno ili ne, postajala sam sve vise ledena, na ljubav neosetljiva.
Ali i sada tacno pamtim trenutak kada nam se desila ljubav. To je bilo onog dana kada sam te prvi put pogledala kao da je bila jos samo jedna noc u nizu, a ja ti sapatom otrkrivam najskrivenije i najbrizljivije cuvane tajne srca. I tada sam znala da me volis, mozda cak i vise nego sto sam ja tebe ikada mogla voleti. Medjutim, sve je stalo tu, i vreme i poljupci, i sareni vodopad neizgovorenih reci koje smo ipak cutali u srcima, prestalo, stagniralo, crvena nit se odjednom pokidala i vise nas nije vezivala... Otisao si. Otisla sam. Jos uvek ne znam zasto se sve dogodilo, kada je moglo biti tako divno, tako savrseno. Tamo negde nas je ipak cekalo neko novo nebo, nova jutra, nove noci, novi dodiri. Da li smo se uplasili prejakih emocija? Ili smo mislili da bismo opijeni ludom strascu mogli izgubiti onu bliskost koju smo ranije imali, kada sam osecala kako prozimas svaki deo mene samim pogledom? Ko zna...
A mogli smo biti makar prijatelji, da nema tuzne ironije kada se ljudi rastaju, zbog sitnica....
Nedavno sam prisustvovala jednoj pravoj svadji. Tipicno zenskoj. Uvrede, psovke, najgori moguci pridevi i epiteti su leteli na sve strane, pa ti si onakva i ovakva, ti radis ovo i ono, tvoja porodica je ovakva i onakva i onakva i ovakva....i tako u nedogled. Dok sam kao zagovornik diplomatije pokusavala da izmirim dve zavadjene/zaracene strane, nisam mogla a da ne primetim da se covek moze najbolje proceniti po nacinu na koji se svadja.
Dve zenske osobe, obe punoletne, u godinama kada se imaju i muz i beba, ponasale su se kao nezrela deca, zajapurene, crvenih usiju od zestine, cvrsto stisnutih pesnica kojima su se unosile u lice jedna drugoj, rascupanih blajhanih kosa koje su bile savrseno isfenirane jos pre 10-tak minuta i polomljenih noktiju crvene boje, kao rezultat malopredjasnjeg klincha koji sam ja prekinula.
I nekako je cudno to da ma koliko njih dve glumile dame; pricale neki izvitoperen knjizevni jezik, vise po ,,beogradjanski"; dodavale strane reci i pozajmljenice u vokabular da bi im to dalo extra sarm; ma koliko one bile kvarcovane, do te mere da izgledaju kao negro-plavuse; imale skupu sminku na sebi; nosile Dior, D&G, Gucci ili ko zna koju jos brendiranu marku, gde jedan komad odece ponekad kosta vise neko neka prosecna srpska plata - one su pristale na neverovatne niskosti da bi dosle do kakve-takve ,,osvete" za neku izmisljenu uvredu, i pokrenule svadju za koju su, kako je sve vise odmicala, i zaboravljale pravi povod. To je bilo mucno i gledati, a kamoli prekinuti.
Smesna cinjenica koju sam takodje primetila, je da svima koji su se ikada posvadjali na slican nacin, nekako same sa jezika klize nepravilno akcentovane reci, narodni govor; cini se da to zapravo samim recima daje odredjenu dozu tezine i onda je sama uvreda socnija, odnosno, uvredljivija. To su radile i nase dve junakinje. Stvarno nisam mogla da razlucim da li je u toj situaciji bilo prikladnije plakati ili se smejati. Naravno, sve njihove fasade i maske su momentalno pale, istopile se, njih dve su dokazale koliko zapravo zele da budu deo neke aristokratije na dve noge, a smatrale su da ce to postici pukim fizickim izgledom. Njihova duhovna (ne)prosvecenost ih je odala. Jedna stvar je sto takva nazovi aristokratija ima slabu prolaznost kod vecine ljudi, a druga je sto su one imale potpuno iskrivljeno misljenje o drustvu i uopste zivotu. To se odrazilo i na svadju.
Smatram da svuda, pa i u svadji, treba postovati izvestan red, bonton, bukvalno treba imati i umetnost svadjanja. Treba teziti da se sa sto manje reci iskaze ono sto se misli, jasno, precizno, gotovo brutalno, a opet se ne rasplinuti, niti uplitati u svadju cinioce kojima tu nije mesto. Ne treba cak ni podizati ton, veci se efekat postize tihim, odmerenim, ubitacnim recima. Svadja mora da ima smisla, i oba aktera bi trebalo da puste protivnicku stranu da kaze sta misli, pa tek onda da nastave duel. Nazalost, tu ipak nema pravila, pravde jos manje, svadje se vode po principu ko-se-kako-snadje, ali onda ni sama izmisljena pobeda nije tako slatka kao pri uzajamnom nadmudrivanju posvadjanih strana. Jer, desava se da se tako oba ucesnika i pomire, (takav nacin svadjanja znaci da su pametni, a pametni popustaju) a prilikom ,,regularnog" svadjanja se cesto kazu stvari zbog kojih se ruse odnosi izmedju ljudi i kasnije je se gorko kaje.
Zato sam ja zakljucila da je bolje da ostavim dve plavuse da same razrese problem, ako uopste u tome uspeju, jer niti ja mogu njih da promenim, niti one mogu mene i moje metode da razumeju. Kada sada malo bolje pogledam, ko ne upozna svadju, taj ni mir ne moze ispravno da ceni...
Stavite mi rec ,,blesavo" u funkciju imenskog predikata i promenite mi je po licima.
Ja blesava.
Ti blesav/a.
On blesav.
Ona blesava.
Mi blesavi.
Vi blesavi.
Oni blesavi.
Na kraju su svi blesavi. Zivot je jednostavan, zar ne? Ako neko nije blesav, svi ostali koji jesu blesavi smatrace da je on blesav a da su svi oni normalni, dok ce zapravo biti sasvim suprotno. To se zove uticaj vecine na pojedinca. Usamljenu jedniku koja od svoje egzistencije trazi vise. Nesto sasvim novo, sto se ne uklapa u utvrdjen kodeks zivota. Ako svi veceraju u osam sati uvece, zasto bih i ja? Ja recimo zelim da veceram u deset, a da obavezno zaspim tacno u ponoc. Ali to je blesavo, zar ne? Ne uklapa se u semu. Odskace, pravi kontrast, kao sto pravi ljubicasti kaput i zute helanke. Ako zelim da zapevam na sred ulice uz dobru pesmu koju slusam na mp3, i ako budem dovoljno odvazna da to i sprovedem u delo, svi ce me gledati kao da nisam pri cistoj svesti. Ljudi na ulici su, zaboga, previse zauzeti, uzurbani, namrsteni, ozbiljni i izgubljeni u naizgled neresivim linearnim jednacinama problema koje cesto imaju i vise od dve nepoznate, da bi mogli da pevaju ili da se bogzna kako raduju. Neko ce mozda reci, ne obaziri se na to sta ljudi pricaju, bitno je da budes svoja. E pa zelim da budem svoja i da radim ono sto zelim, ukoliko nije striktno zabranjeno, ali necu da se tim svojim zeljama izdvajam previse iz okoline. To nikada nije dobra donelo. Od davnina se zna da vecina pobedjuje, a ta vecina misli da pevanje na ulici nije pristojno, stavise da je jako nedolicno, iako zapravo, nije zabranjeno. Ili mozda i oni potajno zele da se ponasaju slobodnije, ali ih sputava previse razmisljanja, tipa ,,sta ako svi osim mene misle da je to glupo? Blesavo? Sta onda?" A zapravo nisu usamljeni u svojim mislima.
Treba pronaci onaj sitni mali unutrasnji glas koji ce nam reci da jednostavno sledimo svoje instinkte. Mrzim konzervativne ljude i uvek sam za promene, kretanje i dinamiku. Meni taj unutrasnji glasic bas tako porucuje: zivi zivot punom parom i razapetih jedara, jer nikada ne znas sta ce biti sutra". Meni u principu, sutra nije vazno, ukoliko postojim danas. Danas zivim blesavo. Volim blesavo. Tugujem blesavo. Ali ne preterujem u blesavosti. I to je najvaznije.
Nekako bas volim to sto sam zensko. Zenska bica su u stanju da rade mnoge stvari istovremeno, za razliku od muskaraca, zbog njih su se vodili ratovi, ostavljala carstva, one su inspirisale neke najbolje muzicare, slikare i vajare da naprave svoja najveca umetnicka dela a opet su tako zanimljive, neodgonetnute i zrace misticizmom (naravno izuzetaka, nazalost ima). Jos ponegde vlada trula predrasuda da su one ,,slabiji pol". Smesne price. Naravno da su one oduvek bile jaci pol, a muskarci bi mogli samo da kazu da im dozvoljavaju da budu takve da bi se osecale nadmocno. Eh, sta radi psihologija musko-zenskih odnosa....
Zvucace pomalo sadisticki, ali nalazim veliko uzivanje u odlazenju na razne chat sobe i iskoriscavanju te nadmocnosti. Prijavim se recimo, pod laznim identitetom, uzmem neki extra nadimak kao ,,mawa maca" ili sl. i razradim svoj profil pod kojim cu biti predstavljena. Da li ce to biti neka nezrela tinejdzerka luda za markiranom odecom i dobrim momcima ili pohotna cetrdesetogodisnjakinja (udata sa dvoje dece) nije bitno. To radim doduse, samo ponekad, kada mi je dosadno i kada zelim da testiram svoje ubedjivacke sposobnosti. Medjutim, ja izigravam samo one smesne muskarce koji su tu dosli radi neke fizicke veze. One druge ne diram.
Prvi put sam to uradila kada smo drugarica i ja lomile ,,jadac" i ja izgubila opkladu (takodje prvi put). Trebalo je da odem na Krstaricu i lazno se predstavim, a zatim ubedim nekog napaljenog tipa da se nadjemo i da mi da broj telefona. Islo je zapanjujuce lako. Uz neki dobar nadimak i pazljivo birane reci, mogla sam do mile volje da odlucujem koga cu to nadmudriti da bih opravdala ,,jadac". Na kraju se odlucih za jednog tipa koji je bio bas ono, znate, perverzan. Napalim ga tako ja preko neta, iskljucivo dopisivanjem, (nisam luda pa da dajem slike i sl.) i on covek, 'ladno dade broj mobilnog i msn. Da sam mu trazila i maticni broj, mislim da bi mi ga dao ako bih onda pristala da se vidim sa njim. Jos jedna gadost sa moje strane (ali takva su bila pravila igre), bila je da odredimo mesto i vreme gde cemo da se nadjemo. Kako je tip bio iz drage nam prestonice, i sama sam se pretvarala da sam odatle i dogovor pade za 22:00h u jednom kaficu u centru. Sad mi je zao sto sam ispala tako pokvarena, ali sto rece ta moja drugarica, dobre devojke su samo pokvarene devojke koje jos nisu uhvatili. Pa ostade na tome.
Nemam pojma da li je onaj tip stvarno i otisao na ugovoreno mesto, ko zna, mozda se i on samo pretvarao, ali jos uvek ponekad odem na taj chat i ponovo i ponovo dokazujem sebi koliko ima manijaka i slicnih ljudi koji prljaju obraz muskoga roda, a onda ih tamo nerviram ili napalim, a sve sa ciljem totalnog nadmudrivanja takvih muskaraca. Pa ko pobedi.....
Ovo nije obicno pismo, i nece poceti sa Dragi, jer se ti i ja vrlo dobro znamo. Pisem ti jer smatram da tako mogu da racunam na tvoju diskreciju, i to je jedini razlog zasto te ne pozovem telefonom. Pre svega, moras da razumes da ovo mora da ostane iskljucivo nasa tajna, i niko ne sme da sazna za nju, posebno ne nasi roditelji.
Moram da ti priznam da ne mogu da prestanem da mislim na prosli vikend, kada smo konacno ostali sami u kuci. Od silnog uzbudjenja se nismo posteno ni pozdravili, vec smo odmah otisli u sobu, iz predostroznosti zakljucali vrata i radili ONO. Bila je ponoc, napetost je lebdela u vazduhu, a ti i ja smo potpuno ,,izgubili glavu”. Razumem zasto, tog vikenda je bilo najbolje do sada. Kada je bio vrhunac, jedva sam obuzdala zelju da vristim, iz straha da cu probuditi komsije, pa sam se zadovoljila time da ti cvrsto stegnem od znoja vlaznu ruku. U tom trenutku smo se pogledali, i osetila sam neverovatno zadovoljstvo sto radimo nesto sto nam jos zabranjuju. Kazu da smo mali, i da cemo sve shvatiti pogresno. Ali vidi, ja mislim da nam ovako udvoje vec postaje pomalo dosadno. Zasto ne bi onda sledeci put pozvao neke prijatelje da nam se pridruze, znas kako je u drustvu uvek sve veselije i opustenije. Mozda cemo se tada odati, mozda ce nas dobre vibracije poneti negde u neistrazene delove uzbudjenja i straha.
Zato, pisi, pisi sto pre, ne mogu dugo da se suzdrzavam i cekam tvoj odgovor, kao i trenutak kada cemo ponovo, u intimnosti moje sobe…. gledati horor filmove!!!!
Slucaj iz ordinacije plasticnog hirurga: zena, na pragu sedamdesetih godina, dolazi na razgovor kog estetskog hirurga u vezi sa zahvatom na licu. U ruci joj fotografija na kojoj je tridesetak godina mladja. Ne zeli da bude kao Angelina Jolie ili Eva Longoria, vec kao ona sama, sa svojih 25-30 godina. To su godine u kojima je upoznala svog muza, ljubav svog zivota. On je, nazalost, oboleo od Alchajmerove bolesti i ne moze da u sedamdesetogodisnjoj starici prepozna voljenu suprugu. U domu za stare gde zive zajedno, on u ruci grcevito drzi njenu sliku iz mladosti i zbunjeno se pita: ,,Zasto moja zena nikad ne dolazi da me poseti?"
Stara dama se ponadala da ce, ako se podmladi, ponovo probuditi njegova secanja, i da ce srecno proziveti godine njegove bolesti, njihove poslednje godine....
Nakon obilazaka brojnih bolnickih pragova, pronalazi hirurga koji razume njenu potrebu i pristaje da izvede, u kratkom roku, niz komplikovanih intervencija. Ona nema vremena za gubljenje. Nakon svih, za nju veoma napornih intervencija, starica na ivici snage mora jos da ceka, da bude strpljiva, dok ne prodju podlivi, modrice, otoci.......
Najzad, odlazi kod njega, sa frizurom, odecom i licem svoje mladosti i velikim osmehom. On je gleda i ........ ne prepoznaje je! Tokom mesec dana njenog odsustva, koliko je trajala sanacija posledica hiruskih zahvata, starac se zblizio sa takodje obolelom staricom, i svojoj ,,mladoj" zeni govori: ,,Ovo je moja devojka.... Vi ste lepi, ali pogledajte kako je ona lepa....".
Lepota. Tako relativna, nesigurna, fascinantna i uznemirujuca. Moze da se pronadje u razlicitim licima i na sasvim neocekivanim mestima. Pokusajte i vi da je otkrijete..... u SEBI!
